Брус Бојтлер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Брус Бојтлер

Nobel Prize 2011-Press Conference KI-DSC 7538.jpg
Брус Бојтлер

Општи подаци
Датум рођења 29. децембар 1957
Место рођења Чикаго (САД)
Рад
Поље Генетика, Имунологија
Школа Југозападни медицински центар Универзитета у Тексасу, Далас
Институција Центра за генетику
Познат по Истраживањима активације урођеног имунитета
Награде Nobel prize medal.svg Нобелова награда за физиологију или медицину
Напомене Нобелову награду је добио заједно са Жилом Офманом и Ралфом Стајнманом за истраживања у области имунског система

Брус Алан Бојтлер[1][2] (IPA: /ˈbɔɪtlɚ/; 29. децембар 1957) амерички је имунолог и генетичар. Заједно са Жилом А. Офманом, биологом из Луксембурга, добио је половину новчаног износа Нобелове награде за физиологију или медицину за 2011. за "открића у области активирања урођеног имунитета". Друга половина награде припала је Ралфу М. Стајнману, канадском имунологу и ћелијском биологу за "откриће дендритских ћелија и њихове улога у адаптивном имунитету"). [3]

Бојтлер је директор Центра за генетику и одбрану домаћина (енгл. Center for the Genetics of Host Defense) на Југозападном медицинском центру Универзитета у Тексасу (енгл. University of Texas Southwestern Medical Center) у Даласу, Тексас. Био је професор и шеф катедре за генетику на Истраживачком институту Скрипс (енгл. The Scripps Research Institute) у Ла Хоји (енгл. La Jolla), у Калифорнији, САД. Његов отац Ернест Бојтлер, хематолог и медицинске генетичар, такође је био професор и председник Одељења у истраживачком институту у овом институту. [4]

Биографија[уреди]

Брус Бојтлер рођен је 29. децембра 1957, у Чикагу, Илиноис, у породици јеврејског порекла, од оца, универзитетског професора Ернеста Бојтлера, хематолога и медицинског генетичара и мајке енгл. Brondelle May Fleisher новинара. Између 1959. и 1977, Бојтлер је живео у Јужној Калифорнији где је у Политехничкој школи у Пасадени стекао основно образовање. На Колеџу Универзитета Калифорнија у Сан Дијегу, дипломирао је 1976. у 18 години живота.

Брус је у раном детињства стекао склоност ка научним истраживањима у генетици боравећи често, као дете, у очевој лабораторији:

Од 7 година или тако некако, желео сам да будем биолог, и ништа друго. Чак и сада, тешко је да замислим себе у остваривању другојачије каријере... Моје интересовање за биологију је толико нарасло да сам био фасциниран природом, животињама посебно. Способност атома и молекула да се окупе у жива бића, обдарена свешћу, вољом, покретљивошћу, за мене је изгледало много више од збира саставних делова, и инспирисало ме је до страхопоштовање. „Молекуларна биологија“ била је прва област коју сам желео да разумем, а Ватсонова „молекуларна биологија гена“, коју сам прочитао још као средњошколац, подстакла ме је на студије генетике и биохемије.“ [5]

Своја прва истраживања из биологије, као четрнаестогодишњак, Бојтлер је започео прво у лабораторији свог оца, у којој је научио да „очисти протеине“, као и да открије карактеристике еритроцитних ензима. Даља истраживања, до 18 године и одласка на студије медицине, Бојтлер је наставио у лабораторији Сусуми Охно, генетичара сисара, познатог по радовима о еволуцији, структури генома, и сексуалној диференцијацији. Потом у лабораторијама Аврама Брајде, стручњака за биологију липополисахарида и Патриције Спар, ауторитета у области истраживања херпес симплекс вируса. Рад у овим установама омогућио је Бојтлеру да изврши опсежна истраживање липополисахарида и херпесвируса, првенствено с циљем бољег разумевање урођене отпорности домаћина на инфективне болести, често називане урођени имунитет.

На предлог оца, Бојтлер је на Медицински факултет Универзитета у Чикагу, са посебним интересовањем, изучавао физиологију, патологију, фармакологију, од 1977. до 1981. и у 23 години стекао диплому доктора медицине. По дипломирању Бојтлер је завршио обавезни лекарски стаж и годину дана провео на неурологији у Југозападном Медицинском центру Универзитета у Тексасу, Далас.

Ношен жељом да се посвети научном раду, почетком 1983, Бојтлер присуствује последипломској настави на факултетима Рокфелеровог Универзитета и у лабораторији енгл. Anthony Cerami. Током 1985. постао је доцент на Рокфелеровом Универзитету и лекар сарадник у Рокфелеровој Универзитетској болници, између 1984. и 1986.

Поново се 1986. вратио у Југозападни Медицински центар Универзитета у Тексасу, као доцент на Катедри за интерну медицину и асистент истраживач у ХХМИ-у (енгл. Howard Hughes Medical Institute), где се задржао на раду 14 година. У том периоду именован је за ванредног професора и сарадника истраживача ХХМИ-а 1990. и редовног професора 1996.

Године 2000. преселио се у Истраживачки институт Скрипс у Ла Хоји, Калифорнија, на место професор на Одељењу за имунологију. Године 2007, постао је председник новоформираног Одељење за генетику на Скрипсу, да би се 2011. поново вратио у Југозападни Медицински центар Универзитета у Тексасу, овога пута на место директора Центра за генетику и одбрану домаћина.

Бојтлер је био ожењен Барбаром Бојтлер (рођеном Ланзл) са којом је осам година живео у браку до развода 1988. Бојтлер има три сина: Данијела (рођ. 1983), Елиота (рођ. 1984), и Џонатана (рођ. 1987), који нису пошли очевим стопама - научника. Бојтлер и два његова сина су велики љубитељи музике Јохана С Баха и барокне музике.

Допринос науци[уреди]

Научници су већ дуги низ година у потрази за чуварима имуног одговора којим се човек и друге животиње бране од напада бактерија и других микроорганизама. Захваљујући истраживањима Бруса Бојтлер и Жилу Офману откривени су протеински рецептора који могу да препознају такве микроорганизме и активирају урођени имунитет, као први корак у имуном одговору организма. Њихов рад је отворио нове путеве развоја превенције и терапије инфекција, рака и инфламаторних обољења.

Најважнији научних достигнућа Бруса Бојтлера [a] која су остварена секвенцијално између 1984. и 1998, и била тесно повезана једно са другима била су:

  • изолација мишјег фактора некрозе тумора (ТНФ), и откриће његових инфламаторних својства,
  • откриће рекомбинантних инхибитора за (ТНФ), који се сада широко користе за лечење запаљењских болести,
  • откриће рецептора за липополисадхариде (ЛПС), који је показао како се сисари супротстављају инфекцији, и како почињу неке запаљенске болести.

Свако од ових открића било је утемељено на истраживању урођеног имунитета: способности вишећелијских организама да се супротстави инфекцији.

У наредној фази истраживања Бојтлер се више ослањао на генетику и о овим и даљим истраживањима овако пише у једној од аутобиографија;

У раним 1990-их, прво сам прихватио класични генетички приступ проучавању урођеног имунског одговора. Филозофија генетике је она у којој је хипотеза у истраживању откривање одступања изазваних мутацијом. Користећи генетику желео сам да дам одговоре на питања о имунитету сисара, што је било откровење за мене, и генетика ће вероватно бити у основи мог рада до краја мог живота.

Најновија истраживања Бруса Бојтлера првенствено су била усмерена на истраживању рецептора на које се везују бактеријски производи, липополисахариди (ЛПС), што може изазвати септички шок и угрозити живот у условима претеране стимулације имунског система.[6]

Године 1998, Бојтлер и његове колеге су открили да су мишеви отпорним на (ЛПС) имали мутације гена која су биле веома сличне Toll- гену воћне мушици. Овај ген, као и Toll-рецептори (ТЛР) испоставило се да су пријемчиви рецептори за липополисахариде (ЛПС). Када се везује (ЛПС), активирају се сигнали који изазивајући запаљење, а када је појава (ЛПС) превелика, септички шок. [7] Ова открића су показала да сисари и мушице користе сличне молекуле да активирају урођени имунитет у присуству патогених микроорганизама. Овим истраживањима Бојтлер и сарадника коначно су откривени сензори урођеног имунитета.

Жил Офман, Г Х Хансон (председник нобеловог комитета за Нобелову награду за физиологију или медицину) и Брус Бојтлер
Жил Офман и Брус Бојтлер

Откриће Бојтлера и Офмана изазвало је „експлозију“ истраживања урођеног имунитет. Око десетак различитих Toll-липопополисахаридних рецептора (ТЛРс) је до сада идентификовано код људи и мишева. Сваки од њих препознаје одређене врсте молекула уобичајен за одређени микроорганизам. Појединци са одређеним мутацијама у овим рецепторима носе повећан ризик од инфекција, док су код други генетичке варијанте (ТЛРс) повезане са повећаним ризиком за хроничне запаљењске болести.

Ова открића Бојтлера и сарадника са којима је он поделио Нобелову награду на равне части, створила су могућност за даљи развој нових метода за спречавање и лечење болести, нпр. побољшане вакцине против инфекција и покушај стимулације имунског система да нападне тумор. Ова открића, такође ће нам помоћи да схватимо зашто имунски систем може да нападне наша ткива, чиме се обезбеђују и нове методе у лечењу инфламаторних (аутоимуних) болести.

У току свог рада, Бојтлер и његове колеге идентификовале су и гене важне у другим биолошким процесима, укључујући и регулацију апсорпције гвожђа,[8] слуха, [9] и ембрионалног развоја,[10] јер њихови поремећаји код високо потентних мутагена (ENU) могу изазвати упадљиво ненормалане форме видљивих фенотипова.

Награде и признања[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Највећи део података преузет је из Autobiography of Bruce A Beutler коју је он објавио у поводу пријема Шоове награде 2011.

Извори[уреди]

  1. ^ ((en)) Оm een reactie te plaatsen!. „2011 Nobel Prize in Medicine“. YouTube Приступљено 5. 10. 2011.. 
  2. ^ ((en)) „– Three Share Nobel Prize in Medicine“. Tampabay.com Приступљено 5. 10. 2011.. 
  3. ^ а б ((en)) „Nobel Prize in Physiology or Medicine 2011“ (Press release). Nobel Foundation. 3. 10. 2011.. 
  4. ^ ((en))„Genealogy of the Beutler family“. Familytreemaker.genealogy.com. 15. 8. 1996. Приступљено 5. 10. 2011.. 
  5. ^ ((en)) Autobiography of Bruce A Beutler Shawprize.org
  6. ^ ((en)) Beutler,B. & Rietschel,E.T. Timeline: Innate immune sensing and its roots: the story of endotoxin. Nat. Rev. Immunol 3, 169-176 (2003)PubMed.
  7. ^ ((en))Aderem A. Role of Toll-like receptors in inflammatory response in macrophages. Crit Care Med. 2001 Jul;29(7 Suppl):S16-8. Abstract-PubMed 8.10.2011
  8. ^ ((en)) Du, X.; She, E.; Gelbart, T.; Truksa, J.; Lee, P.; Xia, Y.; Khovananth, K.; Mudd, S. et al. (2008). "The serine protease TMPRSS6 is required to sense iron deficiency". Science 320 (5879): 1088–1092. doi:10.1126/science.1157121. PMC 2430097. PMID 18451267 [1]
  9. ^ ((en)) Du, X.; Schwander, M.; Moresco, E. M. Y.; Viviani, P.; Haller, C.; Hildebrand, M. S.; Pak, K.; Tarantino, L. et al. (2008). "A catechol-O-methyltransferase that is essential for auditory function in mice and humans". Proceedings of the National Academy of Sciences 105 (38): 14609–14614. doi:10.1073/pnas.0807219105. PMC 2567147. PMID 18794526. [2]
  10. ^ ((en)) Smyth, I.; Du, X.; Taylor, M. S.; Justice, M. J.; Beutler, B.; Jackson, I. J. (2004). "The extracellular matrix gene Frem1 is essential for the normal adhesion of the embryonic epidermis". Proceedings of the National Academy of Sciences 101 (37): 13560–13565. doi:10.1073/pnas.0402760101. PMC 518794. PMID 15345741 [3]
  11. ^ American Federation for Clinical Research: Outstanding Investigator Award Recipients
  12. ^ ((de)) „Wie Säugetiere Infektionen spüren: die zukunftsweisende genetische Analyse der angeborenen Immunität – Robert-Koch-Vorlesung von Prof. Dr. Bruce Alan Beutler anlässlich der Verleihung des Robert-Koch-Preises 2004 in Berlin“. Robert-koch-stiftung.de Приступљено 5. 10. 2011.. 
  13. ^ ((en)) Cancer Research Institute: William B. Coley Award Recipients
  14. ^ ((fr)) Institut de France, Académie des sciences: Liste der Preisträger des Gran Prix Charles-Leopold-Mayer[мртва веза од 06. 2013.] (pdf-Datei)
  15. ^ а б ((en))Homepage Bruce Beutler, MD, Scripps Research Institute
  16. ^ ((en))The F.B. Bang Award, Endotoxin Newsletter, Band 17, Nummer 3, Herbst 2007 (pdf-Datei).
  17. ^ ((en)) American Society of Hematology:Albany Medical Center Prize Awarded to Bruce Beutler and Ralph Steinman, 1. Juli 2009.
  18. ^ ((en))The Shaw Prize in Life Science and Medicine 2011 bei shawprize.org; abgerufen am 8. Juni 2011

Библиографија[уреди]

  • Du, X., Schwander, M., Moresco, E. M. Y., Viviani, P., Haller, C., Hildebrand, M. S., Pak, K., Tarantino, L., Roberts, A., Richardson, H., Koob, G., Najmabadi, H., Ryan, A. F., Smith, R. J. H., Muller, U., and Beutler, B. (2008) A catechol-O-methyltransferase that is essential for auditory function in mice and humans, Proc. Natl. Acad. Sci., USA 105, 14609-14614.
  • Du, X., She, E., Gelbart, T., Truksa, J., Lee, P., Xia, Y., Khovananth, K., Mudd, S., Mann, N., Moresco, E. M., Beutler, E., and Beutler, B. (2008) The serine protease TMPRSS6 is required to sense iron deficiency, Science 320, 1088-1092.
  • Tabeta, K., Hoebe, K., Janssen, E. M., Du, X., Georgel, P., Crozat, K., Mudd, S., Mann, N., Sovath, S., Goode, J., Shamel, L., Herskovits, A. A., Portnoy, D. A., Cooke, M., Tarantino, L. M., Wiltshire, T., Steinberg, B. E., Grinstein, S., and Beutler, B. (2006) The Unc93b1 mutation 3d disrupts exogenous antigen presentation and signaling via Toll-like receptors 3, 7 and 9, Nat. Immunol. 7, 156-164.
  • Beutler, B., Jiang, Z., Georgel, P., Crozat, K., Croker, B., Rutschmann, S., Du, X., and Hoebe, K. (2006) Genetic analysis of host resistance: Toll-Like receptor signaling and immunity at large, Annu. Rev. Immunol. 24, 353-389.

Спољашње везе[уреди]