Бубрег

Из Википедије, слободне енциклопедије

Бубрези (лат. ren, грч. νεφρό, nephro) су парни органи, који представљају централни део уринарног система. Смештени су у ретроперитонеалном простору на задњем зиду абдомена, и налазе се са обе стране кичменог стуба (у висини 12. грудног и 1. и 2. слабинског пршљена). Десни бубрег, потиснут јетром, постављен је мало ниже у односу на леви.

Има облик шупљег зрна пасуља, чија је конкавна ивица окренута ка кичменом стубу. Бубрег одраслог човека тежи око 140-150g и има величину стиснуте песнице. Нормалне димензије су 3х6х12 цм. Медијална страна овог органа садржи улазни отвор или бубрежни хилус, који води у бубрежну дупљу (sinus renalis), а кроз који пролазе крвни и лимфни судови, нерви и мокраћовод.

Бубрег је спреда покривен паријеталним перитонеумом, а осим тога са свих страна га окружују три омотача: бубрежна фасција (која облаже и надбубрежну жлезду), масна чахура (capsula adiposa) и фиброзна чахура (capsula fibrosa).

Грађа[уреди]

Грађа бубрега: 1. Малпигијева пирамида, 2. Интерлобуларне артерије, 3. Бубрежна артерија, 4. Бубрежна вена, 5. Хилус, 6. Бубрежна карлица, 7. Мокраћовод, 8. Мала бубрежна чашица, 9. Фиброзна капсула, 10. Доњи пол, 11. Горњи пол, 12. Интерлобуларна вена, 13. Нефрон, 14. Бубрежна дупља, 15. Велика бубрежна чашица, 16. Папиле, 17. Бертинијева коломна

Ако се бубрег расече од врха до дна, макроскопски се могу уочити две карактеристичне зоне: спољашња зона или кора (cortex renis) и унутрашња зона или срж (medulla renis). Кортекс је тамније боје и има зрнасту структуру, а медула је пругаста и светлија.

Главни део сржи људског бубрега чини 10-18 реналних (Малпигијевих) пирамида, чије су базе окренуте ка спољашњој ивици, а врхови према хилусу. Са базе реналних пирамида у кору се пројектују пругасте структуре или медуларни зраци (Ферајнове пирамиде). Од једне пирамиде израста 400-500 медуларних зрака, а оне се третирају као део коре бубрега (заједно са правим кортикалним паренхимом). Врхови пирамида (папиле) садрже тзв. решеткасто поље са 10-20 папиларних отвора, путем којих се мокраћа из сржи излива у мале бубрежне чашице (calyces renales minores). Спајањем две-три мале чашице настају велике бубрежне чашице (calyces renales majores), а оне се отварају у бубрежну карлицу и мокраћовод.

Кора бубрега састоји се од паренхима између реналних пирамида и капсуле (бубрежни лабиринт), као и дела паренхима који продире између пирамида (Бертинијеве колумне).

Бубрег се може поделити на мање морфолошке целине: лобусе и лобулусе. Лобус чини једна Малпигијева пирамида са делом коре изнад њене базе и деловима суседних колумни, а лобулус чини један медуларни зрак и делови лабиринта који га окружују.

Нефрон[уреди]

Нефрон - хистолошки препарат: 1. Гломерул, 2. Проксимални тубул, 3. Дистални тубул

Нефрон (nephron) је основна морфолошка и функционална јединица бубрега. Сваки бубрег се састоји од преко милион нефрона и сваки од њих може потпуно самостално да ствара мокраћу. Човек може да живи док му је функционална барем 1/3 нефрона.

Нефрон се састоји од бубрежног телашца (корпускула) и бубрежног тубула.

Корпускул је почетни део нефрона лоптастог облика, који има дијаметар око 200μm и састоји се од гломерула и Боуманове (Bowman) капсуле. Гломерул представља сплет густо збијених капилара (у облику клупка), који повезује доводну (аферентну) са одводном (еферентном) артериолом. Место уласка аферентне и изласка еферентне артериоле се назива васлукарни пол гломерула. Насупрот њему се налази уринарни пол, на коме се исфилтрирана крвна плазма (примарна мокраћа) одводи у бубрежне тубуле. Око читавог гломерула се налази Боуманова капсула изграђена од два листа. Спољашњи или паријетални лист капсуле ограничава бубрежни корпускул и одваја га од околног паренхима, а на васкуларном полу прелази у унутрашњи или висцерални лист. Између њих се налази интеркапсуларни простор, у који се филтрира примарна мокраћа (ултрафилтрат крви). Капилари гломерула су фенестрираног типа, без дијафрагме и 500 пута су пропустљивији од обичних соматских капилара.

Бубрежни тубул се протеже од уринарног пола корпускула до лучног сабирног тубула. У њега се улива примарна мокраћа из бубрежног телашца, и процесима апсорпције и секреције образује коначна мокраћа. Састоји се од проксималног изувијаног тубула, Хенлеове петље и дисталног изувијаног тубула.

Иако сви нефрони имају исту структуру, они се деле на две главне групе: кортикалне и јукстамедуларне нефроне. Гломерул кортикалних нефрона је смештен у спољашњем делу коре и има кратку Хенлеову петљу, која само делимично залази у медулу. Јукстамедуларни су смештени дубље у паренхиму коре и имају веома дугачке Хенлеове петље, које продиру дубоко кроз медулу и достижу скоро до бубрежних папила. Већину чине кортикални нефрони (70-80%).

Током старења организма број функционалних нефрона се постепено смањује, тако да у 80. години многи људи имају само 40% од почетног броја нефрона. Осим тога њихова популација се смањује и при повредама, обољењима и сл, а бубрег нема изражену способност регенерације.

Интерстицијум[уреди]

Интерстицијум је простор између нефрона, тубула, крвних и лимфних судова и нерава. Састоји се од везивног ткива, и у пределу кортекса је слабо изражен и чини око 7% укупног волумена коре, а у пределу сржи бубрега чини и до 20%. Чине га фибробласти, миофибробласти, макрофаги, перицити, хистиоцити итд.

Васкуларизација и инервација[уреди]

Крвни судови[уреди]

Проток крви кроз оба бубрега износи око 21% минутног волумена срца или 1200ml/min. Крв долази у ове органе из абдоминалне аорте, преко бубрежне артерије (a. renalis) – по једна артерија за сваки орган. То је истовремено нутритивни и функционални крвни суд и улази у бубрег кроз тзв. хилус и одмах се дели на две гране (вентралну и дорзалну). Једна грана одлази у предњи, а друга у задњи део бубрега. Пре уласка у паренхим ови огранци се деле и дају интерлобарне артерије (aa. interlobares). Оне се пењу уз Бертинијеве колумне и у пределу база реналних пирамида савијају се и настављају као лучне артерије (aa. arcuatae). Даље се пружају граничном линијом између коре и сржи бубрега и гранају се, у једнаким размацима, на интерлобуларне артерије (aa. interlobulares), које се пружају ка капсули (спољашњој ивици) бубрега. Од ових артерија одвајају се гранчице које ће после кратког пута ући у клупко гломерула, као аферентне артериоле. Артериоле улазе у први капиларни сплет из кога настају еферентне артериоле, које се поново гранају дајући другу (перитубуларну) капиларну мрежу. Еферентне (одводне) артериоле јукстамедуларних нефрона су веома дугачке и називају се прави судови (vasa recta).

Вене бубрега углавном прате одговарајуће артерије и имају исте називе. Капилари бубрежне капсуле и спољашњег дела коре се сакупљају и формирају звездасте вене (vv. stellatae). Оне се затив уливају у vv. interlobulares, а интерлобуларне вене у лучне вене (vv.arcuatae). У лучне вене се дренира и васкуларна мрежа из подручја медуле и венска крв затим иде кроз интерлобарне вене, и коначно кроз бубрежну вену (v. renalis) излази из бубрега кроз хилус и улива се у доњу шупљу вену.

Од укупне количине крви која прође кроз бубреге, 98-99% одлази у кору, а само 1-2% у медулу.

Лимфни судови[уреди]

У бубрегу постоје две мреже лимфних судова. Једна се налази у спољашњем делу коре и лимфа из ње одлази у лимфне судове капсуле. Друга мрежа је смештене дубље у бубрежном паренхиму и излива се преко лимфног суда, који излази кроз хилус, и даље одлази у паријеталне (слабинске) лимфне жлезде и сабирно стабло. Између ове две мреже постоје спојнице (анастамозе).

Нерви[уреди]

Бубрег је највећим делом инервисан симпатичким нервним влакнима, мада постоји и мали број парасимпатичких и сензитивних влакана. Симпатичка влакна изазивају контракцију глатке мускулатуре крвних судова, што значи да делују као вазоконстриктори. Потичу из целиачног сплета (plexus celiacus), који представља највећи аутономни нервни сплет и инервише све органе трбушне дупље и полне жлезде.

Улога бубрега[уреди]

Бубрези имају читав дијапазон по живот значајних улога и утичу на рад свих осталих органа и организма у целини. Основна функција ових органа је формирање коначне мокраће, али поред тога они имају вишеструку улогу у одржавању хомеостазе у организму. То подразумева:

  • регулацију равнотеже воде и електролита,
  • регулацију осмоларности телесних течности и концентрације електролита,
  • регулацију ацидо-базне равнотеже,
  • излучивање отпадних продуката метаболизма и штетних хемикалија,
  • регулацију артеријског притиска,
  • секрецију различитих хормона,
  • синтезу глукозе и сл.

Механизам стварања мокраће обухвата три фундаментална процеса: филтрацију, реапсорпцију и секрецију. Стварање примарне мокраће почиње филтрацијом велике количине течности (крви) из гломерулских капилара, кроз крвно-уринарну мембрану, у Боуманову капсулу. Овај ултрафилтрат крви затим улази у систем тубула, где се одвија реапсорпција (враћање одређених супстанци из филтрата у крвоток) и секреција (транспорт јона и других супстанци из крвотока у бубрежне тубуле). Као резултат настаје коначна мокраћа, која се преко мокраћовода (ureter) одводи из бубрега у мокраћну бешику.

Обављајући ову примарну улогу, бубрези такође врше и друге функције. Они веома прецизно подешавају излучивање воде и електролита према њиховом уносу, одржавајући на тај начин сталност унутрашње средине. Они имају главну улогу у излучивању отпадних продуката метаболизма (уреја, креатин, мокраћна киселина, билирубин), разних токсина, лекова и додатака храни. Регулацијом излучивања воде и Na имају пресудну улогу у дугорочној регулацији артеријског притиска. Заједно са плућима и пуферима телесних течности, бубрези учествују у регулацији ацидо-базне равнотеже, јер могу да одстране из организма разне киселине (сумпорну, фосфорну и др). Пошто синтетишу и секретују око 90% укупног еритропоетина, они директно утичу и на стварање, тј. број црвених крвних зрнаца. Током пролонгираног гладовања бубрези у процесу гликонеогенезе, од различитих прекурсора, стварају гликозу.

Код хроничних болести бубрега или акутне инсуфицијенције, долази до тешких поремећаја у запремини и саставу телесних течности и накупљања разних штетних материја у организму. Ако се не предузму одговарајуће клиничке мере (попут хемодијализе), наступа смрт пацијента у року од неколико дана.

Болести бубрега[уреди]

На основу патофизиолошких механизама настанка појединих група бубрежних обољења, извршена је подела бубрежних болести на гломерулске и негломерулске. У прву групу спадају нефритиси и нефротски синдром, а у другу групу васкуларне, тубулоинтерстицијске и тубулске болести.

Данас се, ипак, чешће користи клиничка класификација, заснована на препорукама Светске здравствене организације. Ова подела је следећа:

Литература[уреди]

  • Arthur C. Guyton, John E. Hall: Медицинска физиологија, IX издање ("Савремена администрација“ Београд, 1999.) ISBN 86-387-0599-9;
  • Станоје Стефановић и сарадници: Специјална клиничка физиологија, III издање ("Медицинска књига“ Београд – Загреб, 1980.);
  • З. Анђелковић, Љ. Сомер, М. Перовић, В. Аврамовић, Љ. Миленкова, Н. Костовска, А. Петровић: Хистолошка грађа органа, I издање ("Бонафидес“ Ниш, 2001.) ISBN 86-7434-003-2;
  • Славољуб В. Јовановић, Нева Л. Лотрић: Дескриптивна и топографска анатомија човека, III издање ("Медицинска књига“ Београд – Загреб, 1987.);
  • Вјекослав Дуанчић: Основе хистологије човека, VIII издање ("Медицинска књига“ Београд – Загреб, 1983.);
  • Душан Трпинац: Хистологија за студенте фармације, IV издање ("Кућа штампе“ Београд, 2000.);
  • Љ. Бабић, Р. Борота, А. Лучић: Приручних практичних и семинарских вежби из патолошке физиологије, VIII издање ("Футура“ Нови Сад, 2004.) ISBN 86-7197-217-8.
Уринарни систем
Бубрег | Мокраћовод | Мокраћна бешика | Мокраћна цев

Спољашње везе[уреди]