Бугарски језик
| бугарски језик | ||
|---|---|---|
| български език | ||
| Изговор | [ˈbɤ̞ɫɡɐrski ɛˈzik] | |
| Државе | Бугарска, Турска, Србија, Грчка, Украјина, Молдавија, Румунија, Албанија, Република Македонија и у дијаспори | |
| Регија | Балкан | |
| Број говорника | 9.1 милиона | |
| Ранг | око 180. | |
| Породица | индоевропски
|
|
| Писмо | бугарска ћирилица | |
| Статус | ||
| Службени |  Бугарска Европска унија Грчка (Света гора) |
|
| Признат мањински језик |  Србија (општине Босилеград, Димитровград и Сурдулица) Румунија (банатски дијалект) Македонија (регионално) |
|
| Регулише | Институт за бугаски језик на Бугарској академији наука
(буг. Институт за български език към Българската академия на науките (БАН)) |
|
| Језички кодови | ||
| ИСО 639-1 | bg | |
| ИСО 639-2 | bul | |
| ИСО 639-3 | bul | |
| Пажња: Ова страна можда садржи ИПА фонетске симболе у уникоду. | ||
Бугарски језик (буг. Български език) је један од јужнословенских језика који је службени језик у Бугарској. Број људи којима је бугарски језик матерњи се процењује на око 9 милиона[1], чији је највећи део настањен на територији Бугарске, а постоје и мање групе у Грчкој, Румунији, Турској, Украјини и Србији. Бугарски језик је најсличнији македонском језику[2][3][4][5][6][7], док се у Бугарској сматра да је македонски језик друга варијанта бугарског језика[8][9][10][11][12]. Говорници ова два језика се потпуно разумеју.
Садржај |
Новобугарски књижевни језик [уреди]
Новобугарски књижевни језик створен је на основу североисточног дијалекта, којему по рођењу припадају главни представници бугарске књижевности 19 века (Љубен Каравелов, Христо Ботев, Иван Вазов, Петко Славејков), али на обликовање савременог књижевног језика у знатној су мери утицали и западни говори (Кузман Шапкарев, Рајко Жинзифов, Димитар Миладинов. Поткрај 19. века појављује се и бугарска славистика (Љубомир Милетић, Бењо Цонев, Александар Теодоров-Балан). Правопис, који се развијао на основу црквенословенске традиције, био је више пута реформисан. Последња реформа од 1945. уклонила је из писма непотребне јерова, а некадашњи јат (ѣ) разлучила према изговору на [ја] и [е] (Јатова граница).
Референце [уреди]
- ^ Lewis, M. Paul (ed.) (1986 - 2009). „Bulgarian“. Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth edition. SIL International Приступљено 10 март 2010
- ^ Mazon, Andre. Contes Slaves de la Macédoine Sud-Occidentale: Etude linguistique; textes et traduction; Notes de Folklore, Paris 1923, p. 4.
- ^ Селищев, Афанасий. Избранные труды, Москва 1968.
- ^ Die Slaven in Griechenland von Max Vasmer. Verlag der Akademie der Wissenschaften, Berlin 1941. Kap. VI: Allgemeines und sprachliche Stellung der Slaven Griechenlands.
- ^ K. Sandfeld, Balkanfilologien (København, 1926, MCMXXVI).
- ^ Konstantin Josef Jireček, Die Balkanvölker und ihre kulturellen und politischen Bestrebungen, Urania, II, Jg. 13, 27. März 1909, p. 195.
- ^ Stefan Verković, Описание быта македонских болгар; Топографическо-этнографический очерк Македонии (Петербург, 1889).
- ^ Граматика на съвременния български книжовен език. Том 1. Издателство на Българската академия на науките. София, 1993, стр. 14.
- ^ Институт, за български език (1978). Единството на българския език в миналото и днес, стр. 4 - долу. БАН.
- ^ Стойков, Стойко (2002) [1962] (на Бугарски). Българска диалектология. София: Акад. изд. „Проф. Марин Дринов“. ISBN 9544308466. OCLC 53429452.
- ^ Institute of Bulgarian Language (1978) (на Бугарски). Единството на българския език в миналото и днес. Sofia: Bulgarian Academy of Sciences. стр. 4. OCLC 6430481.
- ^ Шклифов, Благой. Речник на костурския говор, Българска диалектология, София 1977, с. кн. VІІІ, с. 201-205.
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
|
|||||||
