Будизам у Бурми

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Будизам

Lotus-buddha.svg

Оснивање

Сидарта Гаутама · Сангха
Четири племените истине

Историја

Хронологија · Сабори

Појмови

Дарма · Самсара · Карма
Условно настајање
Пет скупина · Шуњата
Реинкарнација · Нирвана

Вежбе и достигнућа

Буда · Бодисатва · Архат
Парамита · Медитација

Школе

Тхеравада · Махајана
Вађрајана · Ране школе

Списи

Палијски канон · Махајана сутре
Тибетански канон

Dharma wheel.svg Категорија:Будизам

Будизам у Бурми (односно Мјанмару) је углавном теравада школе, и чини већинску религију са око 89% становништва.[1] Ова земља има највећи проценат монашке популације на свету у односу на број становника.[2]

Будизам по манастирима претежно се руководи пали каноном, а познат је као теравада. Махајана је са историјске тачке гледишта изгубила своје упориште у Бурми; постоји само пар манастира које издржавају локалне заједнице Гурки и Кинеза.

Историја[уреди]

Мноштво пагода у Багану
Манастир Швезигон, Баган, 1999.

Археолошки докази указују да су у ранијем периоду санскритског будизма и махајана и сарвастивада имале знатан утицај. Сматра се да је нека врста будизма постојала у Бурми најраније у 3. веку[3]. Од 5. века постоје епиграфски и други археолошки докази за прилично развијен будистички живот, који је био тесно повезан са североисточном Индијом, а могуће и са Андхром на источној обали јужне Индије. У Прому су откривени фрагменти будистичког Пали канона, које је могуће датирати најраније у 5. век. До 7. века, били су заступљени и теравадински и сарвастивадински облици. Од 8. и 9. века махајански облик је вероватно био заступљен у доњој Бурми, нарочито у Прому, где је доспео из североисточне Индије (односно Бенгала). Пре тога, он је следио индијски ток развоја, и постао изразито тантрички (види: Вађрајана).

Нова ера бурманског будизма отпочиње у 11. веку, са доласком паганског владара Ан-ав-ра-хте (бурмански облик за Анирудху), који је постао краљ горње Бурме 1044. године. Пошто га је један монах преобратио у теравадински будизам, он се прихватио реформе религије од екстремног облика тантризма у који се развила под контролом Аријеваца (или Арјаса), тантричког свештенства које је доминирало горњом Бурмом. Пошто је проширио своје краљевство на исток до Тхатона, Бурманско краљевство потпало је под снажан утицај тераваде који су ширили Мони, тадашњи житељи југоисточне Бурме. Управо од тог доба је теравада постала доминантан облик будизма међу Бурманцима средишњих подручја речног тока; одатле су поникле бурманска цивилизација, литература и уметност, које су се одржале до данашњег доба[4]. Аријевци ипак нису били потпуно потиснути, већ су успели да одрже свој искварени облик будизма (укључујући и конзумирање меса, алкохолних пића, прибегавање враџбинама и допуштено упражњавања полних односа) све до 18. века. Ни теравадински будизам, упркос краљевском покровитељству, није успео да одмах преобрази некадашње примитивно обожавање духова, или натса; он је себи постепено утирао пут, преображавајући локална веровања и праксе, створивши током векова спој теравадинског будизма и локалне традиције, који се назива бурманским будизмом. Када су се Европљани први пут срели с њим, приметили су да се ради о танком слоју будизма који покрива „праву“ бурманску религију, односно обожавање природе[3]. Бурмански будизам треба схватити као спектар, на чијем су једном крају примитивни култови и веровања, а на другом аутентични теравадински будизам пали канона који се упражњава по манастирима. Између ове две крајности постоји континуитет у коме се прелази са једног на друго, уз несумњиви пораст аутентичног теравадинског елемента.[3]

Бурма је изашла на глас по проучавањима абхидхаме, а током последњих векова привукла је монахе са Цејлона у манастире у којима се посебно изучава. Британско освајање Бурме у 19. веку и наметање британске империјалне власти озбиљно су нарушили традиционалну организацију сангхе. Када је Бурма стекла независност 1947. године, сангха се суочила са задатком да поврати велики део сопствене територије. У Ну, премијер независне Бурме до 1962. године, покушао је да испуни улогу будистичких краљева из преколонијалних дана, наступајући као заштитник будизма. 1956. године је обележено 2500 година од Будиног ступања у нирвану (према теравадинској хронологији) уз одржавање великог будистичког сабора, на коме су монаси рецитовали и ревидирали читав текст Типитаке. Сабор је одржан у огромној дворани у облику шпиље изван Рангуна, посебно саграђене у ту сврху из државног буџета[3]. Године 1961. у Бурманском парламенту је усвојен предлог закона којим се будизам проглашава државном вероисповешћу, али без дискриминације других религија, које обухватају око 15% небудистичког становништва. Ово је касније укинула војна влада на челу са генералон Не Вином, који је преузео управу над Бурмом марта 1962. године.

У Бурми данас постоје бројни манастири. Они су раштркани дуж долине реке, која је колевка бурманске цивилизације, скоро по свим градићима и селима, где за локални живаљ представљају средишта утицаја, морала и образовања. Пагоде, које су изградили и опремили краљеви и световњаци, стоје уз манастире у већини градова; оне раскошније међу њима, као што су пагода у Мандалају и Шве Дагон у Рангуну, покривене су златним листићима и уживају глас ходочасничких стецишта, а представљају и места окупљања неизмерног броја људи у дане светковина[3].

Извори[уреди]

  1. ^ CIA World Factbook - Burma
  2. ^ Cone & Gombrich, Perfect Generosity of Prince Vessantara, Oxford University Press, 1977, page xxii
  3. ^ а б в г д Trevor O. Ling, Rečnik budizma, Geopoetika, Beograd 1998.
  4. ^ G. Coeedes, „Les Peuples de la Peninsule Indochinoise" (1962)

Спољашње везе[уреди]