Буњевачки језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Штокавски поддијалекти
западнојужнословенски
језици, наречја и изговори
стандардни национални језици
српски · хрватски · словеначки
бошњачки (босански) · црногорски
раније: српскохрватски
наречја
штокавско · кајкавско
чакавско · торлачко
изговори
екавски · ијекавски · икавски
Источно штокавски дијалекти
шумадијско-војвођански
источнохерцеговачки
зетско-јужносанџачки
косовско-ресавски
(смедеревско-вршачки)
призренско-тимочки
(призренско-јужноморавски
сврљишко-заплањски
тимочко-лужнички)
Западно штокавски дијалекти
источнобосански
млађи икавски
славонски
локални говори,
социолекти, жаргон и остало

нашински · ужички · црнотравски · шатровачки
англосрпски · ромско-српски
буњевачки · шокачки
п  р  у

Буњевачки језик је назив за језик Буњеваца у Бачкој. Базиран је на икавском наречју штокавског јужнословенског дијалекта. Буњевачки језик није у службеној употреби у Србији, али се употребљава у неким медијима: у Суботици на буњевачком језику излазе Буњевачке новине,[1] док Радио телевизија Војводине емитује део свог програма и на буњевачком.[2]

Историја употребе и статистика[уреди]

Прва школа на буњевачком језику отворена је у Сомбору 1717. године, а потом су школе отворене и у Бачу (1734), Гари (1735), Бођанима (1741) и Суботици (1752).[3] 1745. године, град Суботица добија свој статут написан на буњевачком језику, [4] док је 1850. године буњевачки језик озваничен у службеној употреби у Суботици.[3] Угарским законом из 1868. године, народним мањинама су била загарантована права у школству, али је у пракси буњевачка настава била потискивана наставом на мађарском језику.[3]

Према попису из 1910. године, 33.247 грађана Суботице је изјавило да им је буњевачки матерњи језик. Током постојања Југославије, говорници буњевачког су у резултатима пописа сврставани у говорнике српскохрватског језика.

У резултатима пописа из 2002. године у Србији приказани су само говорници већих језика, док су грађани који су изјавили да им је матерњи језик буњевачки сврстани у категорију „остали језици“. На подручју Севернобачког округа број говорника осталих језика је 2002. године износио 9.512, док је на подручју Западнобачког округа износио 7.551.

Извори[уреди]

  1. ^ Bunjevačke novine
  2. ^ Други Програм :: Радио-Телевизија Војводине
  3. ^ а б в Хроника - други пишу, Изучавање буњевачке националне културе?, Буњевачке новине, Фебруар, 2006.
  4. ^ Етнолингвистичка и историјска истраживања о Буњевцима (Зборник радова), Матица српска, Нови Сад, 2008, стр. 19.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]