Ваздушно полегање

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ваздушно полегање код акације (Acacia vestita).
Фазе у извођењу ваздушног полегања: АB - постављање пластичне фолије; C - формирање тресетне бале; D - увезивање фолије.
Формирани коренови испод фолије три месеца од формирања бале.
Изглед корена по одвајању летораста од матичне биљке.
Ваздушно полегање код фикуса (Ficus decora).

Ваздушно полегање (ожиљавање избојака у круни, циркумпозиција, маркотирање, гути) изводи се током априла месеца са прошлогодишњим леторастима или у касно лето са полуодрвењеним леторастима.

Извођење[уреди]

На матичној биљци одаберу избојци дуги 15-30 cm који су при дну од дебљине оловке до 15 mm. Затим се доњи део летораста засече одоздо по дужини око 5 cm, а у засек се стави комад дрвета или маховине код врста са кртијим дрветом ова операција може да проузрокује ветролом третираних летораста, па је код њих потребно увезати их за притке или изабрати преостала два начина физичког стимулисања процеса ризогенезе а то су (1) прстеновање скидањем каиша коре дебљине 1 cm или (2) странгулира жицом. Сва три поступка имају циљ успоравања или блокирања десцедентног кретања растворених органских материја, продуката фотосинтезе, чија је директна последица потпора формирања адвентивних коренова непосредно изнад места третирања. Са широм применом фитохормона у производњи украсних садница процес ризогенезе се све чешће стимулише и хемијским средствима тако што се, по озлеђивању, место третира фитохормоном (1-2% IBA у талку или водени раствор 25-100 mg/L). После завршеног стимулисања избојак се омотава на месту третмана влажним тресетом (бала 15-25 cm у пречнику) и пластичном фолијом која се чврсто увеже изолир траком, гумицама за калемљење или жицом и (евентуално) преко ње обавија алумофолија. Улога алумофолије је повећање етиолирања избојка чиме се стимулише процес ризогенезе. Истовремено алумофолија спречава птице да оштете пластичну фолију, што се понекад дешава при ожиљавању на отвореном. Омотавање бале у фолији изолир траком треба почети од летораста (нарочито на дисталном делу) и постепено обухватати крајеве фолије тако да киша не продире у унутрашњост бале, јер висока влажност може да изазове труљење. Обично влажење супстрата, ако ожиљавање траје краће, није потребно, али при дужем ожиљавању влажење се може обавити уз помоћ инјектора.

Одвајање ожиљеног летораста[уреди]

После неколико недеља до више месеци коренови постају видљиви кроз прозирну фолију. Код врсте из родова Ilex, Syringa, Azalea и Magnolia ожиљавање траје две године. Успех ожиљавања је различит често и код врло сродних таксона. По формирању жила врши се одсецање испод места третмана (општа препорука је да се одвајање врши у доба мировања вегетације). Време од одсецања до успостављања функције новостворених коренова је веома критичан моменат и биљка се може изгубити чак и ако има добро развијен корен. Треба обратити пажњу на однос корена и дела изнад њега, и евентуални несклад отклонити сасецањем дела летораста, или после пресадње у посуду биљку ставити под мист или у покривену леју са хладним и влажним условима. Овде се, ако се пресадња обави ујесен, до пролећа довољно развије корен који гарантује успешан даљи развој на отвореном.

Значај[уреди]

Значај ове методе је мали у односу на остале вегетативне методе размножавања, а нешто већи је у воћарству (лимун) и цвећарству (фикус). Веома је погодан за баштоване аматере. За размножавање дрвећа и жбуња употребљава се у посебним приликама: (а) да се матична биљка прилагоди полегању (скраћивање стабла), (б) када се брзо жели материјал већих размера.

Дуго година главни проблем код ове методе, која је позната 4-5.000 година, био је како одржати високу влажност супстрата за ожиљавање. Са појавом пластичних маса добијен је идеални омотач који је пропустљив за гасове (O2, CO2), а истовремено непропустан за воду. Ова особина омогућава да се супстрат учини влажним у дугом периоду (и до годину дана [1]) без посебне бриге о накнадном влажењу. Нису све пластичне масе погодне за омотач, а најбољи је полиетилен дебљине 0.10-0.15 mm. Дебље фолије су сувише грубе па не заптивају добро, а тање се лако цепају.[2]

Примена[уреди]

Успех размножавања ваздушним положницама [1]
више од 50% ожиљавања мање од 50% ожиљавања без ожиљавања
Acer platanoides

Catalpa bignonioides
Cornus alba 'Sibirica'
Cotoneaster horizontalis
Forsythia 'Arnold Dwarf'
Ginkgo biloba
Hedera helix
Hibiscus syriacus 'Rosea'
Laburnum anagyroides
Ligustrum ovalifolium
Populus alba 'Nivea'
Salix caprea
Tamarix pentandra
Tilia cordata
Tsuga canadensis
Ulmus pumila

Viburnum opulus
Acer ginnala

Acer palmatum 'Disectum'
Aesculus hippocastanum
Cotinus coggygria 'Purpureus'
Crataegus monogyna
Diospyros lotus
Hippophae rhamnoides
Koelreuteria paniculata
Magnolia soulangeana
Malus floribunda
Morus alba 'Pendula'
Prunus serrulata
Ptelea trifoliata 'Aurea'
Syringa vulgaris
Tilia platyphyllos
Ulmus glabra
Viburnum carlesi

Viburnum rhytidophyllum
Acer campestre

Cercis canadensis 'Alba'
Corillus colurna
Diospyros virginiana
Fagus sylvatica 'Atropurpurea'
Fraxinus pennsylvanica
Gleditsia triacanthos
Juglans cinerea
Juglans nigra
Magnolia stellata 'Rosea'
Malus baccata
Phellodendron amurense
Quercus robur
Sophora japonica
Sorbus aria
Sorbus aucuparia
Tilia americana

Извори[уреди]

  1. ^ а б Wyman, D. (1954): The Arnold Arboretum Garden Book. Toronto, New York, London
  2. ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 86-7602-009-4