Валтер Мајснер
| Фриц Валтер Мајснер | |
|---|---|
|
|
|
| Општи подаци | |
| Датум рођења | 16. децембар 1882. |
| Место рођења | Берлин (Немачка) |
| Датум смрти | 16. новембар 1974. |
| Место смрти | Минхен (Немачка) |
| Рад | |
| Поље | Физика |
| Школа | Технички универзитет у Минхену |
| Институција | Национални институт за физику и технику Технички универзитет у Минхену |
Фриц Валтер Мајснер (нем. Fritz Walther Meißner; 16. децембар 1882, Берлин – 16. новембар 1974, Минхен) био је немачки технички физичар.
Студирао је механику и физику на Техничком универзитету у Берлину, где му је докторски ментор био Макс Планк. Потом се запослио у Националном институту за физику и технику (нем. Physikalisch-Technische Bundesanstalt) у Берлину. Од 1922. до 1925. године, успоставио је трећи по величини у свету ликвификатор хелијума, а 1933. године открио је Мајснеров ефекат,[1] ишчезавање магнетног поља код суперпроводника. Годину дана касније, позван је да буде председавајући за техничку физику на Техничком универзитету у Минхену.
После Другог светског рата, постао је председник Баварске академије наука. Године 1946, постављен је за директора прве истраживачке комисије за ниске температуре те академије. Лабораторије су се налазиле у Хершинг ам Амерзеу до 1965. године, када су премештене у Гархинг. Мајснер је живео сам са своја два пса последњих неколико година свог живота. Умро је у Минхену 1974. године.
[уреди] Референце
- ^ Walther Meißner and R. Ochsenfeld, Naturwissenschaften V21, p. 787 (1933).
