Василије Доктор

Из Википедије, слободне енциклопедије

Василије Доктор или Василије Богумил (умро 1118) је био богумилски старешина, монах, доктор и учитељ словенске народности, спаљен на ломачи од стране византијског цара Алексија I Комнина.

Године 1100. византијски цар Алексије I Комнин (1081—1118), који је вршио погроме над присталицама богомилског учења, је ухапсио богумила по имену Дивљат (Divlatius), стављајући га на муке да би открио податке о покрету.[1] Он као вођу богумила именова Василија, који изгледа као монах а који је доктор који је изучавао ту доктрину петнаест година, и науковао је више од четрдесет, окушивши око себе дванаест ученика под именом апостола.[2]

Василије је био већ у дубокој старости (имао је око седамдесет година) када је ухапшен заједно са својим ученицима и доведен на на двор. Приметивши у њега неклонулу самоувереност, цар га избави из окова, и одајући му част као пророку, пожеле да се поближе упозна са његовим учењем. Василије дуго није пристајао, али цар на крају задоби његово поверење. Он позва учитеља у одељени део дворца, где са својим братом, севастократором Исаком, слушаше учење богомилства. За то време, један писар кришом записиваше све што им је Василије приповедао, а у суседној сали беху окупљени духовници, са патријархом Николајем III Граматичарем на челу, и царски савет. Када Василије заврши своје откривање, цар отвори врата патријарху и свему сабору, стража ухвати Василија, а писар им прочита све записано по слову јересијарха.[3] Јевтимије Зигавен (Euthymius Zigabenus) нам од његовог учења преноси следеће: „Они избацују све побожне цареве са списка хришћана, и кажу да су само иконоборци православни и верни, посебно Константин V Копроним". Василије је још говорио да има изворни текст Библије који није уређивао Јован Златоусти.[2]

Василију Богумилу је судио црквени суд, да би га коначном теолошком пресудом Николај III Граматичар, цариградски патријарх (1084–1111), прогласио јеретиком и осудио на смрт. Наређење је гласило да се подигне велика ломача на Хиподрому, око које се окупи мноштво хришћана који су дошли да гледају последње часе свог старешине. И док га бацаше у огањ, Василије оста равнодушан и не одрече се своје вере. А када га пламен прогута, окупљени видеше бели трачак како се подиже међу пламеновима.[1]

Василије је спаљен 1118. године, након осам година проведених у заточеништву. Његови ученици који су се одрекли учења су ослобођени, док су остали осуђени на доживотну робију.[2]

Напомене[уреди]

  1. ^ а б Raoul Vaneigem, Приступљено 5. 4. 2013.
  2. ^ а б в Christian Dualist Heresies in the Byzantine World C.650-C.1450
  3. ^ Василий Богомил / Энциклопедия Брокгауза и Эфрона, Приступљено 5. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]