Васо Пелагић
| Васо Пелагић | |
|---|---|
|
|
|
| Датум рођења: | 1833. |
| Место рођења: | Пелагићево (Османско царство) |
| Датум смрти: | 25. јануар 1899. |
| Место смрти: | Пожаревац (Краљевина Србија) |
Васо Пелагић (Горњи Жабар (данашње Пелагићево), 1833. - Пожаревац 1899.) је био представник утопијског социјализма код Срба у другој половини XIX вијека, просвјетни радник и народни љекар.
Садржај |
Биографија[уреди]
Похађао је нижу гимназију. Ђак Богословије у Београду постао је 1857. Године 1860. постао је учитељ српске основне школе у Брчком, гдје је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле преко Београда је кренуо у Русију. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине.
Послије 2 године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни. За школске потребе и ради ширења просвјете у народу штампао је 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вјере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм.
Године 1869. бива прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду Уједињене омладије српске и предсједава њеној скупштини у Вршцу. Одатле одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођење српства. Долази у сукоб са књазом Николом и 1872. године одлази у Нови Сад. Године 1873. борави у Грацу, Прагу, Трсту и Цириху; тада се одриче вјерске службе.
Учествује у босанском устанку 1875. године и пише Програм усташких права и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протјеран неколико пута у Румунију и Бугарску. Године 1888. сарађује у социјалистичком листу Српски занатлија. Учествује на скупштини Занатлијског удружења у Врању 1892. и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима Занатлијски савез и Социјал-демократ којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски. Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор. Свој живот је окончао у пожаревачком казненом затвору 25. јануара 1899. године.
Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима (мада писаним са одређеном дозом наивности), је пуно утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске.
Дјела и радови[уреди]
Сем
- Историје Босанско-херцеговачке буне, и
- Стварног народног учитеља (дјела која су доживјела многа издања), написао је дјела из домена социјализма:
- Одговор на четири друштвена питања,
- Социјализам и основни препорођај друштва,
- Спас Србије и српства,
- Благодатник,
- Наука и радни народ...
Залагао се за реформу школства и те идеје је излагао у дјелима:
- Нова наука о јавној настави,
- Преображај школе и наставе...
Анитирелигиозне тезе је изложио у дјелима:
- Умовање здравог разума,
- Посланица Богу,
- Колико нас кошта Бог и господар?...
Види још[уреди]
Спољашње везе[уреди]
