Векторске заразне болести

Из Википедије, слободне енциклопедије
Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Векторске заразне болести, трансмисивне заразне болести су болести чији узрочник (бактерија, вирус, рикеција, паразит) извесно време, пре него што доспе у свог домаћина, проведе у вектору (комарац, крпељ и различите друге врсте инсеката). Тако након тзв. спољашњег периода инкубације, који претставља време неопходно да вектор постане заразан, са њега се преноси узрочника заразних болести на осетљивог домаћина (човека, сисара, птице и друге жвотиње) убодом/угризом. [1][2][3]

Инфицирани вектори најчешће доживотно преносе узрочника, којим су заражени. А како су вектори организми који немају механизме за одржавање терморегулације (телесне топлоте), они директно зависе од спољашње температуре средине у којој су настањене. Како је оптимална температура и влажност ваздуха основни предуслов за развој јаја и ларви инсеката у одрасле јединке, оне се у условима високе температуре и велике влажности размножавајуњихов геометријском прогресијом и у великом броју.

Векторске заразне болести имају сезонски карактер, јер због начина преношења зависе од активности вектора, па се тако у земљама са умерено континенталном климом као што је Србија углавном појављују од пролећа до јесени. Зато боравак у природи, људи и домаћих животиња у том периоду носи са собом и одређене ризике, између осталог и ризик излагања векторским заразним болестима.

ЉМноге векторске заразне болести имају ендемски карактер, што значи да су одомаћене на одређеном подручју на којем постоје повољни услови за одржавање узрочника болести због присуства одговарајућих резервоара заразе (најчешће различите врсте ситних дивљих животиња) и вектора.

Епидемиологија[уреди]

Епидемиолошке карактеристике[уреди]

Векторске или трансмисивне заразне болести су група болести које преносе вектори заразних болести или хематофагни инсекти. Одређену заразну болест најчешће преноси специфичан вектор. Исти вектор може преносити више заразних болести, али и једну болест може преносити више вектора. Ове болести могу бити зоонозе и антропозоонозе.

Вектором преносиве болести су тешко предвидиве болести које се отежано могу спречи или контролисати. Само против неколицине постоје вакцине. Комарце крпеље изузетно је тешко контролисати јер често развијају отпорност на инсектициде. Додатна сложеност векторски преносивих патогена је да су зоонозе, што значи да могу да живе у животињама, као и код људи.

Вектор

Вектор је артропода (зглавкар) преко кога узрочника заразне болести доспева од резервоара заразе (човека или животиња) до осетљивог организма у ланцу исхране. Вектори који имају значај у епидемиологији заразних болести припадају класи инсеката (ваши, комарци, буве и муве) и класи паука (крпељи и гриње).

Векторске заразне болести имају сезонски карактер који зависи од:

  • биолошког циклуса вектора (ритам исхране, хибернација и др),
  • активности човека (сезона пољских радова, камповање итд),
  • еколошких услова (кишне или сушне године, топлија или хладнија лета и др)

У Србији векторске заразне болести се појављују од пролећа до јесени.

Узрочници болести
  • Вируси
  • Рикеције
  • Борелија
  • Бактерије
  • Протозое
Искључиво векторима преносе се

Пегави тифус, повратни тифус, маларијара, жута грозница, денге и папатаћа грозница.

Векторима и другим начином преносе се

Q грозница, туларемија, куга, хеморагичне грознице, крпељни менингоенцефалитис и куга.

Улога вектора у преношењу заразе

Вектори могу имати механичку и биолошку улогу у преношењу заразних болести.

  • Механичка улога је способност да вектор преноси узрочника заразне болести на својим спољним површинама тела (ножице, крилца, рилица) са једног места на друго. У оваквом вектору се узрочник не размножава нити пролази кроз неки стадијум развоја. Инфекција се остварује након контаминације површине коже избаченим екскретом вектора који потом нови домаћин трљањем или чешања преко микроповреда унесе у свој организам (ваши, буве).
  • Биолошку улогу у преношењу инфекције имају само вектори који после убода сишу крв и тако уносе у себе микроорганизме (нпр маларије, жуте грознице, денге, папатаћа грозница, филаријазе). Преношење узрочника заразне болести са биолошког вектора на осетљиву особу се остварује инокулацијом која подразумева убацивање садржаја пљувачних жлезда вектора убодом у кожу новог домаћина (комарац, крпељ).

Епидемиолошка дистрибуција[уреди]

Глобална дистрибуција маларије на 100,000 становника у 2004
   нема податак
   <10
   0–100
   100–500
   500–1000
  1000–1500
  1500–2000
  2000–2500
  2500–2750
  2750–3000
  3000–3250
  3250–3500
   ≥3500

Подаци говоре да векторске заразне болести у последњих двдесетак година значајно доприносе обољевању и смртности људи широм света. Више од милијарда људи широм света, изложено је ризику од вируса и бактерија које преносе комарци, крпељи, буве и други вектори. Неке су се поново појавиле на подручјима где нису биле регистроване дужи низ година, а неке су се прошириле на нове делове света.

Узроци ширења вектора у свету и већа изложеност популације осетљиве на векторске болести (туристи, путници-пословни људи) леже у климатским променама, изузетном порасту међународних путовања и трговине, променама у пољопривредној пракси и брзој непланској урбанизацији.

Сматра се да је више од половине светског становништва у опасности од маларије, денге, лајшманијазе, лајмске болести, шистозомијазе и жуте грознице. Извештаји из Грчке кажу да се маларија тамо вратила после 40 година. Вирусом Западног Нила, који је био непознат у САД пре 1999, заражено је 5.674 Американаца само у 2012.

Морбидитет
  • Висина морбидитета од векторских заразних болести условљена је величином популације вектора и резервоара инфекције.
  • Морбидитет такође карактерише сезонско јављање болести које је условљено бројношћу и активношћу популације вектора у различитим сезонама.
  • Географска ограниченост морбидитета векторских болести условљена је присуством одговарајућих вектора и резервоара заразе. Зато је најефикаснији мера за смањење морбидитета редукција броја и уништавања вектора.
  • Глобално, маларија је најраспрострањенија векторска болест, од које је 2,4 милијарде људи широм света у ризику од заразе овом болешћу са више од 275 милиона оболелих случајева пријављених сваке године.
  • Сваке године од векторских болести које преносе комарци, крпељи и муве оболи 77.000 Европљана, док је у Србији само у 2013. години пријављено 1.255 таквих случајева.
  • Денга је присутна у 100 земаља света, доводећи у опасност од обољевања више од 40% светске популације (2,5 милијарди људи).
  • Шистозомијаза, паразитарна болест која се преноси воденим пужевима, је најраспрострањенија од свих векторских болести.
  • Највећи морбидитет од векторских болести у САД изазива вирус западног Нила, Лајмска болест и Роки Маунти пегави тифус. Денга вирус.
Морталитет
  • Сваке године болестима из ове групе буде заражено више од једне милијарде људи, а више од милион умре од заразних болести које се преносе векторима.
  • Најсмртоноснија векторска болест је маларија - од које сваке године у свету умре око 1,2 милиона људи.
  • Од лајшманијаза годишње у свету оболи око 1,3 милиона људи.
  • Грозница Западног Нила такође представља значајан јавно Здрваствено проблем како у земљама Европе, тако иу нашој земљи. Код нас је први пут регистрована 2012. године, да би током 2013. године у Србији умрло 28 особа, међу којим су ддоминирале особе старије животне доби са разним хроничним болестима.
Ризичне групе

Деца су у посебном ризику од векторских болести међу којима доминирају оне које преносе комарци и заражени пужеви, лети или других векторски инсекати. Преко милион деце умире од маларије сваке године.

Још једна векторска заразна болест која је од посебног значаја за здравље деце је денга, други најважнија тропска болест (после маларије) са око 50 до 100 милиона случајева денга грознице и 500.000 случајева Денга хеморагијска грозница сваке године.

Посебно су на шистостомијазу осетљива деца која живе и играју се у близини вода у којима има заражених пужева.

Јапански енцефалитис, лимфна филаријаза, жута грозница, афричка трипанозомијаза (болест спавања) и Шагесова болести су у појединим регионима света значајне векторима преносиве болести, посебно опасне за децу.

Врсте вектора[уреди]

Вектори који имају значај у епидемиологији заразних болести припадају класи паука (крпељи и гриње) и класи инсеката (ваши, комарци, буве и муве)

Класа паука[уреди]

Крпељи[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Крпељ
Крпељ поред векторски пренете болест на кожи човека изазива и локалну инфекцију на месту убода

Крпељи су зглавкари који својим убодом могу да пренесу одређене заразне болести. Мада сви крпељи нису заражени микроорганизмима патогеним за човека, једна већа група може на човека да пренесе већи број заразних болести, међу којима су најзначајније:

  • Лајмска болест
  • Крпељски менингоенцефалитис
  • Кримска-Конго хеморагијска грозница
  • Ерлихиоза
  • Бруцелоза
  • Лептоспироза.

Саништа крпеља су шумовита подручја и подручја са необрађеноом вегетацијом али поједини простори око поља, у баштама, живим оградама и слично. Крпељи се углавном налазе на ниској вегетацији, до висине једног метра, а током проласка кроз ту вегетацију, својим усним делом се закаче на животиње и људе. Убод крпеља је безболан, а место убода не боли и не сврби. Тако закачени за кожу домаћина крпељи сисају крв 2 до 7 дана пре него што поново падну на вегетацију. Ризик од инфекције је већи што је боравак крпеља на телу дужи.

Крпељи су природи средњеевропског климатског подручја присутни су од раног пролећа до касне јесени, а највећу активност испољавају у мају и јуну.

Крпељи се хране крвљу људи и многих животиња, а уколико су заражени, преносе узрочника заразне болести током исхране. Да би дошло до сигурне инокулације проузроковача крпељ мора да буде присутан на кожи будућег болесника бар 48 часова.

Гриње[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кућне гриње

Гриње су паразити из типа зглавкара који живе у људском окружењу, на постељини, теписима и другим влакнастим материјалима. Једу перут и друге изумрле ћелије коже, као и разне друге органске материје.

Делимично сварена храна и фекалије гриња су један од најзначајнијих узрока алергија и једино полен је чешћи узрок алергије од гриња[4]. Ензим DerP1, који се налази у фекалијама гриња, је врло чест узрок алергијских реакција. Такође хитинско тело гриње, и честице кутикуле које она током раста одбацује су јак алерген.

Удисање гриња, њихових фекалија и ензима може проузроковати и астму, ринитис, конјуктивитис и дерматитис.

Дужа изложеност коже протеинима у екскрементима гриња може да наруши одбрамбени систем коже и омогући улазак алергена и иританата, водећи ка запаљењима и сврабу коже или пруритису.

Класа инсеката[уреди]

Комарци[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Комарци
Комарац на кожи човека

Комарци су инсекти двокрилци из фамилије Culicidae, распрострањени су у свим крајевима Земље. Ова фамилија обухвата око 3500 врста[5]., сврстаних у три потфамилије.

На распрострањеност и сезонску варијацију векторских заразних болести које преносе комарци значајно утичу климатске промене у виду повећања просечних вредности температуре ваздуха и промене количине падавина. Процењује се да свако повећање температуре ваздуха за 0,1 °C шири станиште комараца и до 150 километара у правцу северне географске ширине земљине кугле.

Разликују се од других инсеката по томе што су им тело и крила покривени љуспицама које служе као таксономска одлика за одређивање врста.[6]

Само врста комараца, позната као „маларични комарац“ (вектор маларије), обухвата више подврста Маларични комарац се распознаје по томе што на крилима има црне пеге.. Када се одмара, стоји спуштене главе, док му трбух својим задњим крајем стоји знатно одвојен од подлоге, док је грудни део заједно са главом примакнут подлози.

Друга врста опасних комараца преноси жуту грозницу. Они на ногама имају белу траку, а уздужну на горњем делу трупа. Када нису активни њихова рилица је под углом у односу на труп.

У групу болести које преносе комарци спадају:

  • Грозница Западног Нила
  • Маларија
  • Жута грозница
  • Денга
  • Чикунгуња грозница.

Ваши[уреди]

Ваши (Phthiraptera) су ред инсеката, који обухвата секундарно бескрилне представнике, који живе као облигатни ектопаразити птица и сисара. Ред ваши, пероједа и длакоједа броји преко 4900 врста[7], од којих се 3 сматрају преносиоцима заразних болести.

Међу сисарима, ваши не паразитирају кљунаре и ехидне, поједине торбаре (редове Microbiotheria и Notoryctemorhpia), слепе мишеве, китове, морске краве и љускавце. Јаја ваши називају се гњиде.

Буве[уреди]

Буве су бескрилни инсекти који лако побегну скоком који је много пута већи од њихове телесне дужине. За време ларвног живота хране се отпацима који труле, а када одрасту сишу крв птица и сисара, укључујући и човека. Ларве бува могу да живе у пукотинама прљавих подова, и имају способност прилагођавања на различите домаћине у оквиру сисара. Познато је преко 2.000 врста бува.

Буве као вектор могу да преносе заразне болести на човека (нпр. бактерије куге). Најстрашнија пандемија куге позната као црна смрт, владала је Европом у 14. веку, и усмртила је скоро четвртину тадашњег становништва континента. Кугу је преносио овај инсект дугачак само 1,8 мм.

Муве[уреди]

Муве у ширем значењу речи су веома распрострањени инсекти који припадају подреду Brachycera и чести су у близини људских насеља. Према грађи у улози усног апарата муве се деле на две групе:

  • Муве које сишу крв и имају усни апарат за бодење и сисање; у ову групу спадају фамилије: Stomoxydae и Glossinidae
  • Муве чији је усни апарат прилагођен за лизање па не сишу крв, а припадају им, између осталих, фамилије: Muscidae и Calliphoridae.

Болести које преносе комарци[уреди]

Грозница Западног Нила[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Грозница Западног Нила

Грозница Западног Нила (ГЗН) је вирусна инфективна болест из групе зооноза), које се преноси убодом комараца. Карактерише се тешком клиничком сликом са знацима упале мозга (лат. encefalitis). Изазивач болести је вирус Западног Нила (ВЗН) (лат. Encephalitis Nili occidentalis, енгл. West Nile virus) арбовирус (који се преноси артроподама) из породице флавивиридае (лат. Flaviviridae) и рода Флавивируса (лат. Flavivirus), који такође укључује и вирусе жуте грознице, денге, Сент Луисовог енцефалитиса и вирусе јапанског енцефалитиса. Овим вирусом могу да се заразе људи, птице, комарци, коњи и други сисари, алигатори итд.[8]

На људе и животиње ВЗН преносе тиграсти или домаћи (Culex pipiens) комарци који се хране крвљу заражених птица, и других оболелих животиња. Након убода комараци уносе вирус у тело жртве и код ње изазивају грозницу Западног Нила, која се карактерише тешком клиничком сликом са знацима упале мозга (лат. encefalitis)[9] или упале можданица и кичмене мождине (лат. meningitis).[10]

Главни резервоар заразе су различите врсте птица, у којима се вирус одржава, док је човек случајни, односно тзв. слепи домаћин, јер се инфекција вирусом Западног Нила са њега даље не преноси.

Грозница Западног Нила је сезонско обољење, које је највише заступљено у периоду највеће активности комараца (вектора вируса Западног Нила). Имајући у виду искуства како из многих земаља, тако и из Србије, први оболели се обично региструју најчешће у другој половини јула месеца, а највеће разбољевање је током августа и септембра месеца.

Већина особа (80-90%) инфицирана вирусом Западног Нила нема никакве симптоме и знаке болести. Код малог процента заражених особа (10-20%) симптоми подсећају на обољење слично грипу, са наглом појавом повишене телесне температуре, главобољом, болом у грлу, леђима, мишићима, зглобовима, умором, благим пролазним осипом и лимфаденопатијом. Међутим, код појединих особа долази до настанка асептичног менингитиса или енцефалитиса (код 0,2% оболелих млађих од 65 година, и код 2% пацијената преко 65 година живота), односно неуроинвазивног облика болести, који захтева хоспитализацију. Симптоми неуроинвазивног облика болести су главобоља, укочен врат, ступор (тупост), дезоријентисаност, кома, треме, конвулзије, слабост мишића и парализа. Након прележане инфекције често долази до развоја дуготрајних секвеле, као што су: умор, губитак памћења, тешкоће приликом ходања, мишићна слабост и депресија. Леталитет је већи код старијих особа, нарочито код особа изнад 75 година живота.

Маларија[уреди]

Маларија је векторска заразна болест пореклом из Африке, чијег узрочника (паразит плазмодијум) преноси женка комарца из рода Анофелес. Распрострањена је у многим тропским и субтропским земљама. После Другог светског рата захваљујући међународној сарадњи и Светској здравственој организацији маларија је искорењена у европским земљама.

У Србији последњи аутохтони (одомаћени) случај маларије (то подразумева да се особа заразила на територији тадашње Југославије) забележен је 1964. године у Краљеву. Данас се на подручју Србије региструју се искључиво случајеви импортоване (увезене) маларије, код особа која живи у Србији, али је извесно време боравила (најчешће на раду) у земљама са ендемском (одомаћеном) маларијом, где се и заразила. Годишње се у Србије региструје просечно 10 до 15 оваквих случајева маларије.

Постоје четири врсте маларије, узроковане различитим врстама паразита из групе палзмодијума. Без обзира на врсту узрочника, који је уста звао маларију она може да се појави у различитим клиничким облицима, од асимптоматских (особе су заражене, али немају симтпоме болести) или благих облика болести до тешког обољења, са неизвесним, па и смртним исходом. Међутим, код фалципарум маларије најчешће долази до развоја тешке клиничке слике болести, често и са смртним исходом. Ова врста маларије присутна је у многим афричким земљама јужно од Сахаре. Посебно осетљиве категорије становништва за маларију фалципарум су деца, труднице и особе које долазе из подручја на којима је искорењена маларија, односно код поменутих особа већа је вероватноћа настанка тешког облика болести, па и смртног исхода.

Резервоар заразе је искључиво човек, а инфекција се преноси искључиво убодом зараженог комарца из рода Анофелес, док маларију не могу да преносе комарци из рода Кулекс, који су одомаћени на простору Србије.

Симптоми болести настају најчешће 7 до 30 дана након убода зараженог комарца. Симптоми болести се најчешће манифестују у виду повишене температуре, грознице, знојења, главобоље, мучнине и повраћања и малаксалости. Симптоми личе на оне год грипа, прехладе и многих других инфекција, па уколико у анамнези посоји податак о путовању у претходних 12 месеци, лекар ће узети у обзир могућност да се можда ради о маларији. Употреба антималаричних лекова у профилактичке сврхе (односно, у циљу заштите од оболевања), што је уобичајено код путника у међународном саобраћају или особа које одлазе на рад у земље са ендемизованом (одомаћеном) маларијом, могу да одложе појаву симптома болести више недеља или месеци након заражавања. У таквим случајевима може да се постави погрешна дијагноза болести, или се болест касно дијагностикује, што свакако утиче и на начин лечења и исход болести. Због тога је неопходно да се све особе које су путовале/боравиле у земљама тропског и субтропског подручја у току претходних 12 месеци у случају појаве било каквих симптома болест превентивно јаве лекару.

Извор[уреди]

  1. ^ „Vector“. WordNet Search 3.1. Princeton University Приступљено 7. 4. 2014.. 
  2. ^ Last, James, ed. (2001). A Dictionary of Epidemiology. New York: Oxford University Press. стр. 185. ISBN 978-0-19-514169-6. OCLC 207797812. 
  3. ^ Roberts, Larry S.; John, Janovy; Gerald D., Schmidt (2008). Foundations of Parasitology. McGraw Hill. ISBN 978-0-07-302827-9. OCLC 226356765. 
  4. ^ „Гриње“, Приступљено 10. 4. 2013.
  5. ^ „3500 врста комараца подељених у 41 категорију“. Центрар за контролу и превенцију болести (САД) - Приступљено 11. 6. 2014.. 
  6. ^ „Главне врсте и разликчитост у односу на остале инсекте“. БиоНет Школа - Приступљено 11. 6. 2014.. 
  7. ^ Hellenthal RA., Price RD. 2003. Phthiraptera. In: Resh VH., Cardé RT. (eds) Encyclopedia of Insects. Academic Press: San Diego, CA, USA. pp 879-882. ISBN 978-0-12-586990-4.
  8. ^ Godsey, M.J., M. Blackmore, N. Panella, K. Burkhalter, K. Gottfried, L. Halsey, R. Rutledge, S. Langevin, R. Gates, and K. Lamonte (2005). West Nile virus epizootiology in the southeastern United States, 2001. Vector Borne and Zoonotic Diseases. 5(1): 82-89. ISSN: 1530-3667.
  9. ^ Batalis, N.I., L. Galup, S.R. Zaki, and J.A. Prahlow (2005). West Nile virus encephalitis. American Journal of Forensic Medicine and Pathology 26(2): 192-196.
  10. ^ Davis, L.E., R. DeBiasi, D.E. Goade, K.Y. Haaland, J.A. Harrington, J.B. Harnar, S.A. Pergam, M.K. King, B.K. DeMasters, and K.L. Tyler (2006). West Nile virus neuroinvasive disease. Annals of Neurology 60(3): 286-300.

Спољашње везе[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).