Велика Србија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Радови у току!

Један марљиви корисник управо ради на овом чланку. Моле се остали корисници да допусте да заврши са радом. Користите страну за разговор ако имате коментаре и питања у вези с чланком. Хвала на стрпљењу. Када радови буду завршени, овај шаблон ће бити уклоњен Напомене: Овај шаблон не важи уколико је прошло три дана од последње измене на чланку. Један корисник сме овим шаблоном да обележи највише пет чланака истовремено.

„Велика Србија“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Велика Србија (вишезначна одредница).

Велика Србија (или великосрпска идеологија) је иредентистичка идеја која има за циљ да уједини све територије на којима Срби живе, или су некада живели,^[1] у једну заједничку државу. Ова идеја се током историје јављала у различитим видовима и под различитим именима.

Идеја Велике Србије је настала у 19. веку у време националног буђења широм Европе и борбе српског народа за независност. Најјасније је уобличена 1844. године у Начертанију Илије Гарашанина, тајном политичком програму Кнежевине Србије. Током 19. века српска интелигенција је углавном (уз изузетак мислилаца са левице) прихватила идеју стварања велике српске државе, која би укључила и вишенационалне области Балкана попут Македоније, Косова, Босне и Херцеговине. Након прожимања са илирским покретом Јужних Словена у Аустрији, идеја Велике Србије еволуира у идеју Југославије под вођством Србије, која је сматрана за „југословенски Пијемонт“.

До Балканских ратова, Србија је водила експанзионистичку политику и њена тероторија се непрестано ширила. Након Првог светског рата, великосрпска политика је наставила да се спроводи у виду „унитарног југословенства“ у Краљевини Југославији, под српском монархијом.^[2] Поразом четника у Другом светском рату поражена је и великосрпска политика, СФР Југославија је преуређена на федералном принципу, а на територији СР Србије су створене две аутономне покрајине. Након Титове смрти, 1980-их година долази до обнове великосрпских тежњи за прекрајањем међурепубличких граница. У југословенским ратовима који су уследили 1990-их, идеја уједињења свих Срба и српских земаља у једну државу, противно вољи међународне заједнице, је дефинитивно поражена, што је кулминирало оцепљењем јужне српске покрајине Косова и Метохије 2008. године.

Пројетак Велике Србије је током историје оствариван различитим средствима. У мировним временима углавном пропагандом, образовањем и политиком асимилације и посрбљавања несрпског становништва,^[3][4] док су у ратовима коришћена злочиначка средства - од рушења верских објеката, до етничког чишћења, масовних егзекуција и геноцида.^[5]

Садржај 1 Историјски узори 1.1 Душаново царство 1.2 Пројекат Ђорђа Бранковића 2 Настанак великосрпске идеје у 19. веку 2.1 Начертаније Илије Гарашанина (1844) 2.2 Српске сједињене државе (1848) 2.3 Срби сви и свуда Вука Караџића (1849) 2.4 Политика Михаила Обреновића (1860-1868) 2.5 Марковићева критика великосрпске политике 2.6 Карта српских земаља Милоша Милојевића (1872) 2.7 Српско-бугарски рат (1885) 2.8 Аустроугарске реакције на Велику Србију 3 Развој великосрпске идеје у 20. веку 3.1 Уједињење или смрт 3.2 Борба за Македонију (1904—1908) 3.3 Припајање Македоније, Санџака и Косова (1912) 3.4 Туцовићева критика великосрпске политике 3.5 Лондонски уговор (1915) 4 Стварање Краљевине СХС (1918) 4.1 Ситуација у Црној Гори 4.2 Ситуација у Хрватској 4.3 Ситуација у Македонији 4.4 Ситуација на Косову и Метохији 4.5 Шестојануарска диктатура 4.6 Атентат у Марсеју 4.7 Концепти Српског културног клуба 5 Други светски рат и подела Југославије 5.1 Хомогена Србија Стевана Мољевића (1941) 5.2 СвеСрбија Милана Недића (1943) 6 Стварање СФРЈ 6.1 Споразум Павелић-Стојадиновић (1954) 7 Распад СФРЈ и југословенски ратови 7.1 Меморандум САНУ (1986) 7.2 Антибирократска револуција (1987-1989) 7.3 Састанак у Карађорђеву (1991) 7.4 Шешељев план Велике Србије 7.5 Оружана дејства српских јединица (1991-1995) 7.6 Неуспех великосрпске идеје 8 Великосрпске претензије ка суседним државама 9 Суседске „великонационалне“ претензије ка Србији 10 Напомене 11 Литература 12 Види још 13 Спољашње везе

[уреди] Историјски узори

Након вишевековног живота под туђинском влашћу, у време националног буђења у 19. веку, српски учењаци су тражили историјске узоре за обнову велике и уједињене српске државе. За многе од њих, ово „свето право историческо“ се темељи на Душановом српском царству из 14. века.^[6]

[уреди] Душаново царство

За више информација видети Стефан Душан и Српско царство

Краткотрајно српско царство из 14. века, које је основао Стефан Душан, је било по тероторији најпространија српска средњовековна држава. Након што је српска војска освојила велике византијске територије (укључујући град Сер, Халкидики и Свету гору) краљ Стефан Душан се 1345. прогласио за цара. Према тадашњим обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, Душан је српску архиепископију уздигао на ранг патријаршије, након чега га је српски патријарх крунисао за цара Срба и Грка 1346. године у Скопљу.

Против новостворене Српске патријаршије била је Цариградска патријаршија, чији су многобројни поседи прикључени Српској цркви. Цариградски патријарх Калист је бацио анатему на цара Душана, српског патријарха Јоаникија и сво српско свештенство и изопштио их из Православне цркве 1350. године. Након Душанове смрти је отпочео процес распрада српског царства који ће се завршити смрћу његовог наследника Уроша, чиме је завршен период владавине Немањића. Убрзо након тога долази до слома српске државе под налетом Турака и вишевековног периода отоманске власти.

[уреди] Пројекат Ђорђа Бранковића

За више информација видети Гроф Ђорђе Бранковић, Велике сеобе Срба и Војна Крајина

Политички пројекат грофа Ђорђа Бранковића о уједињењу свих Срба неки сматрају претечом идеје о Великој Србији.^[7] 1683. године, у време док су Турци опседали Беч Бранковић је аустријском двору изложио идеју o стварању државе, Илирије, на чијем би челу био он као легитимни наследник српских деспота. Бранковић је намеравао да уз Аустријску помоћ подигне Србе на свеопшти устанак против Турака и да обнови српску деспотовину која би спречила даље турске продоре у централну Европу.^[8] Уверен да ускоро може доћи до устанка подјармљених хришћана и до рушења турског царства, Бранковић одлази у Беч и цару Леополду I подноси свој меморијал и излаже му своје планове. На основу тога, аустријски цар Леополд I, преко Угарске дворске канцеларије, додељује Бранковићу 20. септембра 1688. грофовску титулу (титулу барона добио је 7. јуна 1683).

Српски патријарх Арсеније III Чарнојевић је 5. маја 1688. године упутио писмо деспоту Ђорђу Бранковићу у коме му шаље благослов и жеље за успех његове мисије, као вође српског народа и чувара светог престола, називајући га Богоизабрани предводитељ новога Израиља и Господар целе Српске земље.^[9] На основу писма српског патријарха и царске дипломе, у Бечу је владало уверење да Ђорђе Бранковић, као потомак лозе српских владара, може утицати на подјармљене Србе да се дигну против Турака и тако помогну Велики бечки рат (1683-1699). Међутим, што се Бранковић више залагао на подизању устанка, све је више представљао проблем аустријским властима.^[10] Кад су Турци уз српску помоћ потиснути, цар је у грофу Бранковићу сагледао нову опасност по аустријске стратешке интересе на Балкану. Стога га је требало учинити безопасним и уклонити, па је тако принц Баденски, по налогу цара Леополда I, позвао грофа Бранковића у Кладово и ухапсио га 29. октобра 1689, a одатле спровео у Беч. Наредне 22 године гроф Ђорђе Бранковић је држан у заточеништву, све до своје смрти у Хебу 1711.

Током свог заточеништва Бранковић је одржавао везе са српским главарима, Исаијом Ђаковићем, патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, Јованом Монастирлијом и другима. Помагао им је у састављању захтева аустријским властима и имао важну улогу у српско-хабзбуршким преговорима у време Велике сеобе Срба 1690. године. Срби су од цара Леополда тражили дозволу да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Леополд је Србима дозволио да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да буду аустријски војници граничари. Под утицајем Ђорђа Бранковића Срби су касније 1694. године тражили и засебну територију a не само верску аутономију.^[11]

[уреди] Настанак великосрпске идеје у 19. веку

Идеја Велике Србије почела је да се уобличава на самом почетку 19. века, након вишевековног живота без сопствене државе, као програм националне интеграције и стварања националне државе у максималним границама. Ова појава ранога 19. века је била уобичајена међу европским народима који су национално буђење доживели у раздобљу током и после Француске револуције и Наполеонских ратова.

Архимандрит пивског манастира и херцеговачки народни првак Арсеније Гаговић је 1803. године у Петрограду је био примљен код руског цара, где је изложио свој план о стварању "Царства Славјано-Сербскога".^[12] 1804. године руском цару Александру стиже и мемоар карловачког митрополита Стевана Стратимировића у коме предлаже стварање славјано-сербског царства на Балкану.^[13] Сава Текелија 1805. године настоји да задобије аустријског цара за стварање „српског или илирског краљевства“.^[14] 1807. године и Петар I Петровић Његош шаље руском цару план о обнови Славјано-сербског царства.

[уреди] Начертаније Илије Гарашанина (1844)

За више информација видети Начертаније и Илија Гарашанин

Начертаније (нацрт) је некадашњи тајни „програм спољашне и националне политике Србије“^[15], који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин (1812—1874) за кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858).^[16]

“

Србија се мора и у том смотренију у ред осталих европејских држава поставити, створивши један план за своју будућност, или тако рећи да састави себи једну домаћу политику по којим главним начелима треба Србија кроз више времена стално да се влада и све своје послове по њима постојано да управља.

”

Према Начертанију, Србија би требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању области Босне, Херцеговине, Црне Горе и Северне Албаније (што је подразумевало Косово и Метохију^[17]), тада у саставу Османског царства, те касније и Срема, Бачке и Баната, тада у саставу Аустроугарске. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом.^[16] Борба за присаједињење ових области била би вођена постепеним откидањем отоманских територија, у процесу незаустављивог пропадања царства.^[17] Према Гарашанину, Србија полаже „свето право историческо“ на ове земље, које се темељи на Душановом српском царству из 14. века.

Као тајни документ, Гарашаниново Начертаније је било званичан програм две српске владе - кнеза Александра Карађорђевића и кнеза Михаила Обреновића. Гарашанин је за време кнеза Александра Карађорђевића био присталица борбе за великoсрпску државу. Касније, као министар спољних послова кнеза Михаила (1860—1868), Гарашанин је еволуирао према југословенском решењу, успостављајући везе са југословенским и илирским покретом у Хабзбуршкој монархији (бискупом Штросмајером) и бугарским револуционарним организацијама.^[17] Утемељујући нову спољну политику, Србија напушта искључиву оријентацију према Русији, великој сили која је била непосредно заинтересована за Балкан.^[18]

[уреди] Српске сједињене државе (1848)

За више информација погледајте Српске сједињене државе

Српске сједињене државе је назив политичког програма из 1848. године који су заједно саставили Константин Николајевић, зет кнеза Александра Карађорђевића и Илија Гарашанин, министар унутрашњих дела. План је предвиђао поделу Отоманског царства на два вицекраљевства, Азијску Турску и Српске сједињене државе, које би ујединиле све Словене европског дела Царства.^[19]

Њихов политички програм је даље предвиђао да се од јужнословенских провинција Аустрије створи друго вицекраљевство под називом Јужна Славонија. Када околности буду дозволиле (а Николајевић је био уверен да ће се Хабзбуршка монархија распасти), Српске сједињене државе и Јужна Славонија ујединиле би се у "једно целокупно и чисто Југословенско царство".^[19]

[уреди] Срби сви и свуда Вука Караџића (1849)

За више информација видети Срби сви и свуда и Вук Караџић

Срби сви и свуда је назив списа Вука Стефановића Караџића из XIX вијека, у којем је изнео схватања о пореклу, земљама, језику и вероисповестима Срба. Спис је написан 1836. године, да буде објављена у Вуковој Црној Гори и Боци Которској, али је објављен тек 1849. године у Бечу, као део књиге Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона.

Вук наводи да Срби живе „у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу од више Осијека до Сентандреје, у Славонији, у Хрватској (и у Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане.“ Притом, не зна се „докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији“.^[20]

У чланку се тврди да су Срби сви који говоре српским језиком, а српским језиком Вук назива све штокавске говоре. Тако он закључује да постоје "Срби трију закона" (односно вера), али само они „грчког закона“ (православне вере) себе зову Србима или „Србљима“, а остали „овога имена неће да приме“, па се они „закона турскога“ називају Турцима, а они „закона римскога“ себе зову по местима у којима живе, нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани или у Бачкој Буњевцима, у Срему, Славонији и Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Ово су још неки Вукови савременици, али и наследници, а посебно хрватски филолози, оцењивали као пристрасност и национализам. У наредним годинама су објављени опсежни осврти више аутора у којима се побија Караџићев језички пансрбизам (списи Богослава Шулека, Анте Старчевића, Мирка Боговића, Адолфа Вебера Ткалчевића и других).

[уреди] Политика Михаила Обреновића (1860-1868)

За више информација погледајте Михаило Обреновић

Кнез Михаило Обреновић се током своје друге владавине (1860-1868) умногоме ослањао на политички програм Начертанија, са Илијом Гарашанином као министром иностраних послова. Његова политика, ношена „великом идејом“, је ишла за стварањем народних држава, акцијом самих балканских народа без мешања страних сила. Као минимум предвиђао је да Србија из те целе акције добије Босну и Херцеговину.^[21] Порта је одбијала Михаилове предлоге да његову васалном подручју припоји Босну и Херцеговину, сматрајући те његове тежње као део руских аспирација на Истоку.

Политика кнеза Михаила је имала подршку Француског царства на челу са Наполеоном III, чији је план за решење источног питања на Балкану узимао Србију као Пијемонт око кога је требало да се окупе сви балкански словенски народи, укључујучи и Бугаре. Француски министар иностраних послова Тувнел се надао се да ће Србија ујединити Босну, Херцеговину, Црну Гору и Бугарску и да ће тежити да уједини и целокупно словенско становништво Аустрије.^[21] Кнез Михаило Обреновић је са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара.^[22] Француска је објавила свој програм за реформе у Турској нотом од 22. фебруара 1867.^[21]

Аустрија је била енергично против ових планова, сматрајући да не може никако допустити проширење Србије која би тако постала привлачан центар и за Јужне Словене аустријског царства. Након пораза у француско-пруском рату (1870-1871) француска политика је за дуже време потиснута са Балкана. После смрти кнеза Михаила и руска политика на Балкану се одвратила од Србије, у којој су почеле превлађивати унутрашње слободњачке струје и јачати се демократизам. Руски режим почео је преносити тежиште балканске политике на Бугаре који су били у ближој сфери руских интереса и могли боље послужити непосредним руским циљевима на Истоку.^[21]

[уреди] Марковићева критика великосрпске политике

За више информација погледајте Светозар Марковић

Српски социјалиста Светозар Марковић у својим делима (Велика Србија, 1868, Србија на истоку, 1873, Социјализам и друштвено питање, 1874) критикује идеју Велике Србије. Он је ову „велику мисао“ сматрао изговором за занемаривање далеко важнијих унутрашњих питања тадашње Кнежевине Србије, упозоравајући да се »револуционарна идеја о јединству српског народа претворила у идеју штетну по народне интересе«.^[23] Критикујући великосрпску политику покојног Кнеза Михајла, Марковић закључује следеће:

	Ми велимо да је ова политика била ништавна стога што су против ње биле неодољиве препоне. Прва и најјача препона је назависна Црна Гора, која је на Херцеговину, Босну и Стару Србију гледала исто као и Србија, и која је, шта више, јасно тежила да оснује сасвим независну српску државу. Друга је снажна препона била властела босанска са њеним давнашњим правима. Добити Босну мирним путем, било је немогућно, ако се властели не ујамче њена старинска права; а то би значило оставити босанску рају у ропству као што је и била. На то се нија смела решити влада, која је ишла да "ослободи" браћу у Босни. Добити Босну ратом, то би значило изазвати социјалну револуцију у Босни, уништити домаћу аристокрацију, која тамо постоји од толико векова; а кад би се одушевљена раја ослободила од једним господара, да ли би се она слагала да дође под српске пандуре, капетане и остале господаре?[24]
	— Светозар Марковић, Србија на истоку, 1872.

Према Марковићу, катастрофа подухвата Велике Србије лежи у чињеници да српски народ живи измешан са другим народима, без јасно одређених географских и етнографских граница, тако да би морао »узети улогу освајача«, па би његова нова држава, настала освајањем, по нужди постала војнополицијска и снагу би трошила у одбрани од спољних непријатеља, занемарујући сопствени умни и културни развитак.^[23] Стога он предлаже идеју федерације, односно савеза српског народа са другим балканским и јужнословенским народима.^[23]

[уреди] Карта српских земаља Милоша Милојевића (1872)

За више информација погледајте Милош Милојевић

Милош Милојевић, српски историчар, политичар и књижевник (1840-1907), је 1872. године објавио своју тенденциозну историјско-етнографску карту Балканског полуострва, у којој је све земље насељене Јужним Словенима сматрао српским земљама. Због својих „мегаломанских“ тврдњи да готово цело Балканско полуострво припада Србима (од Црног до Јадранског мора), међу Бугарима је остао упамћен и као луди Милош (буг. лудия Милош).^[25]

[уреди] Српско-бугарски рат (1885)

За више информација погледајте Српско-бугарски рат (1885)

Српско-бугарски рат је био кратки рат између Србије и Бугарске из новембра 1885. године, када је краљ Милан Обреновић, незадовољан уједињењем Бугарске и Источне Румелије, напао Бугарску. Србија је имала планове за хегемонију над словенским областима Балкана и била је изричито против овог уједињења.^[26] Краљ Милан је очекивао да ће српска војска брзо заузети Софију и да ће Бугарска бити лако поражена, међутим, рат се завршио бугарском победом, која је названа „капетани побеђују генерале“ (буг. капитаните побеждават генералите).^[27]

Неки српски аутори су рат са Бугарском оправдавали на следећи начин: Балканско полуострво је великим делом насељено Словенима, а њихов немали део је потпао под власт Бугара. Србима је историјски задатак налагао ослобођење словенства од бившег бугарског ханства, цеђење из њихових жила монголске крви и уједињење у једну велику југословенску српску државу од Београда до Солуна и од Јадранског до Црног мора.^[28]

Након пораза у рату са Бугарском, српски идеолози искључују Бугаре из планова о стварању заједничке државе Јужних Словена.

[уреди] Аустроугарске реакције на Велику Србију

Аустро-Угарска је сазнала, тајно прибавила и поверљиво архивирала Гарашаниново Начертаније 1883. године.^[29] Хабзбуршка монархија се жестоко противила остварењу великосрпских планова, понајвише због претензија суседне Кнежевине Србије на традиционалне историјске области хабзбуршке круне, насељене Јужним Словенима.

Већ 1876. године, када је српски кнез Милан подржао устанак хришћанског становништва у Херцеговини и Босни против турске владавине и објавио Цариграду рат, између руског државног канцелара, кнеза Горчакова, немачког канцелара Бизмарка и аустроугарског председника владе Андрашија, беше на Хабзбуршки притисак у Берлинском меморандуму усаглашено да у случају победе Срба силе неће толерисати настанак велике словенске државе.^[30]

Посебно након окупације (1878) и анексије Босне и Херцеговине (1908), Аустроугари ће све више долазити у конфликт са српском политиком уједињења.

[уреди] Развој великосрпске идеје у 20. веку

[уреди] Уједињење или смрт

За више информација видети Црна рука, Млада Босна и Народна одбрана

Почетком 20. века је основано више револуционарних организација чији је циљ био уједињење свих српских, односно јужнословенских области са Краљевином Србијом, на коју се гледало као на „југословенски Пијемонт“.

Црна рука (званичан назив Уједињење или смрт) је било тајно завереничко друштво на чијем је челу био српски официр Драгутин Димитријевић Апис. Ова организације је имала велики утицај на политику Краљевине Србије, посебно након извођења Мајског преврата 29. маја 1903. године у коме су њени припадници убили краља Александра Обреновића и краљица Драгу, доводећи Петра Карађорђевића на српски престо. Црна рука је имала за циљ уједињење свих српских, односно југословенских земља (осим Бугарске) у једну државу, а након проширења у Балканским ратовима се посебно усредсредила на области у саставу Аустро-Угарске.^[31][32]

Млада Босна је била револуционарна омладинска организација, настала око 1904. године, која се борила против окупације, а потом припајања Босне и Херцеговине Аустро-Угарској, а за њено припајање Србији и другим јужнословенским земљама. Поједини чланови ове организације су сарађивали са Црном руком. Њен члан Гаврило Принцип, уз подршку Црне руке, је 28. јуна 1914. године извршио атентат у Сарајеву на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, што је Аустро-Угарској био повод за рат против Србије, који је прерастао у Први светски рат.

Народна одбрана је била српска паравојна организација основана 1908. године (у време Анексионе кризе) у циљу припајања Босне и Херцеговине Србији. Ова организације је из Србије у Босну слала четничке одреде, ради борбе против Аустрије.^[33] За време Балканских ратова преко ове организације су регрутовани добровољци за борбу у Македонији.

[уреди] Борба за Македонију (1904—1908)

За више информација видети Борба за Македонију и Македонско питање

Борба за Македонију је била борба (1904—1908) новооснованих балканских држава (Грчка, Србија и Бугарска), за припајање области Македоније и других делова Балкана, који су после Берлинског конгреса 1878. године, остали у саставу Отоманског царства.

Становништво Македоније је било језички, верски и етнички изразито разноврсно (Македонски Словени, Бугари, Грци, Срби, Турци, Албанци, Роми, Власи, и остали). Српска и бугарска пропаганда је била углавном усмерена на тада још увек национално неопредељене Македонске Словене^[34], док је грчка пропаганда претежно била усмерена на Грке, као и на Словене Егејске Македоније, који су називани славофоним Грцима. Све три суседне државе су спроводиле образовне и пропаганде активности, отварањем школа у Македонији на њиховим националним језицима и вршењем србизације, бугаризације и хеленизације. Поред тога, ове државе су слале своје комитске (односно четничке) одреде које су се сукобљавале са Отоманском војском и полицијом, а неретко и међусобно.

[уреди] Припајање Македоније, Санџака и Косова (1912)

За више информација погледајте Први балкански рат

У складу са спољнополитичком орјентациом зацртаном у Начертанију^[35], српска војска је напала отоманску државу у Првом балканском рату октобра 1912. године, продирући у области Македоније, Новопазарског санџака, Косова и Метохије.

5. октобра 1912. године српска војска је прешла границу ка Македонији код Врања и Преполца, оглашавајући Турској рат. Међутим још две недеље пре тога српске чете су већ запоселе цео Козјак и подигле козјачка села у борбу против Турске. И у Козјаку, и у великој бици на Куманову, и пред Прилепом, и на Косову и на Призрену и Битољу, српске чете су постигле велики војни успех.

Српска војска заузима Косово и Призрен, а црногорска део Метохије, Ђаковицу и Призрен. Са отоманске стране су наишли на слаб отпор, а једине значајне препреке српском напредовању пружале су албанске јединице Исе Бољетинија, Идриза Сеферија и Бајрама Цурија.^[36] Лоше организован оружани отпор косовског становништва српска војска је сломила за неколико месеци и при том је артиљеријом разорила већи део земље.^[35] Током освајања Косова српска војска је чинила злочине, масакрирајући око 20-25.000 Албанаца, углавном у градовима Феризај (касније Урошевац), Призрен и Ђаковица.^[35][36] Српски одреди након тога настављају освајање Албаније, продиру до јадранске обале и у октобру 1912. године заузимају луку Драч, одакле се повлаче тек након Аустро-угарске претње ратом у јесен 1913. године.

[уреди] Туцовићева критика великосрпске политике

За више информација погледајте Димитрије Туцовић

Критичар Пашићевог режима Димитрије Туцовић се одлучно противио територијалној експанзији Србије током балканских ратова, а посебно српском заузимању Косова, које је називао империјалним освајањем.^[37] Он је сматрао да Косово припада Албанцима и залагао се за припајање Косова Албанији.^[38] Истовремено се залагао за балканску федеративну државу коју је требало да чине Србија, Бугарска и Албанија.^[38]

Након покоља албанског становништва на Косову и у северној Албанији, Туцовић је опомињао да је "извршен покушај убиства с предумишљајем над целом једном нацијом", што је "злочиначко дело" за које се "мора испаштати".^[39]

[уреди] Лондонски уговор (1915)

За више информација погледајте Лондонски уговор

У Лондонском тајном уговору Савезника са Италијом, Србији су нуђена територијална проширења у случају победе Савезника у Првом светском рату.

После дугих преговора, у Лондону је потписан тајни споразум о преласку Италије на страну Савезника, с тим да она добије, што се тиче југословенских земаља, део Далмације до изнад Сплита, и сва већа острва, сем Брача и Шолте, док би Србији и Црној Гори, према том Уговору, припао јужни део јадранске обале, почев од Плоча изнад Сплита, све до луке Драч, која би остала у поседу независне Албаније. Пошто је српска влада била чврсто опредељена за југословенску опцију, чије је реализација била неизвесна, с обзиром да су савезници, све до пред сам крај рата, имали у виду опстанак Аустро-Угарске, она се успротивила овом плану, чиме је изгубила и оно мало италијанског кредита, што ће је коштати током повлачења кроз Албанију.

Италија је касније још једном предложила Србији да приђе Четворном споразуму (Енглеска, Француска, Русија и Италија) и да тако и формално постане савезник, што је Никола Пашић одбио, јер би то значило признати и Лондонски тајни уговор и издати ратне циљеве.

[уреди] Стварање Краљевине СХС (1918)

За више информација погледајте Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца

По завршетку Првог светског рата, створена је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (проглашена 1. децембра 1918. године), која је објединила територије тадашњих краљевина Србије и Црне Горе, са аустријским јужнословенским областима, под српском владарском династијом Карађорђевића. Српски национални програм је доживео своје остварење стварањем Југославије, на коју се гледало као проширену Србију.^[40] Срби су сматрани државотворним народом и главним творцима Југославије, а њихов "домаћински однос према држави" је глорификован.^[40]

Према оцени недељника Тајм, Срби, предвођени Пашићевом владом, су желели Велику Србију, што је значило јаку централизовану владу за целу нацију.^[41] Користећи тактику полицијског застрашивања и намештања избора^[42], Пашић је умањио значар опозиције у парламенту, стварајући централизацију моћи у рукама Срба уопште, а посебно српских политичара.^[43]

Од самих почетака, многи су се противили унитарном уређењу и српској доминацији у новој држави.

[уреди] Ситуација у Црној Гори

За више информација видети Подгоричка скупштина, Зеленаши и Божићна побуна

Крајем 1918. црногорски комити су разоружали највећи број Аустро-Угарских трупа, међутим њих потом покушава да разоружа "ослободилачка" српска војска.^[44] Без претходног договора са црногорским краљем Николом, српска војска је продрла у Црну Гору са наредбом „да се на окупираној територији угуши свака агитација“ свим средствима којима се може располагати „без икаквог презања“.^[45] Притом, српска влада је затражила и добила од Француске одлуку о дипломатском блокирању повратака краља Николе I Петровића Његоша и његових синова из избеглиштва.^[46] Након тога, 24. децембра, противно црногорском закону и уставу^[47], Србија организује спорну Подгоричку скупштину српског народа у Црној Гори која збацује краља Николу и доноси одлуку о безусловном сједињењу са Србијом. Као реакција на то избија божићна побуна присталица равноправног југословенског сједињења, а против српске окупације Црне Горе. Уз помоћ савезника Србија гуши ову побуну и заводи крваву репресију.^[48][49] Оружане борбе црногорских комита настављају да трају све до 1929. године када они прихватају амнестију краља Александра.

[уреди] Ситуација у Хрватској

За више информација видети Просиначке жртве, Атентат у Народној скупштини и Усташе

Од самих почетака заједничке, између Срба и Хрвата долази до непомирљивих разлика. Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, је тежио федералном републиканском концепту, док је српска власт наметала унитарно монархистичко устројство државе.^[50] Присаједињењем су Хрватској укинути Сабор, устав и њена војска, а уместо жељене федерације, наметнут је централизам. Широм Хрватске је завладало незадовољство новом државом, а огорчење су јавно исказали грађани протестујући загребачким улицама. Њима су се придружили домобрани двеју пуковнија 5. децембра 1918. године, кличући хрватској републици. На Тргу бана Јелачића пресрела их је српска војска, убивши 20 и ранивши 17 домобрана и грађана, који су остали упамћени као „просиначке жртве“.^[51] Наредне, 1919. године, хрватски политичари су уручили Конгресу примирја у Паризу захтев за самоодређењем хрватског народа, који је потписало чак 157.000 Хрвата.^[52]

Српски посланици 28. јуна 1921. године тесном већином^[53] доносе централистички Видовдански устав, против воље изабраних представника Хрватске и Словеније.^[54] Као рекацију на то, у Загребу су се 1. априла 1921. састали хрватски посланици и усвојили устав „неутралне Сељачке републике Хрватске“, која треба да се укључи у „савез држава (конфедерацију) створен слободним договором на нашој данас заједничкој територији (Југославији) признатој по међународном праву“.^[55] Након тога, београдске власти покрећу талас батинања и затварања хиљада хрватских сељака због изјашњавања за републиканизам.^[56] Исте године у Сплиту је основана ОРЈУНА (Организација југославенских националиста), милитантна про-монархистичка скупина, уплетена у низ убистава хрватских и словеначких политичара и јавних личности и гушење радничкога покрета.^[57] ОРЈУНА је деловала често у савезу са СРНАО (Српском националном омладином) а против ХАНАО (Хрватске националне омладине).^[57]

На седници скупштине 20. јуна 1928. године, Пуниша Рачић, великосрпски^[58] политичар из Црне Горе, је убио пиштољем групу хрватских народних посланика на челу са Стјепаном Радићем. Многи светски интелектуалци (укључујући Алберта Ајнштајна) су сматрали српски двор непосредно одговорним за ова и друга политичка убиства хрватских интелектуалаца.^[59][60] 1. септембра 1928. конференција Хрватске странке права доноси одлуку о самосталности и независности Хрватске. 6. јануара 1929. краљ Александар Карађорђевић уводи отворену диктатуру којом се онемогућује сваки легални политички рад. Дан по завођењу диктатуре, 7. јануара, др. Анте Павелић тајно оснива УХРО (Усташа - хрватска револуционарна организација) у Загребу, ради борбе против тираније краља Александра Карађорђевића и Југославије, а за остварење самосталне хрватске државе.^[61]

20. априла 1929. године представници УХРО Павелић и Перчец посећују Софију где с представницима ВМРО (Унутрашње македонске револуционарне организације) потписују Софијску декларацију, којом наглашавају да ће координирати "своју легалну дјелатност за извојштење човјечјих и народних права, политичке слободе те подпуне независности и Хрватске и Македоније".^[62] Због ове декларације Павелића и Перчеца Суд за заштиту државе у Београду осудио је 17. јула 1929. на смрт. Отада Павелић јавно наступа против Краљевине Југославије и тражи успостављање независне хрватске државе.

[уреди] Ситуација у Македонији

За више информација видети Македонско питање, Србизација и ВМРО

У новоосвојеним областима на југоистоку Краљевине СХС и даље је било отворено „македонско питање“. Незадовољна распарчавањем македонских области, Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) је наставила оружану борбу за ослобођење и уједињење читаве Македоније (егејске, пиринске и вардарске).^[63]

Насупрот томе, београдска влада је спроводила доследну политику србизације у Македонији^[64][65] која је називана „Јужном Србијом“ (неслужбено) или „Вардарском бановином“ (службено). У школама је спровођења систематска политика денационализовања и посрбљавања Македонаца, Бугара и другог македонског становништа.^[4] Говорни језик македонских Словена је службено сматрам дијалектом српско-хрватског језика.^[66] Притом, овај јужни дијалекат је потискиван образовањем, војском и другим средствима, а његова употреба је била кажњива.^[67]

	Ваши политичари-странчари су учинили, ако се ово настави као сада, да поново изгубите земљу старе српске културе, Македонију или како се то данас каже, Јужну Србију, коју сте повратили жртвовањем најбољих синова отаџбине.[68]
	— Арчибалд Рајс, Чујте Срби!

Против српских власти борили су се македонски и про-бугарски комити. Бугарска влада је Македонце сматрала Бугарима, прећутно одобравајући деловање ВМРО-а на њеној територији, одакле су вршени напади на пограничне области Краљевине СХС.^[69] У Вардарској Македонији су вођење праве оружане борбе жандармерије са комитима. У 1923. и 1924. години је у региону Вардарске Македоније деловало 53 чете, од чега 36 из Бугарске, 12 локалних и 5 из Албаније.^[69] Укупна бројно стање људства је било 3245 комита, предвођених од 79 војвода. Забележено је 119 битки и 73 терористичка акта.^[69] Српски губици су били 304 погинула војника и преко 1300 рањених. ВРМО је изгубио 68 бораца, а стотине су биле рањене.^[69] Услед овакве ситуације у Македонији појачан је притисак на цивилно становништво, а југословенске власти су малтретирале на хиљаде људи под сумњом сарадње са Унутрашњом македонском револуционарном организацијом.^[69]

9. октобра 1934. године је један од припадника ВМРО, Владо Черноземски, у сарадњи са усташким покретом, извршио атентат у Марсеју на југословенског краља Александра Карађорђевића.

[уреди] Ситуација на Косову и Метохији

За више информација видети Качаци, Косовски комитет и Српско-албански сукоб

По прикључењу крајева насељених Албанцима Србији након Балканских ратова и Првог светског рата, Албанци су увучени у процес посрбљавања.^[70] Услед појачаног притиска на Албанце и Турке под српском управом, део њих се исељава са Косова и Метохије.^[71]

Српске трупе су се одмах по доласку сусресле са оружаним отпором банди качака, а исте 1918. године основан је Комитет народне одбране Косова, познатији као Косовски комитет, који се борио за издвајање територија насељених Албанцима (Косова, Метохије, западне Македоније и делова Санџака) из новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и за њихово припајање Албанији.^[72] Комитет је примао помоћ у новцу и оружју од Италијана, а успоставио је и сарадњу са црногорском емиграцијом окупљеном око краља Николе и про-бугарском ВМРО.^[72] У јануару 1920. године су два чланак Комитета постали министри у Албанији, а средином лета исте године један од њихових вођа, Бајрам Цури, постаје министар Војске Албаније, што доводи до велике затегнутости српско-албанских односа.^[72] Идеје Косовског комитета имале су великог утицаја на качаке. У 1921. години су учестали качачки напади на сараднике југословенске власти као што су: кметови, пандури, председници општина и други. Познатије вође качака су били Азем Бејта (познат и као Азем Галица), Бајрам Цури, Хасан Вучитрна, Исо Бољетинац, Мехмед Делија, Елез Јусуг и други, који су скоро у свим местима имали своје одреде.^[73] Качаци су у области Дренице чак успели да оформе „ослобођену“ област коју су називали Мала Албанија (алб. Arbnia e Vogel). Крајем септембра 1924. године српска војска је у великој акцији уз опсежну употребу артиљерије разбила већину качачких банди и ликвидирала њихове вође.^[74]

Краљевина Југославија је настојала да политиком аграрне реформе и мерама колонизације утиче на измену етничке слике Косова и Метохије.^[75] По подацима из 1930. године, у 10 срезова је било предвиђено за 183.848 хектара за колонизацију. На Косово и Метохију је плански колонизивано око 65.000 неалбанског становништва са разних крајева Југославије.^[75] Било је и одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна читавих села, чак и до интервенције војске. Управа и школе користе само српски језик, што је супротно захтевима Албанаца. Комунистичка партија Југославије је деловала на Косову и Метохији, залажући се за аутономију и братску равноправност народа Космета. Комунистичка омладина 1938. и 1939. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимању њихове земље и терору према њима.^[76]

[уреди] Шестојануарска диктатура

За више информација видети Шестојануарска диктатура и Марсејски атентат

Услед озбиљне политичке кризе настале након убистава у Скупштини, краљ Александар 6. јануара 1929. године врши државни удар, укида Видовдански устав, распушта Народну Скупштину и заводи отворену диктатуру којом се забрањује рад свих политичких странака и синдиката.^[77] Притом, држави је променио име у Краљевина Југославија, прогласивши идеологију „интегралног југославенства“.^[77]

Током диктатуре прогањани су и затварани многи политички противници централизма, пре свега чланови Комунистичке партије Југославије, Хрватске републиканске сељачке странке и Унутрашње македонске револуционарне организације. Комунистичка партија Југославије је позвала народ да се оружано супростави диктатури. Влада генерала Петра Живковића после овог позива је кренула свим средствима да уништи КПЈ. Прва жртва је био политички секретар КПЈ Ђура Ђаковић. У овим акцијама полиције и режима страдали су још и Никола Хећимовић, секретрар Црвене помоћи, као и чланови ЦК КПЈ Марко Машановић, Риста Самарџић, Божо Видас Вук, Брацан Брацановић и седморица секретара СКОЈ-а. До средине 1932. године, само пред Државним судом за заштиту државе одржана су 83 судска процеса против комуниста. На робију од 15 година осуђени су између осталих: Јосип Краш, Ђуро Пуцар, Иван Милутиновић, Отокар Кершовани, Едвард Кардељ, Јован Веселинов, Александар Ранковић, Борис Кидрич и остали.

[уреди] Атентат у Марсеју

За више информација погледајте Атентат у Марсеју

Атентат у Марсеју на краља Александра I Карађорђевића се одиграо у уторак, 9. октобра 1934. године, приликом његове званичне посете Француској, у Марсеју, на тргу Берзамски, у 16 часова и 20 минута.

Атентатор, Владо Черноземски, пореклом Бугарин^[78], припадник Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), усмртио је краља Александра са четири метка, а једним је лакше ранио француског министра иностраних послова Луја Бартуа, који је услед неадекватне медицинске помоћи искрварио и умро.^[79]

Око атентата су сарађивали усташе и ВМРО, који нису желели да Хрвати и Македонци^[80] (који су сматрани Бугарима^[81][82]) живе под српском доминацијом, посебно након завођења шестојануарске диктатуре и доношења октроисаног устава,^[83], већ су се залагали за стварање независних држава Македоније и Хрватске.^[84] У атентат су биле умешане и поједине стране силе, у првом реду Мусолинијева Италија, која је имала територијалне претензије ка Југославији, односно њеној јадранској обали.

[уреди] Концепти Српског културног клуба

За више информација погледајте Српски културни клуб

Немогућност функционисања заједничке југословенске државе доводи до тога да се идеја Велике Србије постепено обнавља у јавности. Након формирања Бановине Хрватске 1939. године, група српских интелектуалаца формира Српски културни клуб (ССК) који ће реафирмисати великосрпску идеју. Ова организација је имала за циљ да понуди "један истински велики програм и његово извођење основано на стварности."^[85]

	Оно у чему смо после уједињења погрешили треба поправити.[85]
	— Једна од парола ССК-а

Оснивачи Српског културног клуба били су Слободан Јовановић и Драгиша Васић. Својим националним идејама тај клуб ће за себе везати Владимира Ћоровића, Драгослава Страњаковића, Стевана Мољевића, Лазу Костића, Николаја Велимировића. Идеју Велике Србије тридесетих година свесрдно су пропагирали Добросав Јевђевић и Радмило Грчић, као и Младен Жујовић, Зоран Андрић, Никола Стојановић и Војислав Вујанац.

Српски културни клуб је Војводину доживљавао као област у којој је српска национална мисао угрожена те стога треба истицати српски карактер те области.^[85] Босанску крајину је означавао „предстражом Београда“, истичући да област Босне и Херцеговине мора целовита ући у будућу српску територијалну јединицу.^[85] СКК је предано радио на издвајању Срема из састава Бановине Хрватске (срезови Даљ, Винковци и Вуковар). Истицао је да је Далмација ни етнички, ни географски, ни историјски, ни културно, ни привредно није само хрватска. Потенцирао је српски карактер Македоније и истицао значај Косова и Метохије за свест српског народа. Све те области сматрао је српским земљама и у њима водио широку пропагандну акцију.^[85]

1937. године, доцент Филозофског факултета у Београду и секретар Српског културног клуба Васа Чубриловић, упутио је државним органима поверљиви документ под називом “Исељавање Арнаута”, који говори о решавању Албанског питања, односно о “смишљеном, систематском и енергичном” исељавању Албанаца из Југославије и асимилацији оних преосталих.^[86] Чубриловић се том приликом позива на примере Немачке и Русије:

	Ако Немачка може да протера десетине хиљада Јевреја, ако Русија може да пресели милионе људи са једног краја континента на други, неколико стотина хиљада протераних Албанаца неће изазвати рат.[87]
	— Васа Чубриловић

Чубриловић даље предлаже методе државног притиска, отпуштања, хапшења, насиља, застрашивања, подмићивања, слања паравојних јединица и паљења насеља, у циљу што масовнијег исељења албанског становништа.^[87]

[уреди] Други светски рат и подела Југославије

За више информација погледајте Други светски рат у Југославији

Након пораза у краткотрајном априлском рату, Југославија је била подељена међу силама осовине. Хитлер је окарактерисао Србе као главне кривце за рат и поделио Србију на више окупационих зона. Хрвати су добили независност, и њихова држава се простирала од Словеније до Земуна. Обухватала је данашњну Хрватску, Босну и Херцеговину и Срем. Словенију су поделили Италијани и Немци (то је била једина територија коју су Немци директно окупирали), Бачку и Нови Сад добили су Мађари, Банат Румуни, Бугари су добили већи део Македоније и део југоисточне Србије, Италијани су добили Косово и преостали део Македоније и припојили их марионетској Великој Албанији. Црна гора је постала Италијански протекторат. Преостали део Србије је био организован у војну управу под генералом Миланом Недићем.

Одмах по успостављању Независне Државе Хрватске, на челу НДХ са усташким поглавником Анте Павелићем, започињу масовни прогони и убиства, чији је циљ био да се Хрватска очисти од Срба. На територији НДХ су основани концентрациони логори, од којих је најпознатији био Логор у Јасеновцу у којем је убијено више стотина хиљада људи (претежно Срба, Јевреја, Рома, као и Хрвата неистомишљеника, претежно комуниста).

[уреди] Хомогена Србија Стевана Мољевића (1941)

За више информација видети Хомогена Србија, Стеван Мољевић и Југословенска војска у отаџбини

Након избијања крвавог грађанског рата у Југославији (1941-1945), избегли бањалучки адвокат, Стеван Мољевић, у Никшићу 30. јуна 1941. године објављује спис „Хомогена Србија“, који постаје прогамско начело четничког покрета. Иако формално југословенски опредељен (службени назив: Југословенска војска у отаџбини), четнички покрет се руководио великосрпском идеологијом, залажући се за стварање Велике Србије у Великој Југославији. Др. Мољевић, четнички идеолог и саветник Драже Михаиловића, пише:

	Основна грешка у нашем државном уређењу била је што 1918. г. нису биле ударене границе Србије. Та се грешка мора исправити, данас или никад. Те се границе данас морају ударити, и оне морају да ухвате цело етничко подручје на коме Срби живе са слободним излазима на море за све српске области које су на домак мора.
	— Хомогена Србија, Стеван Мољевић, 1941.

Концепт „Хомогене Србије“ је званично заговарао „Велику Југославију“ и у њој „Велику Србију“.^[88] Мољевић се није супротстављао опстанку Југославије, али је инсистирао да се унутар југословенске државе јасно омеђе све српске земље и оне учине хомогеним у етничком погледу.

“

Пресељавање и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у овом садањем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати били измешани, и где су Хрвати и Муслимани с планом ишли за истребљење Срба.

”

Жељена хомогеност Мољевићеве Србије се постизала средствима етничког чишћења и геноцида. У циљу остварења великосрпског пројекта, Дража Михаиловић је послао посебну инструкцију четничким штабовима 20. децембра 1941. године. Она је упућена команданту четничких одреда у Црној Гори и команданту лимско-четничких одреда Ђорђију Лашићу и капетану Павлу Ђуришићу, четничким старешинама подручја на којем се налазио велик број муслимана. У том документу, између осталог, наглашавају се и ови задаци четничког покрета^[89]:

1. Створити велику Југославију и у њој велику Србију, етнички чисту у границама Србије-Црне-Горе-Босне и Херцеговине-Срема-Баната и Бачке.
2. Борба за укључење у наш државни живот и свих још неослобођених територија под Италијанима и Немцима (Трст-Горица-Истра и Корушка) као и Бугарске, северне Албаније са Скадром.
3. Чишћење државне територије од свих народних мањина и ненационалних елемената.
4. Створити непосредне заједничке границе између Србије и Црне Горе, као и Србије и Словеначке, чишћењем Санџака од муслиманског живља, а Босне од муслиманског и католичког живља...
5. У крајевима очишћеним од народних мањина и не-националних елемената, населили Црногорце (у обзир долазе сиромашне и национално исправне и поштене породице)...

Почетком 1942. године, Мољевић пише Драгиши Васићу, такође саветнику четничког вође Драгољуба Михаиловића: „Што се тиче нашег разграничења са Хрватима, ту држимо да треба одмах, чим се укаже прилика, прикупити све снаге и створити себи свршен чин:

а) запосести на карти означену територију,

б) очистити је прије него ли се ико прибере.

Запоседање би се могло извршити само тако ако би се јаким одредима запосела цела главна чворишта, и то: Осијек, Винковци, Слав. Брод, Суња, Карловац, Книн, Шибеник, те Мостар, Метковић, а онда изнутра приступити чишћењу земље од свих несрпских елемената. Кривцима би требало отворити пут - Хрватима у Хрватску, а Бошњацима у Турску (или Албанију)..."

У јануару и фебруару 1943. Југословенска војска у отаџбини је спровела опсежне операције геноцида и етничког чишћења у источној Босни и Санџаку у координацији мајора Захарија Остојића, начелника штаба истуреног одељења врховне команде ЈВУО. У операцијама су учествовале трупе Павла Ђуришића и Војислава Лукачевића. Након операције Ђуришић је у извештају Михаиловићу написао:

“

Акција у Пљеваљском, Чајничком и Фочанском срезу противу муслимана извршена је. Операције су изведене тачно по наређењу и издатој заповести. Напад је почео у одређено време. Сви команданти и јединице извршили су добијене задатке на опште задовољство. Сва муслиманска села у три поменута среза су потпуно спаљена да ниједан њихов дом није остао читав. За време операција се приступило потпуном уништавању муслиманског живља без обзира на пол и године старости. Наше укупне жртве су биле 22 мртва од којих 2 несрећним случајем и 32 рањена. Код муслимана око 1.200 бораца и до 8.000 осталих жртава: жена, стараца и деце.

”

Убрзо су међутим, крајем марта и током априла, снаге НОВЈ протерале ЈВУО са овог подручја. Техеранска конференција Стаљина, Рузвелта и Черчила донела је одлуку о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, 28. новембра 1943. године, дан уочи заседања АВНОЈ-а. Михаиловић је остављен на цедилу. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Хрвата Ивана Шубашића. Британци су тако подстицали споразумевање Тита и Шубашића.

Политички пројекат Велике Србије у Другом светском рату доживео је катастрофу и слом победом партизана и успоставом 6 федералних република, те стварањем 2 аутономне покрајине у оквиру Србије.

[уреди] СвеСрбија Милана Недића (1943)

За више информација видети СвеСрбија и Милан Недић

СвеСрбија је био назив предложен од стране Генерала Милана Недића, у својству председника владе окупиране Србије, за пројекат нове српске државе која би постојала у оквиру европског "Новог Поретка" (Neue Ordnung) створеног од стране нацистичке Немачке. Пројекат је предвиђао уједињење Србије и Црне Горе (у њиховим тадашњим, ратним границама) са одређеним деловима територије Босне и Херцеговине који су се налазили у оквиру Независне Државе Хрватске. Делови који су требали да буду искључени из састава НДХ су углавном одговарали оним деловима БиХ који нису ушли у састав Бановине Хрватске на основу Споразума Цветковић-Мачек из 1939. године.

Генерал Милан Недић је свој пројекат званично предложио Адолфу Хитлеру током њиховог јединог сусрета одржаног у Немачкој септембра 1943. године. Међутим, Хитлер није био заинтересован за обнављање државности Србије и њена територијална проширења, тако да је предлог Недића још током састанка одбијен. Анте Павелић и власти НДХ су дошле до копије мапа које је Недић однео Хитлеру на разматрање и штампале су их јавно у виду пропагандног летка у јесен 1943. године као илустрацију наставка „српске претње“ хрватском народном и државном животу.^[90]

[уреди] Стварање СФРЈ

За више информација видети Народноослободилачка борба, АВНОЈ и СФРЈ

Победом партизана у Другом светском рату, у складу са одлукама другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године, обновљена је југословенска држава на републиканским и федералистичким принципима, у којој је планирано да јужнословенски народи (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци) живе у уставним републикама са једнаким правима. Црногорцима и Македонцима, а касније и Муслиманима, је признато право на сопствену нацију. Створено је шест социјалистичких република, а на територији СР Србије су створене две аутономне покрајине. У социјалистичкој федеративној републици Југославији, званична идеологија је била братство-јединство, а национализам је сматран штетном појавом.

[уреди] Споразум Павелић-Стојадиновић (1954)

За више информација погледајте Споразум Павелић-Стојадиновић

Споразум Павелић-Стојадиновић је био послератни споразум у емиграцији између усташког вође и бившег поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића, и српског радикалског вође и бившег председника краљевске владе Милана Стојадиновића. Потписан је крајем 1954. године у Буенос Аиресу, Аргентина. Споразум је предвиђао разбијање Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) на три независне државе: Словенију, Хрватску и Србију. Овај нови српско-хрватски споразум који је требао да замени застарели Споразум Цветковић-Мачек из 1939. године, којим је успостављена Бановина Хрватска.

	Евентуални споразум је једини начин да се коначно стане на крај међусобном уништавању ... Јер Срби и Хрвати су стотинама година живели у посебним државама и увек у најбољем пријатељству, те сам сигуран да ћемо опет бити упућени једни на друге и помагати се у обрани заједничких интереса.[91]
	— Милан Стојадиновић

Граница између Хрватске и Србије (од севера ка југу) је требала да прати већ постојећу границу (као компромисну) између СР Хрватске и СР Србије (САП Војводине) до реке Саве и границе са СР БиХ; затим је граница требала да прати реку Саву до ушћа реке Босне у Саву; потом је граница требала да иде реком Босном, затим у продужетку линије њеног доњег тока планинским врховима до почетка доњег тока реке Неретве, и потом доњим током реке Неретве до Јадранског Мора. На овај начин Босанска Крајина је требала да припадне Хрватској, док би највећи део централне са источном Босном, источна Херцеговина и јужна Далмација припали Србији (укључујући Сарајево и Дубровник). Дубровник је био једина спорна тачка споразума. Док је Стојадиновић говорио о Дубровнику као српском, Павелић је најављивао могућност плебисцита, или самостални Дубровник.^[91] Споразум је предвиђао и мирно пресељење (уз размену имовине) свих Срба који би се затекли у границама Хрватске, и свих Хрвата и Муслимана који бу се затекли у оквиру Србије.

Споразум Павелић-Стојадиновић је произвео жестоке негативне реакције од стране хрватске емиграције, српске емиграције и Титовог комунистичког режима у Југославији. Павелић и Стојадиновић су проглашени за националне издајнике од стране усташких и четничких политичких кругова у исељењу, док је Титов југословенски режим одбацивао значај споразума као "рачун без крчмара", истичући да Павелић и Стојадиновић нису више представљали никога.^[92]

Овај споразум неки сматрају за „темељ о којем ће се разговарати у Карађорђеву 35 година касније“.^[91]

[уреди] Распад СФРЈ и југословенски ратови

За више информација погледајте Распад СФРЈ

Половином 1980-их Српска академија наука и уметности доноси Меморандум САНУ, који износи становиште да су Срби дискриминисани у Југославији и да се над њима врши геноцид од стране Албанаца на Косову. Након тога долази до бујања српског национализма и таласа организованих протеста Срба и Црногораца широм земље (митингаши су имали превоз организован аутобусима.^[93]). Под притиском демонстрација, долази до рушења покрајинских власти Војводине и Косова, заједно са републичким властима Црне Горе, и њихове смене људима оданим Слободану Милошевићу.

Током грађанског рата у Југославији 1990-их, великосрпска идеологија је употребљена од стране националистичких снага у Србији, изван историјског контекста и насупрот настојањима међународне заједнице за очувањем постојећих граница југословенских република.

[уреди] Меморандум САНУ (1986)

За више информација погледајте Меморандум САНУ

Меморандум САНУ је документ који је израдила Српска академија наука и уметности (САНУ) између 1985. и 1986. године, као стратешки програм српске интелигенције. Идеја водиља Меморандума гласи да децентрализација води дезинтеграцији Југославије и да су Срби дискриминисани југословенским уставом.^[94] Меморадум је одмах изазвао бурне реакције у земљи, због својих погледа на стање нације и захтева за темељном реорганизацијом СФЈР.^[95] На ванредној скупштини САНУ 18. децембра 1986. дата је подршка Меморандуму, а током дискусије је напоменуто:

Међу многима у Југославији, укључујући и Србију, овај документ се сматра изразом великосрпског национализма.^[96] Сматра се да је Меморандум САНУ имао кључну улогу у распаду СФР Југославије и битно допринео југословенским ратовима.^[94]

Битне тачке меморандума:

• Албанци су починили геноцид над Србима на Косову (стране 41 и 56)
• Словенија и Хрватска преузимају контролу над српском економијом. Југославија измешта индустрију изван Србије. (страна 42)
• Потребне су уставне промене у Југославији због неравноправног третирања и слабљења Србије. (страна 46)
• Постоји велика дискриминација против Срба, која је веома слична геноциду. (страна 50)
• Србија је дала 2.500.000 жртава (у Првом и Другом светском рату) а сада је жртва ове државе. (страна 52)
• Између 1690. и 1912. године 500.000 Срба је избегло са Косова, где су Албанци починили геноцид. (страна 56)
• Постоји велика дискриминација Срба на Косову и у Хрватској. (страна 58)
• Срби у Хрватској су сада у опасности као никада пре. (страна 62)
• Српско питање неће бити решено пре остварења пуног националног и културног јединства Срба, без обзира где живе. (стране 70-73)
• У случају распада Југославије, Србија мора гледати свој национални интерес. (страна 73)

[уреди] Антибирократска револуција (1987-1989)

За више информација видети Антибирократска револуција, Осма седница ЦК СКС и Говор на Газиместану

Антибирократска револуција је период српске историје који је отпочео 8. седницом Централног комитета Савеза комуниста Србије 1987. године, а завршио се почетком 1989. кадровским сменама које су омогућиле ограничење аутономије српских покрајина и превласт Србије у савезним органима власти.^[97] Ово раздобље је обележено серијом митинга током лета и јесени 1988. године, помоћу којих је председник ЦК СК Србије Слободан Милошевић срушио покрајинске власти Војводине и Косова и републичке власти Црне Горе, на њихово место поставивши своје присталице.^[97]

	Ој, Србијо из три дела, поново ћеш бити цела.
	— Парола антибирократске револуције

Митинзи у Војводини су почели 9. јула, протестом косовских Срба у Новом Саду против „албанског геноцида“ којим су изложени на Косову. Милошевић је њихов гнев усмерио против покрајинских руководилаца Војводине, који су одбијали да стану на његову страну. Митингаши су захтевали смену највиших руководилаца Социјалистичке аутономне покрајине Војводине и Савеза комуниста Војводине. Председништво СФРЈ и ЦК СКЈ захтевали су од Милошевића да уложи свој ауторитет како би окончао митинге и каналисао гнев народа кроз институције, што је он одбио. Након тромесечног митинговања на улицама, 5. октобра је више десетина хиљада људи на митингу у Новом Саду опколило зграду Покрајинског комитета СК Војводине и гађало је каменицама и боцама јогурта. Челници Војводине су се нашли у клопци унутар зграде. Тадашњи председник СФРЈ Лазар Мојсов је одмах затражио интервенцију војске, али су то спречили Милошевићеви приврженици.^[98] Током протеста демонстранти на функционере који су покушали да им се обрате бацали јогурт, због чега је тај догађај касније назван „јогурт-револуција“. Након ноћи проведене под опсадом, ујутро 6. октобра руководство Војводине је поднело оставке, а њихово место су заузеле Милошевићеве присталице.

Након пуча у Војводини, дошло је до "извоз револуције" у друге републике. Само два дана након пада војвођанског руководства, 7. октобра почели су митинзи у Црној Гори. Протести су трајали три месеца, с тим што је долазило и до физичких инцидената масе са милицијом. На крају, 11. јануара 1989. године, и црногорско руководство је поднело оставку.

Косовски Албанци, видевши да се спрема ограничавање аутономије Косова, одлучили су да се супротставе. 20. фебруара 1989. године, проглашен је генерални штрајк у скоро свим институцијама система у покрајини. Најважнији је био штрајк рудара у руднику Стари Трг код Приштине. Рудари су се забарикадирали у окна тражећи обуставу најављених политичких и уставних промена, као и најављену смену покрајинских функционера. Због озбиљности ситуације, Милошевић и тадашњи председник Председништва ЦК СКЈ, Стипе Шувар, отишли су на Косово. Милошевићев говор није убедио Албанце да прекину штрајк. 27. фебруара, ситуација је почела да се заоштрава. Словеначки државни врх, на челу са Миланом Кучаном, вођом Савеза комуниста Словеније, дао је подршку косовским рударима у њиховом штрајку. Следећег дана, 28. фебруара, у Београду је пред савезном скупштином демонстрирало више стотина хиљада људи, тражећи хитно решавање ситуације на Косову и хапшење Азема Власија, вође Савеза комуниста Косова и председник Косова. Милошевић се обратио маси истога дана и обећао његово хапшење. Само три дана после касније, Азем Власи се нашао у затвору.^[97]

Након масовног београдског митинга, Слободан Милошевић је захтевао од југословенског државног врха да му одобри употребу силе како би угушио побуну на Косову. Истог дана, 28. фебруара, Председништво СФРЈ одобрава употребу војске и заводи ванредно стање на Косову. Готово истовремено, специјалне снаге српске полиције упале су у рударска окна и угушиле штрајк албанских рудара. Похапшено је на стотине особа, а покрајинско руководство је смењено. 23. марта 1989. године косовски парламент усваја уставне амандмане. 28. јуна 1989. године, на српски празник Видовдан, Милошевић се обратио присутнима на Косову Пољу, за 600. годишњицу Косовске битке. Његов говор многи аналитичари карактеришу као званични почетак српске националистичке кампање.^[99]

	Шест векова касније, данас, опет смо у биткама. Оне нису оружане, мада и такве још нису искључене.
	— Слободан Милошевић на Газиместану

28. марта, Скупштина Србије усваја амандмане на републички Устав. Тим амандманима знатно су смањена права и овлашћења покрајинама Војводини и Косову, које су до тада биле скоро изједначене са републикама. Милошевић је завршивши „антибирократску револуцију“ у Србији, планирао њен наставак у осталим југословенским републикама, где наилази на озбиљан отпор, и то највише од стране Словеније и Хрватске, које су заступале становиште да земљу треба уредити на конфедеративним односима.^[97] Тада је почела озбиљна политичка криза, која је уследила распадом Савеза комуниста Југославије, а убрзо и оружаним сукобима на тлу СФРЈ.^[100]

[уреди] Састанак у Карађорђеву (1991)

За више информација погледајте Састанак у Карађорђеву

Састанак у Карађорђеву је одржан у марту 1991. године у Карађорђеву (Војводина, СР Србија) између председника СР Хрватске Фрање Туђмана и председника СР Србије Слободана Милошевића о тадашњој ситуацији у СФРЈ. Тачни детаљи тог састанка никад нису објављени јавности, али је Душан Биланџић, Туђманов саветник који је присуствовао састанку, касније објавио књигу у којој тврди да је „суштина састанка била подела Босне и Херцеговине“.^{[101][102][103]}

Милошевић је на тим преговорима захтевао све територије на којима су Срби имали већину. То је укључивало нпр. источну и западну БиХ. Туђман и његово вођство су тражили првенствено западну Херцеговину где су Хрвати имали већину. Између такве проширене Хрватске и проширене Србије би требала бити мала муслиманска државица.^[104]

Добрица Ћосић, председник Савезне републике Југославије, у октобру 1992. године у Женеви са Туђманом потписује споразум о замени територија и „хуманом пресељавању становништва“.^[105][106] Неки у овоме виде конкретизацију претходног договора о подели Босне и Херцеговине.^[107]

[уреди] Шешељев план Велике Србије

За више информација погледајте Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица

Шешељев план Велике Србије се заснивао на начелу „Где су српски гробови, ту су српске земље“, комбинујући историјско и етничко право на територије суседних југословенских република. Он је у оквире своје Велике Србије предлагао укључење већег дела територије СФРЈ, и то целих република Србије, Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, као и великог дела Републике Хрватске, подељене по замиљеној линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Иза овог програмског опредељења стајала је Српска радикална странка, шаљући своје добровољце на југословенска ратишта. СРС још увек званично заступа овај програм.

[уреди] Оружана дејства српских јединица (1991-1995)

По распаду Савеза комуниста Југославије и увођењу вишестраначја, долази до груписања по националној основи. У Србији се јављају странке које траже стварање Велике Србије. Срби пречани су приступили формирању српских аутономних области у Хрватској и Босни, које би остале у државној заједници са Србијом. Став Срба је био да Хрвати и Бошњаци могу напусте Југославију, али без српских области. Српски националисти су сматрали међурепубличке границе искључиво административним, које не могу да поставу међудржавне. Након проглашења независности бивших југословенких република Хрватске и Босне и Херцеговине, на територији Републике Хрватске је самопроглашена Република Српска Крајина, а на територији Босне и Херцеговине Република Српска Босна и Херцеговина. Те непризнате српске „државе“ су убрзо образовале и своје оружане снаге Српску војску Крајине и Војску Републике Српске, уз логистичку подршку Југословенске народне армије, која је остала под контролом Срба. ^[108] Србија је током операција у Хрватској имала ефективну контролу над операцијама ЈНА, формиран је и неформални “штаб шесторице” (Милошевић, Јовић, Кадијевић, Булатовић, Костић, Аџић), који је координисао акције ЈНА.^[108] С друге стране, из Србије је непрестано долазило уверавање да Србија није у рату и да она не може бити одговорна за поступање ЈНА, која је под формалном командом Председништва СФРЈ.^[108]

	ЈНА је, поред неочетничких кохорти, прихватила хегемонистичку стратегију, окренула леђа својој прошлости, кренула у бесмислени рат против свих у Југославији, а потом и против Европе и свјета.[109]
	— Пуковник др Душан Пленча

Срби у југословенским републикама нису живели у засебним етничким срединама, већ заједно са осталим становништвом, те није било могуће спровести јасно разграничење између српских и не-српских области. У пракси је то био повод за оружане сукобе око територија, који прерастају у рат у Хрватској и рат у Босни и Херцеговини. У овим ратовима су дејстовале и многе српске паравојне формације, међу којима Арканови тигрови, Шешељеви добровољци, Драшковићева Српска гарда, Книнџе Капетана Драгана, и други. На освојеним територијама се спроводило брутално етничко чишћење и масовни злочини од којих је најзлогласнији масакр у Сребреници. Све то је против Срба окренуло светску јавност и довело до санкција УН против СРЈ, и до војне интервенције НАТО савеза. По завршетку рата, Србија, односно Савезна Република Југославија, је коначно Дејтонским мировним споразумом признала сувереност и територијални интегритет БиХ и Хрватске.

[уреди] Неуспех великосрпске идеје

Срби у Хрватској су одбили план З-4, који им је нудио широку аутономију у оквиру Републике Хрватске. Притом, међународна ситуација по Србе се дефинитивно променила након масакра у Сребреници 11. јула 1995. године.^[40] Убрзо након тога, 4. августа 1995. године, Хрватска је спровела операцију Олуја која се завршила падом Републике Српске Крајине. Од 30. августа до 14. септембра НАТО је бомбардовао српске положаје у БиХ, чиме је прекинута српска опсада Сарајева. У новембру исте године је потписан Дејтонски мировни споразум, којим је завршен рату у Босни и Херцеговини.

Неуспех прекрајања државних граница у југославенским ратовима је имао далекосежне последице по Србију и шири регион. Срби, а посредно и држава Србија, су током ратова стекли ужасну репутацију у светској јавности. То најбоље осликава изјава тадашњег француског председника Жака Ширака, који је лета 1995. године изјавио: „Срби не поштују ни Бога ни закон; то је народ разбојника и терориста!”^[110]

У промењеној међународној ситуацији, годину дан након избијања рата на Косову и Метохији 1998. године, долази до НАТО бомбардовања СРЈ, након чега је Србија изгубила контролу над том облашћу. Пар година касније, Црна Гора је напустила државну заједницу са Србијом. 17. фебруара 2008. парламент Косова, уз подршку ЕУ и САД,^[111] проглашава једнострану независност од Србије.^[112]

	Историја Србије и српског друштва одвијала би се другачије да су њене елите биле више заинтересовале за уређење државе и друштва него за територијалну експанзију ... Србија је могла да буде високо развијена земља. Потенцијал за то је постојао. Али он је жртвован у име „велике идеје“, која је Србију 1990-их уназадила за цело једно столеће.[113]
	— Холм Зундхаусен

[уреди] Великосрпске претензије ка суседним државама

Великосрпска идеологија традиционално гаји претензије ка територијама многих суседних држава.

Претензије ка Босни и Херцеговини се углавном односе на читаву територију те државе, односно на неке њене делове у компромисној варијанти (нпр. источни делови према споразуму Павелић-Стојадиновић или ентитет Републике Српске након рата у БиХ). Ове претензије се обично правдају етничким и историјским аргументима.

Претензије ка Црној Гори се, по правилу, односе на читаву територију те државе. Ове претензије се правдају тиме што се Црногорци убрајају међу етничке Србе, а назив црногорац се сматра само географском одредницом попут шумадинац, херцеговац, итд.

Претензије ка Хрватској се углавном односе на области које су претежно насељене Србима, или су то биле у прошлости пре измене демографске структуре становништва током рата у Хрватској или Другог светског рата. Ове области (Лика, Кордун, Банија...) се делимично поклапају са некадашњом аустријском Војном крајином, у коју су Срби досељени у Великим сеобама. Поред тога, великосрпске претензије често укључују Далмацију и Дубровник, са оправдањем да су тамо у ранијим вековима живели католички Срби, који су временом похрваћени.

Претензије ка Македонији се заснивају на „историјском праву“, односно на чињеници да се том територијом простирала средњевековна српска држава. Понекад се укључује и етнички аргумент, да македонски Словени припадају српском националном бићу и да немају националну самобитност. Слични аргументи се могу наћи и код великобугарских идеолога. Овакви аргументи су делом изгубили на снази након конституисања модерне македонске нације.

Србија сматра Косово и Метохију не само својом територијом, већ и „срцем Србије“. Српска држава полаже право на Косово и Метохију, још од настанка великосрпске идеје у Начертанију, када је ова област била део Отоманске државе, па до данашњих дана, након самопроглашења независности Косова. Ове претензије су се испрва заснивале углавном на историјском праву, јер је Косово било битан део средњевековне српске државе, и делом на демографском, јер је у 19. веку у тој области живео знатан проценат српског живља^[114]. Данас Србија полаже право на Косово и Метохију као њену суверену територију у складу са међународним правом и њеним међународно признатим границама. Демографски аргументи углавном више нису у оптицају, обзиром да Срби одавно на Косову нису већинско становништво, а данас чине тек око 5% популације.

[уреди] Суседске „великонационалне“ претензије ка Србији

За више информација видети Велика Албанија, Велика Хрватска, Велика Мађарска и Велика Бугарска

Националисти у готово свим суседним земљама које окружују Србију такође имају своје иредентистичке програме стварања великих националних држава, као на пример Велике Албаније, Велике Хрватске, Велике Мађарске, Велике Румуније, Велике Бугарске, итд.^[115][116]

Тако великоалбански националисти полажу право на територије Косова, Метохије и долине Прешева, која укључује општине Прешево, Медвеђу и Бујановац.

Великохрватски националисти сматрају да читава област Срема припада Хрватској. Поред тога, полажу право на читаву Босну и Херцеговину, укључујући и Републику Српску, већинско српски ентитет.^[117]

Великомађарски националисти сматрају да читава област савремене Војводине традиционално припада Угарској.^[118][119] У Мађарској данас делује више екстремистичких покрета (од којих је најпозантији 64 жупаније) који захтевају повратак Војводине у државни оквир Мађарске.

Великорумунски националисти имају претензије ка читавој области Баната, која је након Балканских ратова остала административно подељена између између Србије, Румуније и Мађарске. Историјска престоница Баната је Темишвар, који се данас налази у Румунији.

Великобугарски националисти сматрају делове Источне и Јужне Србије својим Западним покрајинама а њихово становништво етничким Бугарима, изложеним вишедеценијском процесу србизације.

Ове територијалне претензије односе се и на територију Србије, а посматране све заједно, одузеле би Србији велики део територије, што најбоље показује неодрживост „великонационалних“ идеологија у историјски вишенационалним областима.

[уреди] Напомене

[уреди] Литература

• Светозар Марковић - Велика Србија, 1868.
• Ернест Дени - Велика Србија, 1915.
• Владимир Ћоровић - Велика Србија, 1924.
• Група аутора (САНУ) - Велика Србија – Истине, заблуде и злоупотребе
• Станишић, Михаило. Пројекти Велика Србија. (Службени лист СРЈ: Београд, 2000.) ISBN 86-355-0468-2
• Војислав Шешељ - Идеологија српског национализма

[уреди] Види још

• Српске земље
• Српске земље у средњем веку
• Српске сједињене државе
• Начертаније
• СвеСрбија
• Србизација
• Уједињење или смрт

[уреди] Спољашње везе

• ((en)) Greater Serbia (knowledgerush.com)
• ((ср)) Ujedinjene Srpske Države
• ((en)) Greater Serbia, from Ideology to Aggression
• ((ср)) План Светог Петра Цетињског о обнови српског царства
• ((ср)) Др Војислав Шешељ - Идеологија српског национализма, књига у PDF формату
• ((ср)) Čedomir Popov, Velika Srbija - stvarnost i mit
• ((ср)) Stevan Dedijer, Velika Srbija i mali glupi akademici
• ((hr)) Ante Beljo, IDEOLOGIJA VELIKE SRBIJE
• ((bs)) Dr. Smail Čekić, O srpskom velikodržavnom projektu

Модерни иредентистички покрети у Европи
Велика Албанија | Велика Босна | Велика Бугарска | Велика Италија | Велика Јерменија | Велика Мађарска | Велика Немачка | Велика Пољска | Велика Румунија | Велика Русија | Велика Србија | Велика Хрватска | Велика Турска | Југословенство | Мегали Идеа | Неовизантија | Панславизам | Уједињена Македонија

Српски иредентизам
Велика Србија • Бјелаши • Говор на Газиместану • КОКВ • Меморандум САНУ • Начертаније • Састанак у Карађорђеву • СвеСрбија • Срби сви и свуда • Србија до Токија • Србија на истоку • Србизација • Србомани • СРС • Споразум Павелић-Стојадиновић • ССД • Три прста • Хомогена Србија