Велика награда Сан Марина 1994.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велика награда Сан Марина 1994.
Детаљи са трке
3. трка од 16 трка у сезони 1994.
Imola.svg
Датум 1. мај 1994.
Стаза Енцо и Дино Ферари
Дужина круга 4,933 km
Дужина 286,114 km (58 кругова)
Време сунчано сунчано
Пол-позиција
Возач Бразил Ајртон Сена Вилијамс-Рено
Време 1:21,548
Најбржи круг
Возач Уједињено Краљевство Дејмон Хил Вилијамс-Рено
Време 1:24,335 (у 10. кругу)
Подијум
Победник Немачка Михаел Шумахер Бенетон
Другопласирани Италија Никола Ларини Ферари
Трећепласирани Финска Мика Хакинен Макларен

Велика награда Сан Марина 1994. године је била трка у светском шампионату Формуле 1 одржана 1. маја 1994. године на аутомобилској стази „Енцо и Дино Ферари“ у италијанском граду Имоли. То је била трећа трка у светском шампионату Формуле 1 1994. године, а прва која је вожена у Европи. Тркачки викенд обележиле су трагичне погибије аустријског возача Роланда Раценбергера и троструког светског шампиона, Бразилца Ајртона Сене, као и велики број инцидената и удеса на самој стази у којима је повређено више возача. Спортски коментатор телевизије Би-Би-Си, Мари Вокер, описао је ову трку речима: „Колико мене памћење служи, ово је најцрњи и најтужнији дан у историји Великих награда Формуле 1.“ [1]

Михаел Шумахер је победио у трци након поновљеног старта. На конференцији за штампу одржаној по завршетку, изјавио је да „не може да се осећа задовољним, а камоли срећним након победе“, осврћући се на трагичне догађаје током тркачког викенда. Никола Ларини је освојио прве поене у својој каријери заузевши друго место, а трећепласирани возач је био Мика Хакинен.

Велика награда Сан Марина 1994. године оставила је значајан траг на многим аспектима развоја аутомобилског спорта. Њен трагични исход допринео је повећању мера безбедности у спорту, као и поновном формирању Удружења професионалних возача Формуле 1, које није функционисало претходних 12 година. Почевши од ове трке, а све у циљу очувања максималне безбедности возача, велики број стаза и конструкција самих болида су претрпели измене. Званичници Формуле 1 усвојили су значајан број нових правила, а нове аутомобилске писте које су накнадно додате у календар такмичења Формуле 1 (на пример Међународна аутомобилска писта у Бахреину) изграђене су тако да поред стазе имају простране површине које, у случају инцидента, успоравају болид пре него што удари у заштитни зид.

Ајртон Сена је сахрањен са највишим војним и државним почастима Бразила. Више од 500.000 људи присуствовало је сахрани. Италијански тужиоци подигли су оптужницу за убиство из нехата против једанаест особа за које се сумњало да су биле умешане у Сенину незгоду. Након једанаестогодишњег судског поступка донета је пресуда по којој оптужени нису криви. Судски поступак је поновљен 2005. године, али је на њему потврђена претходна пресуда.

Извештај[уреди]

Квалификације[уреди]

Први званични тренинг[уреди]

Сенин сународник, Рубенс Барикело, преживео је први удес који се догодио тог викенда.

Током првог званичног тренинга одржаног у петак, 29. априла 1994. године [2], Рубенс Барикело, тадашњи возач екипе Џордан, ударио је у ивичњак при брзини од 140 mph, односно 225 km/h, док је излазио из кривине „Варијанте Баса“ (итал. Variante Bassa), а његов болид полетео је у ваздух [3]. Након што се неколико пута преврнуо у ваздуху, болид је пао на кров. Медицинске екипе су одмах стигле на место несреће и успеле су да извуку Барикела из потпуно слупаног болида. Барикело је задобио тешку повреду рамена и сломљен нос, али се већ сутрадан након удеса појавио на трци, додуше, само као гледалац. Десет година касније, Дејмон Хил, тадашњи возач тима ВилијамсРено, описује како се осећао након Барикеловог удеса: „Сви смо одахнули и наставили са квалификацијама, уверени да су наши болиди јаки као тенкови и да ћемо у случају инцидента на стази бити само мало угрувани, али не и повређени“ [4].

Званичне квалификације[уреди]

Двадесет минута након почетка квалификација, аустријски возач Роланд Раценбергер је при веома великој брзини ушао у кривину „Вилнев“ (итал. Villeneuve curva), изгубио контролу над возилом и ударио у бетонски зид са супротне стране. Од силине удара, Раценбергер је задобио тешку фрактуру лобање. Раценбергер, коме је ово била тек трећа трка у Формули 1, само два круга раније имао је удес приликом изласка из кривине „Акве минерали“ (итал. Acqua Minerali), када се преврнуо и прилично оштетио предњи део свог болида. Уместо да се врати у пит–стоп, како би му ауто-механичари заменили део на предњој страни болида, Раценбергер је наставио да вози и следећи круг. Возећи брзином од 190 mph, односно 306 km/h, Раценбергеров болид је у једном тренутку потпуно отказао, што је и довело до трагичног исхода.[5]

Кривина Villeneuve curva, место Раценбергеровог удеса

Након Раценбергеровог удеса такмичење је прекинуто, а преосталих 40 минута званичних квалификација је отказано.[4][3] Нешто касније, званичници болнице у коју је Раценбергер пребачен након удеса објавили су да је Раценбергер преминуо од последица вишеструких тешких повреда и обилног унутрашњег крварења. Смрт Роланда Раценбергера била је први трагични исход удеса у трци још од Велике награде Канаде 1982. године, када је погинуо италијански возач Рикардо Палети. У том моменту, сви су се сетили и трагедије на стази „Пол Рикард“, у француском граду Марсељу, у којој је погинуо Елио де Анђелис. Професор Сид Воткинс, директор медицинског тима који се бринуо о здрављу возача, присећа се реакције Ајртона Сене пошто је примио вест о Раценбергеровој смрти: „Ајртон је био потпуно скрхан том вешћу и плакао је на мом рамену.“[6] Воткинс је покушао да убеди Сену да се не такмичи у трци која се одржавала следећег дана, говорећи му: „Због чега ти је то потребно? Био си светски шампион три пута, а очигледно је и да си најбржи возач. Одустани од трке па да идемо на пецање“. Ајртон је, међутим, непоколебљиво узвратио: „Сиде, неке ствари не можемо да контролишемо. Морам да завршим трку, не могу сад да одустанем.“[6]

Сена је завршио квалификације на пол позицији. На другом месту нашао се Михаел Шумахер, као трећепласирани квалификовао се Герхард Бергер, а Сенин тимски колега Дејмон Хил, завршио је квалификације на четвртом месту. Време које је Раценбергер поставио пре трагичног удеса такође је било довољно да се квалификује за сутрашњу трку и то са последњег, 26. места на старту.

Хронологија догађаја на трци[уреди]

Први старт[уреди]

Кривина „Тамбурело“, место Сениног трагичног удеса

На самом старту трке, Ј. Ј. Лехто, возач екипе Бенетон, није успео да покрене свој болид, тако да је Педро Лами, возач екипе Лотус, ударио у задњи део Лехтоовог болида. Овај судар направио је веома велику збрку на стази тако да је неколико возача било приморано да одмах одустане од даљег такмичења. Делови болида летели су директно према публици и деветоро људи било је лакше повређено.[7] Након инцидента на старту трке, на стазу је изашло безбедносно возило (енгл. safety car), а сви преостали такмичари били су принуђени да задрже своје позиције, као и да се спорије крећу, што је био узрок пада температуре у пнеуматицима. На састанку возача пре самог почетка трке Сена је, заједно са Герхардом Бергером изразио забринутост због тога што се у текућој сезони безбедносно возило, када год се налазило на стази, кретало знатно споријом брзином него раније, чиме је возачима онемогућавало да постигну оптималну температуру у пнеуматицима на својим болидима.[7] Када је стаза била потпуно очишћена од делова аутомобила који су учествовали у инциденту на почетку трке, безбедносно возило се повукло са стазе, а трка је настављена поновљеним стартом. Два круга након поновљеног старта, Ајртон Сена, који је у том тренутку водио, излетео је са стазе у кривини „Тамбурело“ (итал. Tamburello) и, успоравајући са 190 mph (306 km/h) на 131 mph (211 km/h), ударио у бетонски заштитни зид који се налазио одмах поред стазе.

Сенин болид удара у бетонски зид у кривини „Тамбурело

У два часа и седамнаест минута после подне, по локалном времену, званични судија на трци истакао је црвену заставу која је означила да се трка прекида, а Сид Воткинс се, заједно са лекарском екипом, упутио према Сенином аутомобилу. Истицање црвене заставе на трци Формуле 1 значи да се трка моментално прекида, а возила се упућују у своје пит–стопове или на стартне позиције где остају до даљег обавештења. Ово правило омогућава да званичници трке и медицинске екипе у случају инцидента лакше и брже стигну до повређених на стази. Међутим, механичари тима Ларус су грешком[8] дозволили једном од својих возача, Ерику Коми, да напусти свој пит–стоп и да изађе на стазу. Званичници трке су у паници на све начине покушавали да га удаље са стазе али то је било веома тешко с обзиром да се Кома приближавао месту несреће веома великом брзином.[9] Коментатор телевизије Еуроспорт описао је овај инцидент са Комом као „најсмешнију ситуацију коју је видео у свом животу“.[9]

Кома је некако успео да се заустави и да не изазове нови инцидент на стази. Снимак Ајртона Сене како лежи на трави поред стазе у бесвесном стању био је веома нејасан, па је телевизијска мрежа Би-Би-Си наставила пренос користећи своје камере које су се налазиле одмах поред стазе.[10] Пошто су Сену извукли из слупаног болида, медицинске екипе су га хеликоптером пребациле у болницу „Мађоре“ (итал. Maggiore) недалеко од Болоње. Током лета, Сени је непрестано указивана додатна медицинска помоћ. Тридесет и седам минута након Сениног удеса, у два часа и седамнаест минута после подне по локалном времену, трка је настављена.

Поновљени старт[уреди]

Смрт троструког светског шампиона Ајртона Сене заувек је променила погледе на спортске догађаје.

Према правилима Формуле 1 која су била на снази у тој сезони, уколико се трка која је прекинута настави поновљеним стартом, укупни резултат сваког возача који заврши трку добија се као збир резултата које је постигао након првог и након другог, тј. поновљеног старта. Након поновљеног старта Герхард Бергер је одмах преузео лидерску позицију, али је свеукупни лидер и даље био Михаел Шумахер, због бољег резултата у трци након првог старта. Шумахер је поново преузео вођство у 12. кругу, а четири круга касније Бергер је морао да одустане због проблема са воланом. Ларини је на тренутак преузео вођство док је Шумахер био у пит-стопу, али је то трајало само неколико кругова, односно до тренутка када је и Ларини морао да се заустави у свом пит-стопу како би долио гориво и заменио пнеуматике.[11]

Десет кругова пре краја трке догодио се још један инцидент на стази. Приликом изласка из пит-стопа, италијанском возачу Микелеу Алборету отпао је десни предњи пнеуматик и веома великом брзином је улетео у механичарске екипе Лотуса и Ферарија. Механичарима је морала да се укаже медицинска помоћ.[12]

Након 58 кругова, Михаел Шумахер је стигао први на циљ, испред Николе Ларинија и Мике Хакинена и тако освојио максималних 30 бодова из три трке у светском шампионату Формуле 1 1994. године. Ово је била једина трка у каријери Николе Ларинија у којој је успео да освоји неко од прва три места, као и једна од само две трке у којој је успео да освоји бодове. На церемонији проглашења победника није додељиван победнички шампањац за прву тројицу у трци, из поштовања према трагично настрадалим возачима, Роланду Раценбергеру и Ајртону Сени.

Након трке[уреди]

Два сата и двадесет минута после завршетка трке, др Марија Тереза Фијандри саопштила је да је Ајртон Сена преминуо. Званично време смрти било је два часа и седамнаест минута после подне по локалном времену, што значи да је Сена погинуо на лицу места.[13] Аутопсија је показала да је званични узрок смрти фрактура лобање изазвана деловима слупаног болида који су пробили заштитну кацигу и „зарили се“ у лобању Ајртона Сене.[14]

Аутомобилска стаза на којој се возила трка за Велику награду Сан Марина 1994. године, а која је у таквом облику и конструкцији била коришћена још од 1981. године[15], више се никад није користила у светском шампионату Формуле 1. Конструкција стазе је значајно модификована, а највећу промену претрпела је кривина „Тамбурело“ која је постала много безбеднија. Године 1995. Светска аутомобилска организација донела је потпуно нова правила која су се односила на дизајн и конструкцију болида по којима су сви тимови морали да конструишу потпуно нова возила.[16] На следећој трци у светском шампионату Формуле 1 1994. године, одржаној на улицама Монте Карла, дошло је до поновног формирања Удружења професионалних возача Формуле 1. Ово удружење, први пут основано још 1961. године, расформирано је 1982. године. Разлог за његово поновно оснивање била је веома велика забринутост свих возача за безбедност на стази, као и жеља да се уз помоћ савремених технологија аутомобилски спорт учини атрактивнијим за гледаоце, али и безбеднијим за саме возаче. На Великој награди Монака 1994. године, трци која је уследила након трагичних дешавања у Имоли, прва два стартна места на стази носила су боје застава Аустрије и Бразила у знак сећања на Раценбергера и Сену. Трка је почела минутом ћутања.

Упрошћени графички приказ HANS система

Ајртон Сена је сахрањен по највишим војним и државним почастима Бразила, у Сао Паолу, 5. маја 1994. године. Више од 500.000 људи присуствовало је сахрани.[1] Један од Сениних највећих супарника у Формули 1, Ален Прост, био је један од оних који су носили ковчег.[17] Највећи део званичника Формуле 1 присуствовао је сахрани; међутим, председник одбора за спортска питања Међународне аутомобилске организације, Макс Мозли, присуствовао је сахрани Роланда Раценбергера, која је одржана 7. маја 1994. године у Салцбургу.[18] Мозли је десет година касније на једној конференцији за штампу изјавио: „Отишао сам на Раценбергерову сахрану јер су сви остали присуствовали Сениној сахрани. Мислио сам да је важно да неко од званичника Међународне аутомобилске организације присуствује Реценбергеровој сахрани.“[19]

У октобру 1996. године Светска аутомобилска организација је у сарадњи са тимом Макларена прионула на израду специјално конструисаног система за заштиту главе и врата возача приликом инцидента на стази. Овај систем је добио име HANS (енгл. Head and Neck Support), а свој први успешан тест имао је на Великој награди Сан Марина 2000. године. Систем је и званично први пут употребљен у трци Формуле 1 2001. године.[20]

Судски процес[уреди]

Италијанско тужилаштво је подигло оптужницу за убиство из нехата против шесторо људи за које се сумњало да су били повезани са Сенином смрћу. Оптужени су[21]:

Судско веће је донело пресуду 16. децембра 1997. године, по којој су сва шесторица оптужених ослобођени кривице.[22] У образложењу пресуде неведено је да је главни узрок Сенине смрти квар на управљачком систему његовог болида. Управљачки систем је модификован по специфичним Сениним захтевима како би се Сена осећао удобније у свом болиду.

Након ове судске пресуде, италијански државни тужилац уложио је жалбу и затражио је да се обнови истрага против Хеда и Њуија. Судско веће је 22. новембра 1999. године ослободило Њуија и Хеда било какве кривице са образложењем да нови докази који су у вези са овим случајем нису изашли на видело (иако су, услед веома великог оштећења болида, недостајали подаци из уређаја који је снимао цео Сенин разговор са члановим тима до момента удеса). Веома сумњиво је изгледао и податак да је недостајао један део видео-снимка са камере која се налазила на Сенином болиду, јер је редитељ директног телевизијског преноса трке само неколико тренутака пре Сениног удеса обуставио слику која је добијена том камером. Тако је судско веће, на основу члана 530. италијанског кривичног законика, поново ослободило осумњичене кривице са образложењем да догађај за који се осумњичени терете да су криви „уопште није ни постојао“.[23] Након ове пресуде тужилаштво је поново уложило жалбу која ја коначно усвојена у јануару 2003. године, тако што је Врховни суд Италије прогласио члан 530. италијанског кривичног законика недовољно добро протумаченим у контексту конкретног Сениног случаја.[24] Трећи судски процес је започео 27. маја 2005. године, али су Њуви и Хед поново ослобођени кривице.[25]

Поредак[уреди]

Званичне квалификације[уреди]

Трка[уреди]

Сви резултати који су овде наведени преузети су са службених интернет страница Формуле 1.[26]

Пласман Бр. Возач Болид Бр. кругова Време +/- Квалификације Поени Најбржи круг
1 5 Немачка Михаел Шумахер
Бенетон B194
58
1'28:29.3
Green Arrow Up Darker.svg 1 2 10 1:24.438
2 27 Италија Никола Ларини
Ферари 412T1
58
+ 0:54.942
Green Arrow Up Darker.svg 4 6 6 1:25.825 (9.)
3 7 Финска Мика Хакинен
Макларен MP4-9
58
+ 1:10.679
Green Arrow Up Darker.svg 5 8 4 1:25.737 (7.)
4 29 Аустрија Карл Вендлингер
Заубер C13
58
+ 1:13.658
Green Arrow Up Darker.svg 6 10 3 1:25.727 (6.)
5 3 Јапан Укио Катајама
Тирел 022
57
+ 1 круг
Green Arrow Up Darker.svg 4 9 2 1:26.176 (11.)
6 0 Уједињено Краљевство Дејмон Хил
Вилијамс FW16
57
+ 1 круг
Red Arrow Down.svg 2 4 1 1:24.335
7 30 Немачка Хајнц-Харалд Френцен
Заубер C13
57
+ 1 круг
Straight Line Steady.svg 0 7
/
1:25.307 (4.)
8 8 Уједињено Краљевство Мартин Брандл
Макларен MP4-9
57
+ 1 круг
Green Arrow Up Darker.svg 5 13
/
1:25.774 (8.)
9 4 Уједињено Краљевство Марк Бландел
Тирел 022
56
+ 2 круга
Green Arrow Up Darker.svg 3 12
/
1:26.259 (12.)
10 12 Уједињено Краљевство Џони Херберт
Лотус 107C
56
+ 2 круга
Green Arrow Up Darker.svg 10 20
/
1:28.032 (17.)
11 26 Француска Оливје Панис
Лижије JS39B
56
+ 2 круга
Green Arrow Up Darker.svg 8 19
/
1:27.908 (15.)
12 25 Француска Ерик Бернар
Лижије JS39B
55
+ 3 круга
Green Arrow Up Darker.svg 5 17
/
1:28.091 (18.)
13 9 Бразил Кристијан Фитипалди
Футворк FA15
54
излетео са стазе
Green Arrow Up Darker.svg 3 16
/
1:25.954 (10.)
Пласман Бр. Одустали Болид Бр. кругова Узрок +/- Квалификације Поени Најбржи круг
Одустао 15 Италија Андреа де Чезарис
Џордан 194
49
излетео са стазе
X mark.svg 10 21
/
1:27.627 (14.)
Одустао 24 Италија Микеле Алборето
Минарди M193B
44
проблем са пнеуматиком
X mark.svg 14 15
/
1:27.995 (16.)
Одустао 10 Италија Ђани Морбидели
Футворк FA15
40
проблем са мотором
X mark.svg 7 11
/
1:25.652 (5.)
Одустао 23 Италија Пјерлуиђи Мартини
Минарди M193B
37
излетео са стазе
X mark.svg 13 14
/
1:27.221 (13.)
Одустао 31 Аустралија Дејвид Брабам
Симтек S941
27
излетео са стазе
X mark.svg 16 24
/
1:28.613 (19.)
Одустао 34 Белгија Бертран Гашо
Пасифик PR01
23
проблем са мотором
X mark.svg 18 25
/
1:29.094 (21.)
Одустао 19 Монако Оливије Берета
Ларус LH94
17
проблем са мотором
X mark.svg 16 23
/
1:28.891 (20.)
Одустао 28 Аустрија Герхард Бергер
Ферари 412T1
16
суспендован
X mark.svg 1 3
/
1:25.040
Одустао 2 Бразил Ајртон Сена
Вилијамс-Рено
5
трагичан судар
X mark.svg 1 1
/
1:44.068 (22.)
Одустао 20 Француска Ерик Кома
Ларус LH94
5
повукао се из трке
X mark.svg 17 18
/
1:58.505 (23.)
Одустао 6 Финска Ј. Ј. Лехто
Бенетон B194
0
судар
X mark.svg 5 5
/
/
Одустао 11 Италија Педро Лами
Лотус
0
судар
X mark.svg 22 22
/
/
Пласман Бр. Није стартовао Болид Бр. кругова Узрок +/- Квалификације Поени Најбржи круг
НС 32 Аустрија Роланд Раценбергер
Симтек S941
/
трагичан судар
/
26
/
/
НКВ 14 Бразил Рубенс Барикело
Џордан 194
/
повреда
/
/
/
/
НКВ 33 Француска Пол Белмондо
Пасифик PR01
/
/
/
/
/
/
  • Напомена 1: У првој колони су зеленом бојом означени возачи који су поред тројице првопласираних такође освојили бодове. Плавом бојом су означени возачи који су завршили трку, али нису освојили бодове. Љубичастом бојом су означени возачи који со одустали, сивом бојом означен је возач који није стартовао на трци, а црвеном бојом су означени возачи који се нису квалификовали за трку.
  • Напомена 2: У седмој колони зеленим симболом је означено колико су позиција возачи напредовали у односу на позицију коју су остварили у квалификацијама. Црвеним симболом у облику стрелице окренута на доле је означено колико су позиција возачи назадовали у односу на позицију коју су остварили у квалификацијама. Црвеним симболом у облику слова Х означен је број круга у коме су возачи одустали.

Поредак у шампионату након трке[уреди]

Возачи[уреди]

* Возач Поени
1 Немачка Михаел Шумахер
30
2 Бразил Рубенс Барикело
7
2 Уједињено Краљевство Дејмон Хил
7
4 Аустрија Герхард Бергер
6
4 Италија Никола Ларини
6

Конструктори[уреди]

* Тим Поени
1 Уједињено Краљевство Бенетон
30
2 Италија Ферари
16
3 Република Ирска Џордан
7
4 Уједињено Краљевство Вилијамс
7
5 Швајцарска Заубер
6

Државе[уреди]

* Држава Поени
1 Немачка Немачка
32
2 Бразил Бразил
10
2 Аустрија Аустрија
10
4 Уједињено Краљевство Велика Британија
7
5 Италија Италија
6
  • Напомена: Само пет првопласираних приказани су у све три категорије.

Извори[уреди]

  1. ^ а б (1 May 1994). Race ace Senna killed in car crash. BBC News . ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  2. ^ Longmore, Andrew (31 October 1994). Ayrton Senna: The Last Hours. The Times . ((en)), Приступљено 30. 6. 2009.
  3. ^ а б Hamilton, Maurice. Frank Williams Macmillan. ISBN 0-333-71716-3 ((en)) стр. 6.
  4. ^ а б Hill, Damon (17 April 2004). Had Ayrton foreseen his death?The Times,News International . ((en)), Приступљено 30. 6. 2009.
  5. ^ Spurgeon, Brad (30 April 1999). 5 Years After Senna's Crash, Racing Is Safer Some Say Too Safe: Imola Still Haunts Formula One . International Herald Tribune . ((en)), Приступљено 1. 5. 2007.
  6. ^ а б Hamilton, Maurice. Frank Williams Macmillan ISBN 0-333-71716-3. ((en)) стр. 234.
  7. ^ а б (19 April 2004)A tragic weekend.The Times ,News International . ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  8. ^ (5 May 1994). Tragic weekend in San Marino. Autosport. ((en))
  9. ^ а б Watson, John (1994). Eurosport Live Grand Prix. Eurosport. ((en))
  10. ^ Horton, Roger (2000). There's Something about Murray . Autosport. ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  11. ^ Grand Prix Results: San Marino GP, 1994. www.grandprix.com. ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  12. ^ Rider, Steve (1994). San Marino Grand Prix. BBC. ((en))
  13. ^ (18 March 1997) Secrets of Senna's black box. www.ayrton-senna.com. ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  14. ^ Thomsen, Ian (11 February 1995). Williams Says Italy May Cite Steering In Senna's Death . International Herald Tribune . ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  15. ^ Autodromo Enzo e Dino Ferrari - Imola. www.trackpedia.com. ((en)), Приступљено 30. 6. 2009.
  16. ^ Wright, Peter (1995). Preview of 1996 Formula1 Cars . www.grandprix.com . ((en)), Приступљено 30. 6. 2009.
  17. ^ Ayrton Senna by Alain Prost. prostfan.com. ((en)), Приступљено 30. 6. 2009.
  18. ^ Tremayne David, Skewis Mark, Williams Stuart, Fearnley Paul (5 April 1994). Track Topics.Motoring News.News Publications Ltd. ((en))
  19. ^ (23 April 2004). Max went to Roland's funeral . www.f1racing.net . ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  20. ^ Stonefeld ,Ross (21 February 2001). Helping Hans. Haymarket. ((en))
  21. ^ Hamilton, Maurice. Macmillan ISBN 0-333-71716-3 . ((en)) стр. 276.
  22. ^ (16 December 1997). All six cleared in Senna trial. www.ayrton-senna.com. ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  23. ^ Appeal absolves Head and Newey. www.ayrton-senna.com. ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  24. ^ (28 January 2003). Senna death case back in court . BBC Sport . ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  25. ^ (27 May 2005). Top designers acquitted on Senna . BBC Sport . ((en)), Приступљено 28. 10. 2006.
  26. ^ Службена итернет страница Фромуле 1

Спољашње везе[уреди]

Преслушајте чланак · (инфо)
Ово је прочитани чланак. Кликните овде да га преслушате.
Овај аудио фајл је направљен из верзије чланка датума 07.08.2009, и не укључује касније доприносе чланку.
Велика награда Сан Марина Flag of San Marino.svg
1981 · 1982 · 1983 · 1984 · 1985 · 1986 · 1987 · 1988 · 1989 · 1990 · 1991 · 1992 · 1993
1994 · 1995 · 1996 · 1997 · 1998 · 1999 · 2000 · 2001 · 2002 · 2003 · 2004 · 2005 · 2006
Трке Формуле 1 1994. године Alonso-WPF1logo.png

Бразил Бразил   Flag of the Pacific Community.svg Пацифик   Сан Марино Сан Марино   Монако Монако   Шпанија Шпанија   Канада Канада   Француска Француска   Уједињено Краљевство Велика Британија   Немачка Немачка  

Мађарска Мађарска   Белгија Белгија   Италија Италија   Португалија Португал   Flag of Europe.svg Европа   Јапан Јапан   Аустралија Аустралија  


Сјајни чланак Чланак Велика награда Сан Марина 1994. је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.