Велики Новгород

Из Википедије, слободне енциклопедије
Не поистовећивати са Нижњим Новгородом и Новгородом Северским.
Велики Новгород
Великий Новгород

Новгород, Детинец.jpg
Новгородски кремљ

Грб

Застава
Основни подаци
Држава Застава Русије Русија
Федерални округ Северозападни
Административна јединица Застава Новгородскe области Новгородска област
Рејон Новгородски градски округ
Основан први помен 859.
Стара имена Господин Велики Новгород (до 1478)
Новгород (до 1999)
Становништво
Становништво (2014) 219.971
Географске карактеристике
Координате 58°31′30″N 31°16′30″E / 58.525, 31.275
Временска зона UTC+3
Надморска висина 25 м
Површина 90,08 км²

Novgorod in Russia.svg
Новгородска област у Русији (црвено)

Велики Новгород на мапи Новгородске области
{{{alt}}}
Велики Новгород
Велики Новгород на мапи Новгородске области
Остали подаци
Поштански код 173ххх
Позивни број +7 8162
Регистарска ознака 53
ОКАТО код 49 401
ОКТМО код 49 701 000 001
Веб-страна www.adm.nov.ru/

Велики Новгород (рус. Великий Новгород, до 1999. само Новгород) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у централним деловима Новгородске области чији је уједно и административни центар, на обалама реке Волхов (отоке језера Иљмењ).

Подручје око града Новгорода се сматра једним од језгара првобитне руске државе, а оснивачем града сматра се варјашки војсковођа Рјурик, зачетник династије Рјуриковича (још 862. године). Новгород се већ 859. године, у Софијском летопису, спомиње као центар Новгородске земље. Средњовековна Новгородска република која је на врхунцу своје моћи обухватала готово целокупно подручје данашње северозападне Русије сматра се првом демократском словенском земљом којом је управљало изабрано веће. Једина је то средњовековна руска земља која никада није била окупирана од стране монголско-татарских хорди. Током целог средњег века град Новгород је био један од најважнијих културних и политичких центара руских земаља. Све до 1478. био је познат под именом Господин Велики Новгород. Од 1944. и оснивања Новгородске области, град Новгород је уједно и њен административни центар. Године 2009. градске власти су службено обележиле 1150. годишњицу од оснивања града.

Историјски споменици Новгорода и околине који се налазе у самом средишту града на подручју Новгородског кремља од 1992. године налазе се на Унесковој листи светске баштине. Од октобра 2008. носи једно од најважнијих руских признања, титулу Града војничке славе.

Градска територија обухвата површину од 90,08 км², а на том подручју је према проценама националне статистичке службе Русије за 2014. живео 219.971 становник, или око трећина од укупне популације Новгородске области. Према броју становника Новгород се налази на 90. месту у Русији.

Географија и положај[уреди]

Бланко мапа Великог Новгорода

Град Велики Новгород налази се у северозападном делу Руске Федерације, у области простране Источноевропске равнице, односно у њеној микроцелини Прииљмењској депресији. Смештен је у централним деловима Новгородске области, на обалама реке Волхов (део басена језера Ладоге и реке Неве) која уједно полови градску територију на источни и западни део, на око 6 км низводно од њеног истока из језера Иљмењ. Источни делови града излазе на обале Малог Волховца, највећег природног рукавца реке Волхов. Средишњи део града где се налази и централно утврђење Новгородски кремљ лежи на надморској висини од 25 метара, док висина постепено опада идући ка северу, односно ка југу према језеру Иљмењ. Приобалн подручје уз језеро налази се на надморским висинама од 18 метара и карактеристично је по бројним мочварним подручјима где се налазе значајна лежишта тресета. Град је са свих страна окружен густим шумама (углавном бреста).[1]

Град се налази на око 552 километра северозападно од главног града земље Москве, односно на око 200 километара југоисточно од Санкт Петербурга. На југу градска територија обухвата археолошки локалитет Рјуриково городишче и средњовековни Јурјев манастир, док се на југозападу простире до варошице Панковке.[2] На око 15-ак километара од строгог центра града налази се градски рејон Кречевици који је уједно и најсевернија тачка градског подручја (насеље је до 2004. егзистирало као засебна урбана целина). Градско подручје је са свих страна окружено територијом Новгородског рејона, највеће општинске јединице Новгородске области. Укупна површина градске територије је 90,08 км².


Град је подељен на две целине, на историјско језгро и ново насеље које се развило ван древних градских зидина. Стари део града је подељен на Софијску страну која је име добила по цркви Свете Софије, а која се налази на левој облаи Волхова, док се на десној обали налазило средњовековно трговачко и финансијско средиште. Највећи део новог дела града налази се уз леву обалу Волхова.

Пешачки мост преко Волхова на фотографији из 2006. године

Клима[уреди]

Велики Новгород лежи у зони умереноконтиненталне климе подложнe маритимним утицајима са оближњег Балтичког мора са запада и оштре континенталне климе са истока (Кепенова класификација климата DfB). Овај тип климе на том подручју карактеришу доста хладне зиме са интензивним снежним покривачем, те умерено топла и влажна лета. Зимски период године траје од октобра до почетка априла, а просечне температуре у том делу године се крећу у вредностима од око –10°С (нису ретки дани са температурама испод –24°С, посебно током јануара и фебруара који су и најхладнији месеци). Почетком априла долази до постепеног повећања температура ваздуха и топљења снежног покривача. Лета су умерено топла са просечним јулским температурама ваздуха од око +17,5°C. Просечна годишња температура износи +4,3°C.[3]

Годишња сума падавина има вредност од око 561 мм, а највише падавина се излучи током јула и августа који су уједно и најкишовитији месеци, са просечно око 71 мм, док се најмање падавина свега 23 мм излучи током фебруара месеца. Влажност ваздуха је доста висока током целе године.


Климатограм Великог Новгорода
Показатељ Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец Год
Апсолутни максимум, °C 6 6 13 26 29 32 34 34 29 22 13 10 34
Средњи максимум, °C −6 −5 0 8 17 21 22 21 15 8 1 −3 8,3
Средња температура, °C −9,2 −8,2 −3,3 3,7 11,6 15,7 17,3 15,5 10,3 5,0 −0,8 −5,9 4,3
Средњи минимум, °C −12 −12 −7 0 7 10 12 11 7 2 −3 −9 0,5
Апсолутни минимум, °C −45 −39 −32 −24 −8 −3 1 −2 −10 −21 −26 −41 −45
Количина падавина, mm 29 22 29 33 37 62 71 71 60 51 49 36 561
Извор: Яндекс.Погода,[4]


Екологија[уреди]

Највећи градски загађивачи у совјетском периоду била су индустријска постројења, а посебно хемијски комбинат „Акрон“ који је 1989. имао удео у загађености ваздуха од 55%. Данас су највећи загађивачи ваздуха издувни гасови из моторних возила. Еколошка ситуација у граду се знатно поправља из године у годину, па је тако према подацима Новгородског центра за хидрометеорологију и екологију укупна сума отпадних гасова који су испуштени у атмосферу пала са 44,6 хиљада тона колико је регистровано 2010, на 40,7 хиљада тона 2011. године.[5][6][7] Градски хидрометеоролошки завод три пута дневно мери квалитет ваздуха у граду. Са индексом загађења ваздуха од 4,0 до 4,2 и садржајем штетних материја мањим од 3% град Велики Новгород се убраја у градове са веома ниском опасношћу од загађености ваздуха.[8]

Са друге стране квалитет воде у реци Волхов је на веома ниском нивоу и река се сматра изузетно загађеним водотоком контаминираним великим количинама тешких метала (попут гвожђа, мангана и бакра) и органског отпада. [9]

Историја[уреди]

Новгород на минијатури из XVII века

Најважнији саобраћајни правци на подручју данашње северозападне Русије од најстаријих времена су били речни токови, и једино је рекама било могуће савладати густе шуме и непроходне мочваре. Због тога су уз обале река ницала и прва важнија насеља на том подручју.

На подручју Прииљмењске депресије су пре досељавања Словена живела бројна угро-финска племена која су се углавном бавила ловом и риболовом. Доласком Словена на том подручју интензивније почиње да се развија пољопривредна активност и трговина.[10][11] Варјашки трговци су још током VIII века користили источноевропске реке као саобраћајнице за своје бродице на путу ка Византији, а прве сталне трговачке центре на том подручју оснивају почев од 750. године (данашња варошица Стараја Ладога).[12] Век касније на око 2 километра јужније од данашњег Новгорода, на месту где река Волхов отиче из језера Иљмењ основано је насеље Холмгард (Hólmgarðr), чије рушевине су данас познате под именом Рјуриково городишче (рус. Рюриково городище). Археолози претпостављају да је управо Холмгард био претеча данашњег Новгорода и средиште трговачког и политичког живота тог подручја током целог IX и X века. У прилог томе иде и чињеница да на подручју Новгородског кремља нису пронађени археолошки артефакти који би доказали постојање саме тврђаве у периоду од пре X века. Отуда и словенски назив за данашњи град Новгород или Нови град, док се за стару тврђаву након градње новог утврђења усталио назив Городишче, назив који означава старо утврђење. Према подацима из Повести минулих лета градњу Холмгардског замка започео је варјашки књаз Рјурик, вероватно у периоду 859862. године. Холмгард је на тај начин постао претеча Новгородског кремља који је саграђен вероватно 1044. године.[13][14] Међутим Никоновски летопис из XVI века помиње 859. као годину смрти „новгородског господара Гостомисла који господарише словенима Иљмењским“.[a] То значи да је насеље знатно старије, а тачан податак о његовом настанку не постоји, иако се зна да су најраније миграцијске струје Словена на прииљмењско подручје стизале још током V века. Ипатијевски летопис помиње управо Словене који су дошли са обала Дунава као осниваче града (иако датуми у самом летопису нису поуздани).[15]

Арапски извори из X века помињу три велика центра руског народа: Славију (Новгород), Кујабу (Кијев) и Артанију (чији локалитет није јасан). Византијски цар Константин Порфирогенит у свом De administrando imperio 949. године помиње Новгород, односно Немогард (Νεμογαρδάς), и то је уједно најстарији страни спис који први помиње тај град.[16]

Методама дендрохронологије старост првобитних градских мостова процењена је на период око 930. године.[17][18] На месту где су пронађени дрвени остаци мостова културни слој је дебљине до 30 центиментара, а између осталих су пронађени и предмети чије време настанка може да се односи и на период пре VIII века.[19][20]

Према неким лингвистичким студијама термин Холмгард у слободном преводу означава „групу насеља која су током поводња изложена поплавама“,[21] што наводи на закључак да је Холмгард обухватао више насеља која су била распрострањена на подручју савременог Новгорода, а чије седиште се налазило у Рјуриковом городишћу.[21] Касније је политичко средиште пресељено у Новгородски кремљ, док је Рјуриково городишче остало резиденцијом књажева.[22] Према другим верзијама Холмгард у преводу означава град на острву, док га немачки извори наводе под именом Острогард.

Оснивање града и период владавине кијевских књажева[уреди]

Новгородско Остромирово јеванђеље из средине XI века
Арханђео Гаврило „анђео златне косе“ – ремек дело новгородског иконописа из XII века

Велики Новгород се сматра једним од најстаријих градова на подручју данашње Русије, а први пут се помиње 859. године као утврђење којим је владао варјашки књаз Рјурик, оснивач прве источнословенске државе Новгородске Русије. Рјурик је градом владао од 862. до 879.[23][24] године. У оквирима Кијевске Русије Новгород је по значају био одмах после Кијева, и претпоставља се да је у граду у то време живело више од 10 хиљада људи.

Велики кијевски књаз Свјатослав I је као владара Новгорода именовао свог старијег сина Владимира I, док је на место владара Кијева постављен Јарополк I Кијевски. Четири године након Свјатославове смрти 972. године долази до сукоба међу браћом за превласт, а као резултат тог сукоба Владимир губи власт над Новгородом и бежи у Скандинавију. Године 980. Владимир је успешно преузео кијевски трон, а неколико година касније увео је православно хришћанство као званичну религију. Његов син Јарослав Мудри (владао 10161054) који је био познат као велики покровитељ науке и уметности саградио је прве цркве на тлу Новгорода. Биле су то дрвена црква посвећена Светој Софији (данас Софијски сабор) и храм посвећен светима Јоакиму и Ани. Како су током борби за кијевски престо након смрти Владимира Великог новгородски књазови отворено подржавали Јарослава Мудрог, његовим доласком на власт сам град и градска елита су умногоме профитирали, а захваљујући јаким трговачким везама створена је племићка основа из које ће настати бољарска класа.[b][12]

Књаз Јарослав је током посете граду 1030. године наредио да се 300 деце, старијих особа и свештеника специјално обучи за даље ширење писмености међу обичним становништвом. Новгород је тако уз Константинопољ постао једини град у средњовековној Европи у којем писмени људи нису потицали само из слоја племства и свештенства, већ је и обичан народ умео да пише и чита.

Друштвена структура средњовековног Новгорода се састојала од три слоја: богати трговци, банкари и земљопоседници били су на челу града, обични трговци су били представници средњег слоја док су занатлије и радници припадали нижим класама.

Развојем писмености долази и до великог замаха у развоју културе. У граду су живели и деловали неки од најпознатијих иконописаца тог времена попут Теофана Грка и Андреја Рубљова. Године 1056. по поруџби тадашњег новгородског књаза монах Григорије је написао Остромирово јеванђеље, један од најстаријих и најбоље очуваних рукописа старословенске, односно староруске књижевности из средине XI века. Рукопис је био украшен корицама с драгим камењем, а од 1806. се чува у Руској националној библиотеци.[25] Археолошким истраживањима откривено је преко хиљаду старих списа писаних на брезовој кори на којима се налазе прецизни описи уобичајеног живота средњовековног Новгорода (већина списа је откривена током археолошких ископавања 1951. године).[26][27]

Новгородска република 1136 — 1478.[уреди]

Иконски приказ битке између Новгорода и Суздаља из 1170. године
Мапа трговачких путева Ханзеатског савеза

Побуна која је у граду избила 1136. између бољара са једне и врховног књаза са друге стране резултирала је знатним смањењем права и обавеза градског књаза, укинута је кнежевина, а формирана Новгородска република. Књаз је управљао једино војском, док су животом у граду управљали бирани посадници који су уједно били и директни посредници између грађана и књаза. Кнежева резиденција премештена је из Новгородског кремља у некадашње Городишче. Народно веће, које се окупљало по старословенској традицији, било је највиши политички ауторитет у републици. Ово веће је бирало посаднике, војсковође, а од 1156. и архиепископе. Састојало се углавном од бољара. Архиепископ је имао врховну извршну власт и био је најбогатији феудални господар у Новгороду, са највише земље и највише прихода. Ове надлежности су му пренели кијевски кнежеви. Поред тога, архиепископ је управљао државном благајном, спољним пословима и казненом политиком. У политичком животу Новгородске републике учествовали су и обични трговци и занатлије. Они су стварали удружења која се могу сматрати претечама политичких партија. Новгородска епархија је 1165. прерасла у ранг архиепископије.

У време владавине Александра Невског (владао Новгородом од 1228. до 1259) град Новгород постаје најважнијим седиштем свих руских земаља. Почев са Александром Невским сви будући новгородски велики књажеви су бирани међу владарима Владимир-Суздаљске кнежевине. Некадашњи град-држава је са почетих око 30.000 км² проширио своју територију за више од 1,5 милиона квадратних километара ка истоку до Урала, и ка југу до Црног мора поставши тако једна од највећих средњовековних држава у Европи. Током XIV века урбано градско подручје је захватало територију од око 400 хектара, док је територија унутар градских зидина заузимала око 11 хектара. Број становника је са око 50.000 са краја XIII века порастао на преко 80.000 почетком XV века, чиме је Новгород прерастао и у то доба водеће немачке градове попут Либека, Келна и Нирнберга.[28][29]

Примерак рукописа на брезовој кори бр. 202 на којем се види вежбање у цртању и писању од стране седмогодишњег дечака (XIII век)[30]

У то време Новгород је важио за један од најзначајнијих трговачких центара на истоку Европе и представљао је важну трговачку спону између истока и запада. Градске власти су развијале блиске трговачке односе са члановима Ханзеатског савеза који је у Новгороду имао властиту трговачку испоставу (контор). Новгородски трговци су прве контакте са немачким трговцима из Либека успоставили на Готланду средином XII века,[31] а прва ханзеатска трговачка испостава у Новгороду подигнута је 1192. године под именом Петерхоф. У оквиру петерхофског контора постојала је и католичка црква посвећена Светом Петру, по којој је и добила име, али и бројне друге стамбене и трговачке јединице. Из Новгорода се ка западу трговало углавном крзном, воском, медом и дрветом, док су са друге стране увожени углавном готови производи попут вина, пива, текстила, стакла, оружја, соли, сребра, зачина, тропског воћа и стоке. Већ у XIV веку чланови Ханзеатског савеза су имали искључиви монопол у трговини са Новгородом. Међутим током XV века Новгород постепено губит трговачки значај, а трговина се све више сели у приморске градове Ливоније.[32] Са друге стране трговина са Византијом на југу је била нароччито интензивна у перииоду између X и XIII века.[33]

Под утицајем трговине са западним градовима Новгород је још током XIII века постао један од првих центара за производњу кованог новца на територији Русије (заједно са псковом). У крупним трговачким пословима користиле су се сребрне полуге тежине 205 грама (такозване хривне), док су се у мањим трговачким облицима користили мањи сребрњаци који су се звали рубље. Властити новац Новгород почиње да кује након 1420. године.[34]

Новгород у границама јединствене руске државе[уреди]

Становништво[уреди]

Према прелиминарним подацима са пописа, у граду је 2010. живело 218.724 становника, 1.868 (0,86%) више него 2002.

Демографија
1939. 1959. 1970. 1979. 1989. 2002. 2010.
39.758 60.669 127.944 186.003 229.126 216.856[35] 218.724

Знаменитости[уреди]

Стари део града простире се на обе стране реке Волхов. На западној обали се налази градски кремљ (детињец) из 11. века. Кремљ и катедралу Свете Софије је подигао кнез Јарослав Мудри. Катедрала је подигнута у част победе над номадским Печенезима. Кремљ је некада имао 12 кула, од којих је очувано 9. Зид тврђаве је дуг 1,3 километра. Од манастира најзначајнији је Јурјев манастир из 1030. на обали језера Иљмењ. Поред њега се налази музеј руске дрвене архитектуре на отвореном. У граду постоји државни универзитет Јарослав Мудри. Читав стари град, заједно са Кремљом и црквама, под заштитом је УНЕСКО од 1992.

Градови побратими[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Извесно је да је Рјурик наследио Гостомисла на месту господара Новгородског, али није јасно да ли је био његов син или унук.
  2. Бољари су били виши слој феудалне аристократије у Русији, Бугарској и Румунији. У Русији су постојали од X до краја XVII века. Једини виши слој аристократије су били кнежеви.

Референце[уреди]

  1. Nowgorod – das Kontor im Osten
  2. „Новости Великого Новгорода и Новгородской области“. Archived from the original on 2013-03-21 Приступљено 2013-03-17. 
  3. „Weather Forecast for city of Veliky Novgorod“. Russian Federal Service For Hydrometeorology and Environmental Monitoring (ROSHYDROMET) Приступљено 2013-03-17. 
  4. „серия 3. Многолетние данные“. Научно-прикладной справочник по климату СССР. Ленинград: Гидрометеоиздат. 1988. стр. 692. 
  5. Структура выбросов в атмосферу Великого Новгорода
  6. Динамика выбросов загрязняющих веществ в атмосферу
  7. Управление по экологии Администрации Великого Новгорода
  8. Индекс загрязнения атмосферы (ИЗА) Великого Новгорода
  9. Индекс загрязнённости вод (ИЗВ) Волхова в районе Великого Новгорода
  10. Evgenij N. Nosov: Ein Herrschaftsgebiet entsteht. Die Vorgeschichte der nördlichen Rus’ und Novgorods. In Michael Müller-Wille (Hrsg.): Novgorod. Das mittelalterliche Zentrum und sein Umland im Norden Russlands. Neumünster 2001, S. 13–74, hier S. 16 f.
  11. Erich Donnert: Das altostslavische Großreich Kiev. Gesellschaft, Staat, Kultur, Kunst und Literatur vom 9. Jahrhundert bis zur Mitte des 13. Jahrhunderts, 3. Auflage des Werks von 1985, Berlin u. a. 2012, S. 10
  12. 12,0 12,1 Valentin Lavrent’evič Janin: Medieval Novgorod. In: The Cambridge History of Russia. Bd. 1: From Early Rus’ to 1689, ed. by Maureen Perrie. Cambridge 2006, ISBN 978-0-521-81227-6, S. 188–212. (englisch)
  13. Rolf Hammel-Kiesow: Nowgorod und Lübeck. Siedlungsgefüge zweier Handelsstädte im Vergleich. In: Norbert Angermann, Klaus Friedland (Hrsg.): Novgorod. Markt und Kontor der Hanse. Köln u. a. 2002, S. 25–68, hier S. 33
  14. Valentin L. Janin: Ein mittelalterliches Zentrum im Norden der Rus’. Die Ausgrabungen in Novgorod. In: Michael Müller-Wille (Hrsg.): Novgorod. Das mittelalterliche Zentrum und sein Umland im Norden Russlands. Neumünster 2001, S. 75–98, hier S. 83
  15. ИПАТЬЕВСКАЯ ЛЕТОПИСЬ (оригинална скрипта)
  16. Sclaveni a civitate Novietunense et lacu qui appellatur Mursianus usque ad Danastrum, et in boream Viscla tenus commorantur: hi paludes silvasque pro civitatibus habent [§ 35]. Мачинский Д. А. К вопросу о территории обитания славян в I—VI веках. — АСГЭ, 1976, вып. 17, с. 82 и сл.
  17. Тарабардина О. А. Дендрохронология средневекового Новгорода (по материалам археологических исследований 1995—2005 гг.). Автореферат дисс. канд. ист. наук. — М., 2007. — С. 10.
  18. Колчин Б. А. Дендрохронология Новгорода // Материалы и исследования по археологии СССР, т. 117. — М., 1963.
    Колчин Б. А., Черных Н. Б. Дендрохронология Восточной Европы. — М.: Наука, 1977.
    Статья по дендрохронологии Новгорода в «Вестнике РАН».
  19. Руководство по изучению палеоэкологии культурных слоёв древних поселений (лабораторные исследования). — М., 2000.
  20. Янин В. Л., Колчин Б. А. Итоги и перспективы новгородской археологии // Археологическое изучение Новгорода. — М., 1978.
  21. 21,0 21,1 Древняя Русь в свете зарубежных источников: Учебное пособие для студентов вузов / М. В. Бибиков, Г. В. Глазырина, Т. Н. Джаксон и др.; Под ред. Е. А. Мельниковой. М., 1999.
  22. Мурашева В. В. Эпоха формирования Древнерусского государства (IX—Х вв.) // Меч и златник: К 1150-летию зарождения Древнерусского государства: Каталог выставки. — М.: Кучкино поле, 2012. — С. 38.
  23. Новгород // Советская Историческая Энциклопедия / Гл. ред. Е. М. Жуков. — М.: Советская Энциклопедия, 1967. — Т. 10. — Стб. 264.
  24. Янин В. Л., Алешковский М. Х. Происхождение Новгорода (к постановке проблемы) // История СССР, 1971, № 2. — С. 32—61.
  25. Остромирово евангелие. Апракос краткий. 1056–1057 гг. Один из писцов дьякон Григорий.
  26. Древнерусские берестяные грамоты
  27. 999 Birchbark Manuscripts Discovered in Novgorod
  28. A. Poppe: Novgorod. In: Lexikon des Mittelalters, Sp. 1306.
  29. Goehrke/Hellman/Lorenz/Scheibert: Weltgeschichte Russland. Band 31, Augsburg 1998, ISBN 3-596-60031-6, S. 107, sind hingegen der Ansicht, die Stadt habe nur 30.000 Einwohner gehabt, was sie aber immer noch zu einer der größten in Nordeuropa macht.
  30. Beschreibung auf gramoty.ru
  31. L. K. Goetz: Deutsch-russische Handelsverträge des Mittelalters. Hamburg 1916, S. 86, 159 f.
  32. Lasse Nitz, Berend Schulte: Nowgorod – das Kontor im Osten
  33. Norbert Angermann: Der Hansehandel mit Novgorod nach dem Zeugnis archäologischer Quellen. Bericht über eine sowjetische Publikation. In: Hansische Geschichtsblätter 98 (1980), 76–84, hier S. 77 f.
  34. Goehrke/Hellman/Lorenz/Scheibert: Weltgeschichte Russland. Band 31, Augsburg 1998, S. 103.
  35. Федеральная служба государственной статистики (May 21, 2004). Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек (на Russian). Всероссийская перепись населения 2002 года. Federal State Statistics Service Приступљено 4. 9. 2012.. 

Спољашње везе[уреди]