Венера (богиња)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Венера (митологија))

Венера је била римска богиња љубави, лепоте, секса, плодности и благостања. У римској митологији била је мајка римског народа преко њеног сина, Енеје, који је преживео пад Троје и избегао у Италију. Велики римски војсковођа, политичар и писац Јулије Цезар тврдио је да његов род води порекло од Марса и Венере. Венера је била централна фигура многих верских празника, а у римској религији је поштована под бројним култним називима.

Код Римљана су митови и иконографија Венериног грчког пандана Афродите прерађивани за потребе римске уметности и књижевности на латинском језику. У каснијој класичној традицији на Западу, Венера је постала једно од најчешће навођених божанстава из грчко-римске митологије као отелотворење љубави и сексуалности.

Име[уреди | уреди извор]

У граматичкој традицији предложено је низ различитих етимологија имена Венера. М. Теренције Варон Реаћанин одбацује етимологију од глагола vincere и уместо тога предлаже етимологију од глагола vincire: „Мушкарац представља ватру, пошто се код њега налази семе, а жена воду, пошто се плод рађа из њене влаге, а сила која их спаја (vinctionis vis) јесте љубав (Venus).[1] Вергилијев коментатор, Мавро Сервије Хонорат, заступа мишљење да Venus долази од venia (опроштај): „Неки кажу да се Венера зове тако због њене спремности на опроштај (venia).“[2] Утицајни хришћански филозоф и епископ хипонски, Августин, наклоњен је етимологији од vis: „Каже се да је Венера тако названа зато што жена, сем ако се над њом не примени сила (vis), не престаје да буде девица.“[3] То исто прихвата и архиепископ севиљски Исидор. Поистовећујући Венеру са разблудним животом у својим Митологијама, Фулгенције додаје: „Док једни Венеру тумаче по епикурејцима као добру ствар, други је тумаче по стоицима као испразну ствар (vanam rem).“[4] Име је довођено у везу и са глаголом venire, што је посведочено код познатог римског државника, књижевника и беседника М. Тулија Цицерона. Говорећи о Венери, он овако објашњава порекло њеног имена: „Венеру (Venerem) су наши саплеменици назвали тако зато што је по мишљењу истих она богиња којој је полазило за руком да дође до свих ствари (quae ... dea ad res omnes veniret). “[5] Његово мишљење прихватио је и Арнобије. Ова етимологија управо потврђује да се глагол venire може схватити и у еротском контексту. То се лепо може видети и на овом месту из Овидијевих Метаморфоза, где се песник опредељује за етимологију Венериног имена од глагола venire.

iuvat o meminisse beati
temporis, Aeacide, quo primos rite per annos
coniuge eram felix, felix erat illa marito.
mutua cura duos et amor socialis habebat,
nec Iovis illa meo thalamos praeferret amori,
nec me quae caperet, non si Venus ipsa veniret,
ulla erat
Радо се сећам тих срећних дана, Еакиде, када сам,
првих година брака, био задовољан својом супругом,
а она била задовољна својим мужем. Између нас било је
узајамне бриге и партнерске љубави. Нити би она Јупитрове постеље
претпостављала мојој љубави, нити је било иједне друге
која би могла да ме освоји, ни кад би ми дошла сама Венера

Међутим, на једном другом месту поред глагола venere, који алудира на богињино изостављено име, Овидије употребљава и именицу vinclis. Дакле, код њега није искључена ни етимологија од глагола vincire.

ut venere torum coniunx et adulter in unum,
arte viri vinclisque nova ratione paratis
in mediis ambo deprensi amplexibus haerent
Чим су супруга (Венера) и њен љубавник (Марс) отишли у кревет,
мајсторством њеног мужа (Вулкана) и његовим новоизумљеним оковима
(љубавници) остану тако ухваћени усред загрљаја

Богиња башта[уреди | уреди извор]

Први експлицитни помен Венере у римској књижевности датира из средине 3. века п. н. е. када је Гнеј Невије искористио њено име у пренесеном значењу.

cocus edit Neptunum Cererem
et Venerem expertam Volcanom, Liberumque obsorbuit
pariter
Кувар је појео Нептуна, Цереру
и Венеру која је искусила Вулкана, а прогутао је и Либера
заједно са њима.

Разуме се да овде Церера означава хлеб, Нептун рибе, а Венера поврће.

Венерина веза са баштама може бити резултат првобитне примене речи venus у значењу „жељена ствар“ или „пожељна ствар“ за баштенске производе.

Ова веза имала је одјека у 2. веку п. н. е. када је комичар Тит Макције Плаут назвао Венеру заштитницом башта. Варон је написао да су узгајивачи поврћа празновали 19. августа зато што је на тај дан храм посвећен Венери, којој су били посвећене баште. У свом сажетку дела Марка Верија Флака научника из првог века, Секст Помпеј Фест (2. или 3. век) експлицитно наводи да су баште биле под будном Венерином заштитом. Ови пасажи могли би, како се чини, да сугеришу да је Венера првобитно била римска богиња повртњака.

Митологија[уреди | уреди извор]

Милоска Венера (реплика, Народна Галерија Словеније)
Венера-Афродита велификација држи новорођенче, вероватно Енеја,[а] док Анхиз и Луна-Селена гледају (рељеф из римског доба из Афродизије)

У почетку, Венера је била богиња пролећа и тек пробуђене природе, али се под великим утицајем грчке Афродите у јужним деловима Италије и на Сицилији, претворила у богињу љубави и лепоте. За разлику од Афродите Венерин отац је био бог неба Целус, а посебно поштовање Венера је имала у доба владавине Цезара и Августа, јер су они сматрани директним потомцима Венере [6].

Као и код већине великих богова и богиња у римској митологији, књижевни концепт Венере покривен је свеобухватним позајмицама из књижевне грчке митологије од њеног пандана, Афродите, али са значајним изузецима. У делу латинске митологије, Купидон је био син Венере и Марса, бога рата. У другим временима, или у паралелним митовима и теологијама, Венера је схватана као супруга Вулкана или као мајка „другог Купидона“, чији је отац био Меркур.[б] Вергилије, у част његовог заштитника Августа и рода Јулије, улепшао постојећу везу између Венере, коју је Јулије Цезар усвојио као своју заштитницу, и тројанског принца Енеје, избеглице од уништења Троје и евентуалног претка римског народа. Вергилијевог Енеја води у Лациј Венера у њеном небеском облику, јутарња звезда, која блиста пред њим на дневном небу; много касније, она уздиже Цезарову душу на небо.[в] У Овидијевим Фастима Венера је дошла у Рим јер је „више волела да је обожавају у граду сопственог потомства“.[9] У Вергилијевом поетском извештају о Октавијановој победи у поморској Bици код Акцијума, будући цар је у савезу са Венером, Нептуном и Минервом. Октавијанови противници, Антоније, Клеопатра и Египћани, потпомогнути бизарним и бескорисним египатским божанствима попут Анубиса који „лаје“, губе битку.[10]

Венери у част[уреди | уреди извор]

Венери у част на Форуму јој је био подигнут храм кога јој је посветио Цезар као „Венери Родитељки“, и то после битке код Фарсала, 48. године п. н. е..

Венера је, заједно са богињом Ромом имала заједнички храм недалеко од Колосеума. То је био највећи храм античког Рима - двоструки храм под једним кровом (110х53 метра). Храм је подигао цар Хадријан 121. године п. н. е., а на његовим остацима је у 12. веку саграђен храм Santa Francesca Romana, са чувеним звоником.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Понекад се тумачи као Ерос-Купидон, као симбол сексуалне заједнице између богиње и Анхиза, али можда алудирајући и на сцену у Енеиди када Дидона држи Купидона прерушеног у Асканија у крилу док се заљубљује у Енеју.
  2. ^ Цицерон, О природи богова, 3,59 - 3,60; „Прва Венера је ћерка Неба и Дана; видео сам њен храм у Елиди. Друга је настала из морске пене, и, како нам је речено, постала је мајка Меркура другог Купидона. Трећа је ћерка Јупитера и Дионе, која се удала за Вулкана, али за коју се каже да је била мајка Антероса од Марса. Четврта је зачета од Сирије и Кипра и зове се Астарта; забележено је да се удала за Адониса."
  3. ^ Венера као водич и заштитница Енеје и његових потомака чест је мотив у Енеиди. Погледајте дискусију у целом Вилијамсу (2003).[7]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Varro, De lingua latina V, 61
  2. ^ Serv. ad Aen. I, 720
  3. ^ August. de civ. dei VI, 9
  4. ^ Fulg. Myth. II 1
  5. ^ Cicero, De natura deorum II, 69
  6. ^ Род Јулијеваца, од којих је потицао и Цезар, је основао Јул (лат. Julus) (грч. Askanios), који је био син Енеје и унук Венере и дарданског краља Анхиза
  7. ^ Williams, M.F. (2003). „The Sidus Iulium, the divinity of men, and the Golden Age in Virgil's Aeneid” (PDF). Leeds International Classical Studies. 1. Архивирано из оригинала (PDF) 2014-06-11. г. Приступљено 2014-03-23. 
  8. ^ Orlin, Eric M. (2002). „Foreign cults in republican Rome: Rethinking the pomerial rule”. Memoirs of the American Academy in Rome. University of Michigan Press. 47: 1—18. JSTOR 4238789. doi:10.2307/4238789. 
  9. ^ Orlin,[8] citing Ovid. Fasti. 4.876. 
  10. ^ Vergil. Aeneid. 8.696–700. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Замаровски, Војтех (1985). Јунаци античких митова: Лексикон грчке и римске митологије. Загреб. стр. 334. 
  • Beard, M., Price, S., North, J., Religions of Rome: Volume 1, a History, illustrated, Cambridge University Press, 1998.
  • Beard, Mary: The Roman Triumph, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge, Mass., and London, England, 2007. (hardcover). ISBN 978-0-674-02613-1
  • Brain, Carla (23. 3. 2017). „Venus in Pompeian Domestic Space: Decoration and Context”. Theoretical Roman Archaeology Journal (2016): 51—66. doi:10.16995/TRAC2016_51_66 Слободан приступ. 
  • Champeaux, J. (1987). Fortuna. Recherches sur le culte de la Fortuna à Rome et dans le monde romain des origines à la mort de César. II. Les Transformations de Fortuna sous le République. Rome: Ecole Française de Rome, pp. 378–395.
  • de Vaan, Michiel (2008). Etymological Dictionary of Latin and the other Italic Languages. ISBN 978-90-04-16797-1. 
  • Eden, P.T., "Venus and the Cabbage," Hermes, 91, (1963), pp. 448–459.
  • Hammond, N.G.L. and Scullard, H.H. (eds.) (1970). The Oxford Classical Dictionary. Oxford: Oxford University Press. (p. 113)
  • Langlands, Rebecca (2006). Sexual Morality in Ancient Rome. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85943-1. [1]
  • Lloyd-Morgan, G. (1986). "Roman Venus: public worship and private rites." In M. Henig and A. King (eds.), Pagan Gods and Shrines of the Roman Empire (pp. 179–188). Oxford: Oxford Committee for Archaeology Monograph 8.
  • Nash, E. (1962). Pictorial Dictionary of Ancient Rome Volume 1. London: A. Zwemmer Ltd. (pp. 272–263, 424)
  • Richardson, L. (1992). A New Topographical Dictionary of Ancient Rome. Baltimore and London: The Johns Hopkins University Press. (pp. 92, 165–167, 408–409, 411) ISBN 0-8018-4300-6
  • Room, A. (1983). Room's Classical Dictionary. London and Boston: Routledge & Kegan Paul. (pp. 319–322)
  • Rüpke, Jörg (Editor), A Companion to Roman Religion, Wiley-Blackwell, 2007. ISBN 978-1-4051-2943-5
  • Schilling, R. (1982) (2nd ed.). La Religion Romaine de Vénus depuis les origines jusqu'au temps d'Auguste. Paris: Editions E. de Boccard.
  • Schilling, R., in Bonnefoy, Y., and Doniger, W. (Editors), Roman and European Mythologies, (English translation), University of Chicago Press, 1991. pp. 146. [2]
  • Scullard, H.H. (1981). Festivals and Ceremonies of the Roman Republic. London: Thames and Hudson. (pp. 97, 107)
  • Simon, E. (1990). Die Götter der Römer. Munich: Hirmer Verlag. (pp. 213–228).
  • Staples, Ariadne (1998). From Good Goddess to Vestal Virgins: Sex and Category in Roman Religion. London: Routledge. ISBN 0415132339.
  • Turcan, Robert (2001). The Cults of the Roman Empire. Blackwell. ISBN 0631200460.
  • Wagenvoort, Hendrik, "The Origins of the goddess Venus" (first published as "De deae Veneris origine", Mnemnosyne, Series IV, 17, 1964, pp. 47 – 77) in Pietas: selected studies in Roman religion, Brill, 1980.
  • Weinstock, S. (1971). Divus Julius. Oxford; Clarendon Press. (pp. 80–90)
  • Gerd Scherm, Brigitte Tast Astarte und Venus. Eine foto-lyrische Annäherung (1996), ISBN 3-88842-603-0
  • Murrell, Nathaniel Samuel (2009). Afro-Caribbean Religions: An Introduction to Their Historical, Cultural, and Sacred Traditions. Temple University Press. ISBN 9781439901755. 
  • Coleman, Monica A. (2006). „African American Religion and Gender”. Ур.: Pinn, Anthony B. African American Religious Cultures. стр. 501. ISBN 9781576074701. 
  • Leick, Gwendolyn (1994). Sex and Eroticism in Mesopotamian Literature. Routledge. ISBN 0-415-06534-8. 
  • Evans-Wentz, W. Y. (1998). The Fairy-Faith in Celtic Countries. Citadel. ISBN 0-8065-1160-5. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Венера_(богиња)&oldid=27549173”