Венера (планета)

Из Википедија

Поглед на површину Венере (Снимак НАСА)

Венера је друга по удаљености планета од Сунца. Венера је удаљена 0,72 АУ или 108.200.000 km од Сунца, има пречник 12.103,60 km и масу 4,869×10²⁴ kg. Венера је треће тело по сјају на небу, после Сунца и Месеца.

Венера је добила име према римској богињи лепоте, коју су Грци звали Афродита. Позната је и под именом звијезда Даница или јутарња звијезда, јер је видљива пре изласка Сунца на источном небу и одмах након заласка Сунца на западном небу.

[уреди] Физичка својства

[уреди] Атмосфера

Атмосфера Венере састоји се највећим делом од угљен-диоксида (96%) и азота (3%). Осталих 1% чине сумпор-диоксид, водена пара, угљен-моноксид, аргон, хелијум, неон, угљеников сулфид, хлороводоник и флуороводоник. Атмосферски притисак на површини Венере износи 9321,9 кРа, што је 90 пута више од притиска на површини Земље. Велика количина угљен-диоксида ствара ефекат стаклене баште, због чега температура на површини достиже и 500°C, што је 400°C више од очекиваног. Средња вредност температуре на површини износи 464°C. Тако је површина Венере топлија од површине Меркура, иако је у поређењу с њим удаљена од Сунца отприлике двоструко и прима четири пута мање светлости. Иако је ротација Венере изузетно спора, захваљујући топлотним струјањима у густој атмосфери нису велике температурне разлике између дневне и ноћне стране. Ветрови у вишим слојевима атмосфере врло брзо обиђу планету и помажу расподели топлоте. Брзина ових ветрова прелази 350 km/h изнад слоја облака, док су ветрови уз површину знатно спорији.

Површина Венере није видљива споља због слоја облака који је потпуно окружују. Састоје се од капљица сумпор-диоксида и сулфатне киселине.

[уреди] Рељеф

Већину површине чине равнице. Истичу се три подручја прозвана "континентима": Ishtar Terra (на сјеверној полулопти), Aphrodite Terra (на јужној полулопти) и Beta Regio (на екватору). Највиша планина Maxwell Montes део је ланца планина које окружују висораван Lakshmi Planum. Између континената простиру се базалт равнице: Atalanta Planitia, Guinevere Planitia и Lavinia Planitia. Због густе атмосфере већина метеорита јако успоре пад или потпуно изгоре, због чега на површини нема кратера мањих од 3 km у пречнику. Врло мали број кратера и површина покривена базалтом (око 90% површине) доказ су честих изливања лаве. Снимци са сонде Магеллан откривају велик број мањих вулкана (око 100 000), те стотинак великих.

[уреди] Својства унутрашњости планета

Претпоставља се да је грађа Венера слична Земљи. Жељезно језгро заузима средиште планета и пречника је око 3000 km. Изнад језгра налази се отопљени камени омотач који заузима већину садржаја планете. Према новијим подацима добијеним са сонде Магелан, Венерина кора је дебља и чвршћа него што се раније претпостављало. Сматра се да Венера нема покретне тектонске плоче попут Земље, него да напрезања у омотачу у правилним размацима избацују лаву на површину. Због тога је већина површине настала недавно (пре неколико стотина милиона година), док су најстарији делови стари око 800 милиона година. Новија истраживања показују да је Венера вулкански активна у изолираним подручјима.

[уреди] Магнетосфера

Венера нема магнетно поље, вероватно због споре ротације, недовољне да би растопљено гвожђе у језгру планете произвело одговарајући учинак. Будући да нема магнетног поља, сунчев ветар делује директно на горње слојеве Венерине атмосфере. Сматра се да је Венера имала велике количине воде, попут Земље, али се водена пара под утицајем сунчева ветра распала на водоник и кисеоник. Док се кисеоник везао с другим атомима у спојеве, водоник је, због мале молекуларне масе, лако напустио атмосферу. Пронађени део водониковог изотопа деутеријума подупире ову теорију (има већу масу и теже напушта атмосферу).

[уреди] Орбита

Путања Венере је готово кружна.

Својства орбите
Просечна удаљеност од Сунца	0,723 АУ
Просечни полупречник	108.208.930 km
Ексцентрицитет	0,00677323
Опходно време	224,695 дана
Синодички период	583,92 дана
Просечна орбитална брзина	35,0214 km/h
Нагиб	3,39471°

[уреди] Ротација

Венера споро ретроградно ротира, то јест окреће се у смеру од истока према западу, за разлику од већине осталих планета (ретроградну ротацију има још Уран). Није сасвим сигуран разлог ове појаве, а претпоставља се да је узрок судар са већим телом (могуће астероидом) у време формирања планете. Осим ове појаве, периоди ротације Венере и њеног кретања око Сунца синхронизовани су тако да је Венера увек окренута према Земљи истом страном у време када су две планете најближе једна другој. То може бити резултат деловања плимних сила међу планетама, а можда је само случајност.

[уреди] Истраживање

Међупланетарне сонде
Година лансирања	Име сонде	Држава	Мисија успјешна
1961	Спутњик 7	СССР
1961	Венера 1	СССР
1962	Маринер 1	САД
1962	Спутњик 23	СССР
1962	Маринер 2	САД	Да
1967	Венера 4	СССР	Да
1967	Маринер 5	САД	Да
1969	Венера 5	СССР
1969	Венера 6	СССР
1970	Венера 7	СССР	Да
1972	Венера 8	СССР
1973	Маринер 10	САД
1975	Венера 9	СССР	Да
1975	Венера 10	СССР	Да
1978	Пионир Венера	САД	Да
1978	Венера 11	СССР
1978	Венера 12	СССР
1981	Венера 13	СССР	Да
1981	Венера 14	СССР
1983	Венера 15	СССР
1983	Венера 16	СССР
1984	Вега 1	СССР	Да
1984	Вега 2	СССР	Да
1989	Магелан	САД	Да
1990	Галилео	САД	Да
1998	Касини	САД	Да

Венера је најсјајнији објект на небу иза Сунца и Мјесеца. Из тог је разлога Венера човјеку позната од када је први пута уперио поглед у ноћно небо. Венера је према својим основним обиљежјима Земљина сестра близанка по димензијама и маси. Због тога су људи дуго времена вјеровали да се та сличност односи и на друге појаве.

Замишљена је као Земља у младим, претхисторијским данима. Сунцу је ближа од Земље па због тога прима око два пута више његове енергије. Али сјајни облаци рефлектирају око три четвртине Сунчевог зрачења назад у свемир, па се очекивало да температура на површини Венере није превише висока. Вјеровало се да је састав атмосфере и површински притисак сличан Земљином. Замишљали су је као млади свијет покривен океаном у којем буја претхисторијски живот. Све су се те претпоставке показале потпуно погрешним.

Дуго времена Венера је остала тајновита због густих облака који је прекривају. Све што се на њој може опазити је сјајни, потпуно једнолични облачни покров који скрива површину планете од наших погледа. Тек су прије двадесетак година фотографске технике снимања у ултраљубичастом дијелу спектра успјеле показати да тај облачни слој није потпуно једноличан. Прва мјерења површинске температуре изведена помоћу великих радиотелескопа са Земље дала су толико велике износе, око 400°Ц, да су знанственици помислили како се ради о неком непознатом ефекту у Венериној ионосфери. Једноставно нису могли вјеровати да је површинска температура на Венери тако висока.

У новије су доба свемирске летјелице на Венеру слали Американци и Совјети. Прва летјелица која је за циљ имала Венеру је била руски Спутник 7 (1961), али је завршила неуспјехом, као и неколико мисија након ње (1961: Венера 1, 1962: Маринер 1 и Спутник 23).

Прва успјешна мисија (а у даљњем тексту ћемо само те и споменути) била је прелет америчке летјелице Маринер 2 (27.8.1962) покрај Венере. Када је сонда прошла на око 35 000 км изнад Венериних облака, мјерни инструменти потврдили су високу површинску температуру.

Прва успјешна мисија тадашњег Совјетског Савеза била је Венера 4 (1967). Ова је летјелица испустила у атмосферу сонде са мјерним инструментима. Готово у исто вријеме трајала је и америчка мисија Маринер 5.

Венера 7 је 17. аугуста 1970. постала прва летјелица која се мехко спустила на другу планету. Венера 9 и Венера 10 су планету Венеру посјетиле у мају 1975, а састојале су се од орбитера и ландера. Венера 9 послала је прве црно-бијеле фотографије са површине Венере. Једноставни експерименти које су сонде направиле показали су да су стијене на Венери врло сличне онима на Земљи, да је површинска температура 455°Ц, а атмосферски притисак одговара притиску који на Земљи влада у морима на дубини од 900 м. Слике су показале да и на Венери постоје ерозијски процеси, што је доста изненадило знанственике. Вода, која је главни кривац за ерозију на Земљи, на Венери практички не постоји, поготово не у текућем стању. Ако претпоставимо да би то могла бити ерозија вјетра, и то морамо искључити јер је највећа брзина вјетра измјерена на површини Венере била свега око 15 км/х, што одговара лаганом повјетарцу.

Америчка мисија Пионеер Венус састојала се од двије компоненте, орбитера и мултисонде, које су лансиране одвојено у мају и аугусту 1978. године. Мисија орбитера је, међу осталим, имала за циљ и радарско снимање рељефа, а трајала све до аугуста 1992. Мултисонда је на Венеру избацила 4 атмосферске сонде. Њихов пад кроз атмосферу трајао је око један сат, али су у том кратком времену сакупљени многи драгоцјени подаци. Једна од сонди је чак преживјела пад до површине одакле је слала податке још један сат прије него што се практично растопила. Од четири сонде, двије су ушле у атмосферу на ноћној страни и откриле једну врло интересантну појаву. На висини од око 11 км небо тиња црвенкастим сјајем који потјече од безбројних муња које непрестано бљескају. Инструменти су забиљежили и до 25 бљескова у секунди. Начин на који настају све те силне муње остао је необјашњен. Њихови одбљесци могли би бити тајанствено пепељасто свјетло које је више пута опажено телескопима са Земље на ноћној Венериној страни.

Прве фотографије Венерине површине у боји снимио је ландер Венера 13. Совјетске летјелице Вега 1 и Вега 2 испустиле су 1984. године у Венерину атмосферу ландере и атмосферске балоне, те продужили у сусрет Халлеyевој комети. Америчка летјелица Галилео је такођер, на свом путу према Јупитеру, посјетила Венеру.

Америчка мисија Магеллан (1989 - 1994) имала је за примарни циљ мапирање Венерине површине уз помоћ радара. Мапирано је 99% површине уз 300 м/пиксел резолуцију. Посљедња летјелица која је посјетила Венеру била је летјелица Цассини-Хуyгенс на свом путу за Сатурн.