Венеција

Из Википедије, слободне енциклопедије
Венеција
Venezia — Venesia

Venezia veduta aerea.jpg
Поглед на Венецију из ваздуха

Застава
Основни подаци
Држава Застава Италије Италија
Регија Венето
Становништво
Становништво 270.589
Густина становништва 652,69 ст/км²
Географске карактеристике
Координате 45°26′20″N 12°19′10″E / 45.438889, 12.319444
Надморска висина 0 м
Површина 412 км²
Венеција на мапи Италије
{{{alt}}}
Венеција
Венеција на мапи Италије
Остали подаци
Градоначелник Масимо Кацијари
Веб-страна venezia.it

Венеција (итал. Venezia, старији назив: Млеци) је град, пристаниште и чувено туристичко место у североисточној Италији, на Јадранском мору, са 270.589 становника (заједно са Местреом). Венеција је управно средиште покрајине Венето и истоименог округа Венеција.

Венеција је у средишњем добу средњег века била најважнији град на свету и највеће трговиште Европе између њеног Запада и Истока. Град је и познат као дугогодишња престоница надасве чувене Млетачке републике.

Венеција је јединствен град на свету, изграђена је на 118 малих острва у лагуни, на ушћу реке Бренте у Венецијанску лагуну, са каналима уместо улица. Дуж канала налази се низ цркава и палата прворазредне вредности, који творе јединствен урбани склоп. Због тога Венеција и њени канали проглашени су спомеником Светске баштине УНЕСКОа.

Град има бројне надимке попут: „Серенисима“, „Краљица Јадрана“, „Невеста мора“, „Град мостова“, „Град воде“. Са друге стране, многи градови грађени на каналима носе епитете „Северне Венеције“ (Санкт Петербург), „Западне Венеције“ (Амстердам), „Америчке Венеције“ (Њу Орлеанс).

Порекло назива[уреди]

Венеција и покрајина Венето дугују називе племену Венети које је насељавало ово подручје пре његовог освајања од стране старог Рима.

Положај града[уреди]

Венеција се налази у североисточном делу Италије. Источно и јужно од града (кроз лагуну) је Јадран, а на северу и западу је копно и копнени део града Местре. Од престонице Рима град је удаљен 550 km, а од првог већег града, суседне Падове, свега 50 km.

Панорама старог дела Венеције са Црквом св. Марка у прочељу

Природне одлике[уреди]

Венеција и околна лагуна

Рељеф: Венеција се развила у крајње северозападном делу Јадранског мора. Град је смештен у средишњем делу Венцијанске лагуне на 118 острва испресецаних многобројинм каналима и премошћених са 177 мостова. У послдњим деценијама примећено је лагано тоњење града, што је данас највећи проблем градске управе.

Клима: Клима у Венецији је измењено средоземна клима са приметним утицајем са континенталног Севера. Стога су зиме нешто оштрије, а лета блажа него у јужнијим деловима Италије. Овај судар клима очитава се и у веома јаким ветровима (бура).

Воде: Јадранско море у овом делу је најхладније и нема плаву боју као у јужним деловима. Положај града у Венецијанској лагуни додатно мења својства морске воде. Због севернијег положаја и затворености било је уобичајено да се појединих година лагуна заледи. Вода је због мочварног карактера околине увек била мутна и прљава, али је због претеране урбанизације лагуне она данас позната и као веома загађена.

Историја[уреди]

Честе поплаве одувек су биле слабост града
Стари приказ Венеције из 16. века
Најважнији део историјског језгра града
Панорама Трга св. Марка са старим градом у позадини
Канали као неизоставни симбол града
Муранско стакло и данас је веома цењено
Превоз гондолом и данас је најважнија врста превоза у старом граду
Мир Бурана као најудаљених острвског насеља у оквиру Венеције
Венецијални фестивал

Праисторија и антика[уреди]

Шире подручје Венеције било је насељено још у време праисторије. Први познати становници били су племе Венети. Касније је подручје пало под Римљане, а на оближњем копну јавило се више значајних градова. Сам положај данашњег града био мочварни и је другоразредног значаја, па нема назнака већих насеља и заједница људи.

Средњи век[уреди]

Историја Венеције започиње упадима и пљачкама варвара на простор римске империје, када становништво са суседног копна бежи на острва Венецијанске лагуне, као изолованија и безбеднија од ових упада. У ово време настаје и низ других насеља у лагуни која данас постоје - (Маламоко, Торчело). У 7. и 8. веку овде постоји византијска власт, везана за Цариград морем. Ово је поспешило развој приобалних насеља, па и Венеције. У 9. веку јавља се у Венецији епископија, која је снажно уздигнута премештањем моштију светог Марка у Венецију 828. године

Од 9. до 12. века настаје развој града и он постаје једно од средишта тадашње цивилизације, ако не и најважнији град света. Процват града био је везан за положај града између Истока и Запада и Средоземља и континенталног Севера. Тада се подижу и најважније грађевине града: Црква светог Марка, стара дуждева палата, градски арсенал, трасирају се канали и утврђују острва. У ово време започело је и ширење градске власти на околину, а касније и широм Јадрана и шире. Опадање моћи Византије омогућило је и Венецији и ширење посредног утицаја Венеције, већ сада познате као Млетачка република.

На врхунцу моћи, у позном средњем веку, Венеција је имала 3.300 бродова и 36.000 морнара. Градом је влада аристократија која је бирала дужда као изборног владара. Град је у то време постаје и стециште науке и уметности, а градска управа је била међу најорганизованијим у тадашњем свету.

Нови век[уреди]

У 15. веку почиње стагнација, а затим и опадање значаја и моћи Венеције и Млетачке републике. Први разлог је био опадање значаја Истока и пропаст Византије. Новоуспостављена власт Османлија на Балкану није била благонаклона, што је утицало на знатно опадање трговине. Други разлог је проналазак путева ка Истоку преко Атлантика и око Африке, чиме је Венеција изгубила првенство у трговини са Далеким истоком. Такође, удаљеност од Атлантика онемогућила је Венецији стварање колонија на прекоморским подручјима.

И поред тога Венеција је остала важно трговиште и занатско средиште Европе све до касног 18. века, а венецијанска култура и уметност тек у овом добу започињу свој највећи развој и процват у време ренесансе и барока.

Савремено доба[уреди]

Нагли суноврат Венеције десио се пропашћу и укидањем 1000-годишње Млетачке републике од стране Наполеона 1797. године миром у Кампоформију. Током Наполеонових ратова Венеција је била део његове Краљевине Италије, да би потом била део Ломбардо-Венеције, вазалне државе Хабзбуршке монархије. 1866. године Венеција и околина су придружени новооснованој Краљевини Италији. Овако буран 19. век довео је до пропадања града и смањења становништва, али је отворио занимање за град међу европском аристократијом. Тако, у 19. веку Венеција постаје једно од првих туристичких одредишта.

Током 20. века Венеција је избегла разарања у светским ратовима и релативно безболно прошла кроз дато раздобље. Међутим стари град на острвима губио је битку са развоје предграђа на копну, која су данас знатно већа и везују 4/5 градсног становништва. Стари део Венеције временом је постао прворазредна туристичка знаменитост, а бројне празне палата и здања попуњене су културним и у управним саджајима. И поред тога Венеција је данас далеко од славе коју је некада имала.

Становништво[уреди]

Према процени, у граду је 2010. живело 270.884 становника.[1]

Кретање броја становника
1981. 1991. 2001.
346.146 309.422 271.073

Венеција је 2008. године имала нешто близу 270.000 становника, готово исто као на почетку 20. века. Опште опадање становништва током протеклих деценија одражава се и на градско становништво је изузетно старо - просечан Венцијанац има 46 година. Природни прираштај у граду је међу најмањим од свих значајнијих италијанских градова.

Град данас има значајан удео имигрантског становништва. 94% становника су грађани Италије. Осталих 6% су досељеници из свих крајева свега, али највише са Балкана.

Становништво Венеције данас махом живи на копну, у делу града Местре, 176.000 становника., док у старом делу града живи свега 62.000 становника. (и то добрим делом студенти и имигранти), а остала острва у лагуни (Мурано, Бурано, Лидо) имају заједно 31.000 становника.

Живот у старом делу града и данас је сличан оном пре неколико векова. Стара Венеција је удаљена 4 километра од копна и 2 километра од отвореног мора. Живети у Венецији заправо значи заборавити на комфор аутомобила, на аутобусе, на градску вреву, бити увек спреман на честе поплаве, густе магле, влажност и пешачење.

Градска архитектура[уреди]

Венеција има много познатих грађевинских и уметничких споменика: Дуждева палата, Мост уздаха, чувена Црква светог Марка у Венецији и деведесет других цркава, богати музеји, уметничке галерије, чувена академија лепих уметности (Accademia di Belle Arti), опсерваторија и друге научне и културне установе.

Градска привреда[уреди]

Традиција Венеције су специфични и високоцењени занати, који су и данас живи, мада осавремењени. Занатска производња се базира на израда предмета од стакла, (препознатљиво обојено стакло са острва Мурано), чипки, сребра, злата, коже. Савремена индустрија налази се на копну, где се налази савремени град и индустријска зона Местре. Може се сматрати и неком врстом предграђа Венеције, али данас има много више становника него што има сама Венеција.

Туризам[уреди]

Туризам је данас најважнија делатност Венеције и њен покретач. Град нуди прелепу архитектуру и амбијенте, многобројна места пуна емоција и романтике, бројне цркве, музеје, галерије. У граду се током године дешавају многе манифестације, од којих су најпозантије филмски фестивал у Венецији, Венецијански бијенале и карневал у Венецији. У близини Венеције су многобројне плаже, од којих је најпознатија Лидо, позната још од краја 18. века. Данас је веома позната и туристичка зона Лидо ди Јесоло.

Саобраћај[уреди]

Унутарградски саобраћај је у највећем делу водени. Венеција има 177 канала по којима се саобраћа гондолама, чамцима, малим парабродима и моторним бродовима. Јавни градски превоз у Венецији се такође обавља каналима. Користе се бродови који се називају Вапорето. Главна саобраћајница града, артерија Венеције је Канал Гранде (Велики канал) који град дели на два дела. Он је највећи канал и на њему је чувени мост Риалто, а око 380 мањих и већих мостова служи за прелаз преко многих других канала. Град је до данас успео да сачува типографску нумерацију улица (које се у Венецији зову кале, попречне су рамо) која датира из 1171. године када је цео град подељен у шест зона: три са једне стране Великог канала и три са друге.

С копном Венеција је повезана железничком пругом и ауто-путем преко великог „лагунског моста“. На острву Лидо налази се аеродром Венеција-Лидо, док се нови, модерни Аеродром „Марко Поло“ налази на копну.

Галерија слика[уреди]

Додатно погледати[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Istat demographic balance 2010, Приступљено 5. 5. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :