Веспазијан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Веспазијан

Веспазијан
Веспазијан

Пуно име Тит Флавије Веспазијан
Датум рођења 17. новембар 9.
Место рођења Фалакрина (Римско царство)
Датум смрти 23. јун 79.
Место смрти Акве Кутилије (Римско царство)
Титула Римски цар
Период 1. јул 69.-23. јун 79.
Претходник/ци Вителије
Наследник/ци Тит
Порекло и породица
Династија Флавијевци
Отац Тит Флавије Сабин
Мајка Веспасија Пола
Супружник/ци Домицила Старија
Потомство Тит
Домицијан
Домицила Млађа

Тит Флавије Веспазијан (лат. Titus Flavius Vespasianus, касније, као цар, Caesar Vespasianus Augustus), био је римски цар од 69. до 79. године. Рођен је 17. новембра 9. године у граду Фалакрина, а умро је као римски цар 23. јуна 79. године. Владавину је започео као последњи владар у години четири цара.

Веспазијан је био први владар из династије Флавијеваца. Током своје десетогодишње власти, Веспазијан је политички и финансијски успео да стабилизује прилике у Римском царству. Веспазијан важи за једног од најважнијх царева, заједно са Октавијаном Августом и Трајаном.

Живот[уреди]

Веспазијан пре него што је постао цар[уреди]

Младост и прве магистратуре[уреди]

Веспазијан

Веспазијанов отац Флавије Сабин потицао је из витешког сталежа, а не сенаторског, чији су припадници имали прилике да добију највише службе како у доба Републике, тако и у доба Римског царства. Веспазијан је тако био први цар који није припадао сенаторском сталежу. Но, један брат његове мајке је успео да постане сенатор.

Веспазијан и његов брат Тит Флавије Сабин били су први чланови њихове фамилије који су постали сенатори. Веспазијан је под Тиберијем постао војни трибун. Касније је био квестор, а под Калигулом постао је претор са четрдесет година.

Успон у време Клаудија[уреди]

У годинама 43. и 44. током Клаудијевог похода на Британију, Веспазијан је предводио једну легију, што му је обезбедило тријумфалне инсигније. 51. Веспазијан је постао конзул, а касније је добио проконзулат у провинцији Африци. Током управљања Африком показао је поштење, па није пљачкао провинцију, као многи његови претходници. Стога је запао у финансијске тешкоће, па се морао обратити брату за помоћ.

Веспазијан је за жену изабрао особу која није имала пуно римско грађанско право. То је било веома неуобичајно. Ипак, оба сина из тог брака, Тит и Домицијан, постали су касније римски цареви.

Веспазијан под Нероном[уреди]

Нерон је одредио да Веспазијан буде један од његових официјелних пратилаца; тако је Веспазијан пратио цара када је овај ишао на пут у Грчку приликом чега је саблажњавао околину певајући и играјући. У једној таквој прилици, Веспазијан је заспао и то му је донело Неронову немилост. Ипак, поново га је Нерон прихватио, када су се на Истоку ствари закомпликовале и када је требало повести војску.

Тако је Веспазијан преузео команду у Првом Римско-Јеврејском рату. Веспазијан је на челу три легије и јаких помоћних одреда (укупно 60.000 људи) ушао у провинцију Јудеју. Борба је потрајала дуже него што се очекивало, али су на крају Римљани превладали и то под командом Тита, којег је Веспазијан, када је већ постао цар, оставио у Јудеји да заврши рат.

Година четири цара[уреди]

Када је Веспазијан сазнао да је Нерон убијен, стао је на Галбину страну. Но, после његове смрти и Отонове кратке владавине, Вителије је преузео власт. Тада је Веспазијан одлучио да се умеша директно у борбу. Обезбедио је подршку управника Сирије, Гаја Лицинија Муцијана, а затим и префекта Египта, Тиберија Јулија Александра. 1. јула 69. године Веспазијан је био извикан за цара; убрзо су се за Веспазијана изјасниле све легије на Истоку и на дунавском лимесу. Тиме је Веспазијан постао командант огромне војске.

Веспазијан није журио. Контролишући преко Тиберија Јулија Александра египатско жито, он је могао изгладњивати Рим и тиме слабити Вителијеву позицију. У часу када је требало кренути према Италији, Веспазијан је напустио опсаду Јерусалима и препустио је своме сину Титу. Дунавске трупе под командом Марком Антонијем Примом су се приближиле Италији. Примове трупе су упале у Рим 20. децембра 69. године. Дошло је до битке у граду при чему је погинуо Вепсазијанов брат Сабин. Вителије је убрзо био убијен и власт је тако прешла у руке Веспазијана, који је средином 70. године ушао у Рим. Сместа је утицао да буде донесен lex de imperio Vespasiani, којим је законски озваничен његов положај принцепса.

Веспазијан као цар[уреди]

Војна и одбрамбена политика[уреди]

Након Грађанског рата, Веспазијан је имао превише легија. Ипак, Веспазијан је још три регрутовао. Коначно имао их је 29. То је био велики намет за државне финансије.

Војска је такође била реорганизован. Легије на Рајни су биле премештене у мање војне логоре, будући да Веспазијан није био сигуран у лојалност ових јединица, које су раније подржавале Вителија. Како би смањио дужину рајнског лимеса, Веспазијан је наредио да се изгради утврђена граница између Дунава и Рајне, тзв. Декуматска поља. Легијски логори на Рајни у доба Веспазијана су постали градови Мајнц, Бон и Нојс. Ови утврђени логори говори су да се Вепсазијан опредељује за дефанзивну политику на Рајни.

У Британији је на граници Веспазијан био активан. Освојио је једно острво у близини данашње Шкотске, како би боље контролисао прилике.

На Истоку, Веспазијан се такође бринуо о границама. Нарочито је војне прилике у Малој Азији Веспазијан желео да побољша. Очигледно је очекивао сукоб са Партима.

Финасијска политика[уреди]

Нерон је оставио велике дугове држави. Веспазијан је покушао на сваки начин да их исплати. Између осталог, увео је порезе на градске клозете у Риму. Када му се Тит на то пожалио, овај му је показао златник који потиче од тог пореза и Тит је морао да се сложи да златник не смрди. На то му је Веспазијан рекао : „Ипак, потиче од мокраће.“[1]

У стварности Веспазијан је преузео Царство које је било на ивици банкрота. Веспазијан је санирао државне финансије са великим успехом. Веспазијан је тако порез који је Нерон опростио Ахаји (због свог филхеленизма) сместа вратио натраг. Веспазијан је установио три посебне касе: fiscus Iudaicus, fiscus Alexandrinus и fiscus Asiaticus. Сигурно је опоравку римских финансија помогао и огроман плен из Јерусалимског Храма, освојен после Првог Римско Јеврејског рата.

У часу када је умирао, Веспазијан је иза себе оставио пуну државну касу без дугова. Његову финансијску политику хвале и Светоније и Тацит.

Политичке реформе и учвршћење власти[уреди]

Веспазијан се угледао у многочему на политику Октавијана Августа. Поред тога је био присталица Клаудијевог централизма. Био је присталица апсолутистичке владавине: од 73. сам је постао цензор да би тако могао да контролише сенаторе; поред тога, сам је био више пута конзул. Истовремено, Веспазијан је редовно посећивао седнице сената. Укупно, имао је добре односе са сенатом. Једна од последица његовове политике је била та да су у сенат улазили све више људи из провинција.

Током Веспазијанове владавине процес романизације је добио нови замах. Тако су шпанске провинције добиле латинско грађанско право. У управљању Царством, Веспазијан се ослањао на свог сина Тита, којег је постепено спремао за свог наследника; Веспазијан је успостављао једну династију. Домицијан је тада био веран и Титу и Веспазијану.

Веспазијан је током своје владавине остао близак грађанима. Није патио од параноје која је обузимала његове претходнике. Опозицију према цару водио је убеђени републиканац Хелвидије Приск. Он је на крају протеран, ззатим на крају и убијен. Вероватно ово убиство пада на душу Титу, а не самом Веспазијану. Веспазијан је иначе подржавао научнике. Приватни живот цара Веспазијана драстично се разликовао од начина живота Калигуле или Нерона.

Грађевинска делатност[уреди]

Колосеум

Кроз велике јавне инвестиције, нарочито у изградњи, Веспазијан је подстицао привреду Римског царства. Од цара се нарочито очекивало да гради по Риму. У његово доба, Капитол је био поново изграђен, будући да је у борбама током Година четири цара. тешко страдао. Најзначајнија делатност Веспазијана састојала се у изградњи флавијевског амфитеатра, данас познатијег под именом Колосеум. У провинцијама су изграђиване нови путеви и мостови.

Смрт и последице[уреди]

цар Тит

Веспазијан је умро природном смрћу; и по томе се разликовао од својих претходника. У самртном ропцу је покушавао да устане, тврдећи да једном императору спада да умре на ногама [2] Наследник му је био његов син Тит.

Личност[уреди]

Светоније и Тацит, два најважнија писца о цару Веспазијану, описују га као човека средње висине и снажне појаве, напетог израза лица. Веспазијанове јавне слике на новцу приказују више реализма него што је то случај са пређашњим царевима. Веспазијан је описиван као народски човек, изразитог смисла за хумор до цинизма. У чувеној епизоди које преноси Светоније, када му је постало јасно да умире, Веспазијан је рекао да се плаши да постаје бог, алудирајући на обичај дивинизације царева после њихове смрти [3]

Извори[уреди]

  1. ^ Atqui, e lotio est.; Светоније, Веспазијан, 23.
  2. ^ цитат: imperatorem ait stantem mori oportere; „...ein Imperator muss im Stehen sterben“: Светонје, Веспазијан, 24.
  3. ^ Vae, puto deus fio!; Светоније, Веспазијан, 23.

Литература[уреди]

Најважнији извори за Веспазијанову владавину је Светонијева биографија овог цара, као и Тацитове Хисторије. Такође, ту је и Касије Дион, тј. од 63. до 66 књиге његовог опширног дела, као и књиге Јосифа Флавија о Јудејском рату.

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Вителије
Римски цар Наследник:
Тит
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}