Вестфалски мир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ратификација споразума у Минстеру
слика Жерара Терборха (1648)
Банкет амстердамске грађанске страже поводом прославе Мира у Минстеру
дело ван дер Хелста, 1648.

Вестфалски мир представља серију споразума, којима је завршен Тридесетогодишњи рат. Вестфалски мир је потписан 24. октобра 1648. између цара Фердинанда III, немачких кнежева, представника Холандије, Француске и Шведске.

Шпански споразум, којим је завршен Тридесетогодишњи рат потписан је 30. јануарa 1648. Уговором су признате независност Холандије и Швајцарске конфедерације. Уговор о Пиринејима из 1659. сматра се делом Вестфалског споразума, а потписале су га Француска и Шпанија.

Многи историчари Вестфалски мир сматрају почетком модерне ере. Тим споразумом створена је база међународног система суверених држава.

Локација[уреди]

Преговори су се одигравали у Минстеру и Оснабрику. То су два града удаљена 50 километара и налазе се у данашњој Северној Рајни-Вестфалији и Доњој Саксонији. Шведска је желела Минстер и Оснабрик, док је Француска предлагала Хамбург и Келн. Преговори су захтевали два места, јер су протестантске и католичке вође одбијале да се међусобно састану. Католици су користили Минстер, а протестанти Оснабрик.

Принципи Вестфалије[уреди]

Вестфалски споразум садржи 4 основна принципа:

  1. принцип суверенитета нација-држава и фундаментално право самоопредељења;
  2. принцип правне једнакости међу нацијама-државама;
  3. принцип обавезујућих међународних уговора међу државама, дакле везујућих уговора;
  4. принцип немешања једне државе у унутрашња питања друге државе.

Због тих принципа, Вестфалски уговор из 1648. је изузетно значајан за међународне односе. Тим уговором створена је база модерног међународног система независних нација-држава. У ствари, то је био почетак закона међу сувереним државама., по коме једна другој гарантира независност и право народа на самоопредељење. Два најважнија нова принципа су били

  • принцип суверенитета
  • принцип једнакости нација.

То су биле праве политичке и правне иновације тога времена.

Споразум је дефинисао принципе суверенитета и једнакости држава, да би се успоставио трајни мир и пријатељство међу државама, са узајамно прихватљивим системом међународног права, базираног на међународно везујућим уговорима. По први пут је успостављен систем, који је поштовао људска права и био је базиран на међународном праву, уместо на грубој сили и праву јачег да одређује односе међу државама.

Био је присутан и пети принцип, а то је идеја да победник треба да даде уступке и да сарађује са циљем да се постигне трајни мир.

Укратко, кључно за Вестфалски мир је суверенитет нација.

Резултат[уреди]

Европа после Вестфалског мира 1648.
  • Холандија је службено стекла независност од Шпаније, чиме се завршио Осамдесетгодишњи рат
  • Шведска је добила Померанију, Визмар и Бремен
  • владари немачких држава поново могу одредити веру њихове територије
  • калвинизам је постао службена вера
  • настале су нове силе: Шведска, Холандија и Француска. Шведско време као велике силе било је краткотрајно

Већина одредби уговора је дело кардинала Мазарена, који је био де факто владар Француске, јер је краљ био малолетан. Француска је из рата изашла у много бољем положају од било које друге државе, па је Француска већином диктирала Вестфалски мир.

Други значајан резултат је да је окончана идеја да Свето римско царство има духовну доминацију над осталим хришћанским светом. Националне државе постају највиши ниво власти, који не одговара ником изнад.

  • Сви су признали Аугсбуршки мир из 1555, по коме је вера кнеза одређивала веру државе (лат. Cuius regio, illius religio)
  • постоје територијалне промене
    • Француска је добила бискупије Мец, Тул, Верден и хабзбуршки део Алзаса (не укључује Стразбур или Милуз). Добила је и глас у немачком Рајхстагу
    • Шведска је добила Западну Померанију и бискупије Бремен и Штетин. Добила је контролу над великим делом ушћа Одре, Лабе и Везера и добила је глас у немачком Рајхстагу
    • Баварска је добила глас у царској скупштини кнезова изборника
    • Бранденбург (касније Пруска) добио је Источну Померанију и бускупије Магдебург и Халберштат
    • Швајцарска је призната као независна држава
    • Протестантска Холандија је службено призната као независна. Дотад је била у шпанском поседу.
    • Различите независне немачке државе (око 360) добијају право да воде властиту спољну политику, али не смију да воде рат против Светог римског царства. Цело царство може да води ратове и потписује уговоре.
    • Забрањује се избор цара пре него што је постојећи мртав
    • Рајнски Палатинат је подељен између Карла I Лудвига Палатинског и Максимилијана I Баварског, дакле између протестаната и католика. Протестанти добијају западни део близу Рајне, а Максимилијан добија горњи Палатинат, у данашњој Баварској.

Значај[уреди]

Вестфалски мир је означио почетак модерних националних држава („вестфалских држава“), чиме је започела и модерна дипломатија. Први пут је признат суверенитет сваке државе. Ратови после тога не воде се око вере, него око државе. То је омогућило католицима и протестантима да постану савезници унутар својих држава. Вестфалски мир је зацементирао и поделу Немачке, спречавајући је да се уједини у једну националну државу. Често се истиче да је Вестфалски мир темељ за проучавање међународних односа.

Модерни погледи[уреди]

На симпозијуму одржаном 1998. (350 година Вестфалског мира) о политичкој релевантности Вестфалског мира, Хавијер Солана је изјавио да су „хуманост и демократија били два принципа, који нису били релевантни за оригинални вестфалски поредак“, па је дао критику да „вестфалски систем има своје границе. Принцип суверенитета, на коме се заснива произвео је базу за ривалства уместо савеза држава, искључења уместо интеграције“.

Током 2000, немачки министар спољних послова Јошка Фишер је изјавио да је застарели систем европске политике заснован на вестфалском поретку „Кључни концепт Европе након 1945. године био је и још увек је одбијање принципа равнотеже снаге и хегемонистичких амбиција индивидуалних држава, што се појавило након вестфалског мира 1648. године. То одбијање је узело облик мешања виталних интереса и трансфер суверених права држава нација на наднационалне европске институције“.

После мадридских напада Ал Каида је објавила да „међународни систем запада изграђен после Вестфалског мира ће пропасти и настаће нови систем заснован на вођству моћне исламске државе“.

Спољашње везе[уреди]