Вељко Влаховић

ВЕЉКО ВЛАХОВИЋ
Вељко Влаховић
Датум рођења	2. септембар 1914.
Место рођења	Трмање, код Колашина, Краљевина Црна Гора
Датум смрти	7. март 1975. (61 год.)
Место смрти	Женева,  Швајцарска
Члан КПЈ од	1935.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат Народноослободилачка борба
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања

Велимир Вељко Влаховић (1914 — 1975), учесник шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 2. септембра 1914. године у селу Трмање, код Колашина. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Подгорици и Београду, Студирао је машинство на Техничком факултету у Београду, Прагу, на Сорбони (у Паризу) и дипломирао на Универзитету у Москви.

Веома се рано, још као средњошколац, укључио у раднички покрет. У Београду је 1932. године изабран за секретара удружења средњошколаца београдских гимназија, које је тада било језгро револуционарног, средњошколског покрета.

Ступајући на студије машинства на Техничком факултету у Београду, по природи систематичан, радан и упоран, убрзо је постао један од истакнутијих бораца и руководилаца напредног студентског покрета у Београду. У Савез комунистичке омладине Југославије је примљен 1933, а у Комунистичку партију Југославије 1935. године, као већ истакнути студентски активист.

Средином тридесетих година, студенти Београдског универзитета били су покретачи и организатори бројних политичких акција у граду и на Универзитету. Влаховић је већ тада био један од истакнутих организатора и руководилаца борбе београдских студената за аутономију Универзитета, слободу науке и културе, против националистичких удружења и полицијске страховладе, за демократске слободе и друштвени напредак земље. Био је члан од оснивања, а од 1935. до јула 1936. године, и председник Акционог одбора стручних студентских удружења на Београдском универзитету, и један од најистакнутијих организатора и руководилаца великих студентских штрајкова (фебруара 1935. и 4. априла 1936) у Београду. Због тога је хапшен и интерниран у концентрациони логор у Вишеграду (14. фебруара до 20. марта 1935) и искључен с Универзитета за 1935/36. годину. Пре и у току штрајкова путовао је у Загреб и Љубљану због координације заједничке акције студената ова три велика универзитета против тадашњег режима.

Заједно с Лолом Рибаром учествовао је у формирању акционих комитета и у припремама југословенске студентске делегације за Светски омладински конгрес у Женеви, одржан у јесен 1936. године.

Половином 1936. године, по одлуци партијског руководства на Универзитету, да би избегао хапшење, отпутовао је у Праг, где се одмах укључио у рад партијске организације југословенских студената у овом граду, и убрзо изабран за заменика секретара партијске организације.

Шпански грађански рат

Учествовао је у шпанском грађанском рату, као борац Интернационалних бригада. Крајем јануара 1937. године, с групом од 26 југословенских студената, из Прага се илегално, преко Париза, пребацио у Шпанију. Из првих дана његова боравка у Шпанији потиче и његово познато писмо студентима Београдског универзитета, у коме их позива на акцију давања свестране помоћи шпанском народу у борби за његову слободу.

У Шпанији се борио у Балканском интернационалном батаљону „Димитров“ и „почео да полаже испите из велике лекције историје“, како је он сам називао борбу за шпанску републику. Убрзо после доласка у Шпанију, у бици на Марами, 14. фебруара 1937. тешко је рањен у ногу.

У Шпанији је био борац с пушком у руци и вршио низ одговорних дужности у Интернационалним бригадама. Најприје је радио у кадровској секцији Базе интернационалних бригада у Албасетеу, а затим је био помоћник начелника за кадрове Балканске интернационалне бригаде. После тога је радио у Комесаријату интернационалних бригада у Мадриду и Барселони, а затим у Центру за евакуацију бораца интернационалних бригада у С'Агара. У другој половини 1937. године, после смрти Благоја Паровића, извесно време је био и уредник листа „Димитровац“. Последња функција у шпанској републиканској војсци била му је политички комесар батаљона.

После преласка у Париз, од ЦК КПЈ добио је задатак да организује технику и документа за илегални и легални повратак у земљу југословенских добровољаца из шпанског грађанског рата. У Француској је деловао и као члан Партијског бироа неколико партијских ћелија у Паризу. У Паризу се први пут сусрео с другом Титом, и од тада је један од његових најближих сурадника и доследних следбеника. Док је боравио и радио у Паризу, изабран је 1939. године за члана ЦК СКОЈ-а. Октобра 1939. упућен је у Москву, као представник СКОЈ-а, у Комунистичку омладинску интернационалу (КИМ). У Москви је наставио студије на московском Техничком факултету и радио у органима КИМ, као представник СКОЈ-а, а 1942. и 1943. године, до расформирања, као секретар КИМ. Поред рада у КИМ, био и представник КПЈ у Коминтерни до њеног распуштања, 1943. године.

Народноослободилачка борба

Априлски рат и окупација Краљевине Југославије 1941. године затекли су га у Москви. Влаховић је тада појачао рад на везама југословенских комуниста и грађана с домовином и радио на популаризацији Народноослободилачког покрета Југославије.

По задатку ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПОЈ, у Москви је, 11. новембра 1941. године, организовао с Ђуром Салајем радиостаницу „Слободна Југославија“, преко које је у свет продирала истина о борби народа Југославије против окупатора и домаћих издајника. Одржавао је везу с Врховним штабом и добивао извештаје из земље, припремао емисије за радио-станицу, писао у совјетској штампи и држао предавања студентима, радницима и совјетским грађанима о ослободилачкој борби југословенских народа. Старао се да радио-вести „Слободна Југославија“ и добијени извештаји из земље буду емитовани на више страних језика и језицима југословенских народа.

У Југославију се вратио крајем 1944. године, и преузео дужност начелника Управе за агитацију и пропаганду Централног комитета Комунистичке партије Југославије.

Читава Вељкова породица је учествовала у Народноослободилачкој борби. Браћа Бранко и Душан, су погинули као високи војни руководиоци НОВЈ, а сестра Дуња и брат Мишо су носиоци Партизанске споменице 1941. И Вељкова мајка Мијојка је такође била активни учесник НОР-а.

Послератна каријера

После ослобођења земље, обављао је најодговорније партијске и државне дужности:

• потпредседник Већа народа у Народној скупштини ФНРЈ,
• председник Одбора за просвету Савезног извршног већа,
• председник Спољнополитичког одбора Народне скупштине ФНРЈ,
• заменик министра иностраних послова ФНРЈ (1951 — 1952) и
• директор листа „Борба“ (1953).

Био је члан Извршног одбора и члан Председништва ССРН Југославије (до јуна 1966), председник Комисије за међународне везе ССРНЈ, члан Централног одбора СУБНОР Југославије, председник Централног одбора Савеза ратних војних инвалида Југославије (до октобра 1965) и члан Управе удружења шпанских бораца Југославије.

За члана Централног комитета КПЈ (СКЈ) биран је од Петог до Десетог конгреса. Од Седмог конгреса СКЈ члан је Извршног комитета, а од Осмог конгреса до Шестог пленума Централног комитета био је један од секретара ЦК СКЈ. На Деветом и Десетом конгресу биран је за члана Председништва ЦК СКЈ. Био је и председник Градске конференције СК Србије Београда, од марта 1968. до марта 1970. године.

Био је члан Савета федерације и имао чин резервног генерал-мајор ЈНА.

Био је члан (1950) и шеф југословенске делегације на заседању Генералне скупштине Организације уједињених народа и Члан југословенске делегације на Првој конференцији шефова држава или влада несврстаних земаља у Београду, септембра 1961. године.

У време свог богатог политичког рада, Влаховић се бавио општеполитичким и идеолошко-теоријским питањима марксизма-лењинизма. Објавио је више текстова и студија о развоју и улози СКЈ у социјалистичком самоуправном друштву и другим питањима. За његову стваралачку мисао везани су многи документи комунистичке партије у чијој је изради учествовао, као што је Програм Савеза комуниста Југославије и платформа за Десети конгрес СКЈ. Био је веома цењен као саборац и друг, као изузетно скроман, принципијалан и доследан борац за социјализам. Као истакнути теоретичар, прекаљени револуционар, следбеник и саборац друга Тита, имао је велики ауторитет у Југославији и у револуционарном покрету у свету.

Умро је 7. марта 1975. године у Женеви. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Носилац је Партизанске споменице 1941., Ордена јунака социјалистичког рада и других високих страних и југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература

Портал НОБ Део искључиво посвећен Народноослободилачкој борби.

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Вељко Влаховић

• Војна енциклопедија (књига десета), Београд 1975. година
• Народни хероји Југославије. „Младост“, Београд 1975. година.