Викентије Поповић-Хаџилавић

Викентије (Поповић-Хаџилавић)


Место рођења:	Јањево (Отоманско царство)
Датум смрти:	23. октобар 1725.
Место смрти:	Сремски Карловци (Хабзбуршка монархија)

Викентије (Поповић-Хаџилавић, Јањево — Сремски Карловци, 23. октобар 1725) је био митрополит карловачки и, стога, један од важнијих архијереја Српске православне цркве.

Садржај

1 Живот
- 1.1 Епископско звање
- 1.2 Митрополитско звање
2 Заслуге
3 Извори

[уреди] Живот

Митрополит Викентије, син даскала (учитеља) Лава, рођен је у Јањеву на Косову и замонашен у Пећи. Као и сви први митрополити карловачки, и Викентије је своју каријеру текао у двору пећких патријараха.

[уреди] Епископско звање

За епископа будимског изабран је 7. јануара 1708. године. Саборна црква у Будиму била је проглашена ставропигијом од стране патријарха Арсенија III те су права будимских епископа, када је била у питању црквена општина будимска, била донекле ограничена. Кад је дошло до сукоба између епископа Викентија и Будимаца.

[уреди] Митрополитско звање

Приликом избора новог карловачког митрополита, 6. маја 1713. године, на првом привилегијалном сабору у Карловцима појавила су се два кандидата: епископ будимски Викентије (Поповић) и темишварски Никола (Димитријевић). Фрушкогорски монаси нису били за епископа Николу, а ни патријарх Арсеније IV, који је требао да изда потврдну грамату. Патријарх Арсеније IV је „утицао да буде изабран Вићентије, као епископски и народни кандидат, насупрот Николи Димитријевићу, који је био кандидат аустријског двора".

Вероватно је патријарх Арсеније IV издао потврдну грамату новоизабраном аутономном митрополиту карловачком и то је и последња потврдна грамата од стране пећког патријарха поглавару аутономне митрополије која је била у саставу Пећке патријаршије. Митрополију која је добила свог новог митрополита патријарх Мојсије (Рајовић) је, у свом писму од 18. јуна 1714. године, назвао „првоначалном".

Између митрополита Викентија и патријарха Мојсија (Рајовића) „постојали су врло живи односи" и међусобно поштовање. У спору 1718. између карловачког митрополита Викентија (Поповића) и београдског Мојсија (Петровића) обојица су се обратили патријарху Мојсију у Пећ. Он је 22. марта 1719. из Новог Пазара овако саветовао Викентија на међусобно измирење. Да би се исто што пре и што потпуније извело, с обзиром на народне и црквене потребе Срба под Аустријским царством извело, патријарх је послао, као свога пуномоћника и посредника, рашког митрополита Арсенија. Он је успео да потпуно измири завађене митрополите, те су они од тада у пријатељској заједници предузимали све важније послове црквено-народног живота тако да је патријарх у својој грамати од 15. августа 1721. без икаве бојазни од каквих унутрашњих трзавица, могао одредити и одредио је: да се после смрти митрополита Викентија имају спојити обе автономне митрополије, Карловачка и Београдска, у једну Славено-српску митрополију са седиштем у Београду, као "старом престолном граду Сервијској краљевини".

Када је митрополит Викентије парализован, а потом због парализе и онемео (стога прозван „Викентије неми"), његовим пословима је управљао егзарх Викентије (Јовановић), потоњи митрополит. Он је много допринео да народни сабор у Новом Саду, 8. септембра 1722. године, донесе једногласан закључак у коме се, између осталог, каже уместо оболелог митрополита њега мења Митрополит београдски Мојсије Петровић.

Митрополит Викентије умро је 23. октобра 1725. у Карловцима, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.

[уреди] Заслуге

Митрополт Викентије издашно је помагао Пећку патријаршију и друге манастире. Патријарх Мојсије му се 18. марта 1724. године захвалио на послатом крсту, а митрополит рашки Арсеније га је подсетио на обећани покров за кивот светог Стефана Првовенчаног у манастиру Студеници. Патријарх Мојсије је препоручио митрополиту Викентију хиландарске и дечанске монахе за скупљање милостиње.

Фрушкогорским манастирима поклонио је разне црквене утвари и књиге, а настојавао је да се обнављају и набављају књиге за потребе парохијских и манастирских храмова. Као некада митрополит Исаија (Ђаковић), и митрополит Викентијеје покренуо питање учешћа Срба у угарском сабору својом представком од 30. октобра 1714., у име целог српског народа под аустроугарском влашћу, тражећи да се српским народним изасланицима дозволи место и глас у угарском земаљском сабору.

[уреди] Извори

Сава Вуковић: Српски јерарси

Претходник: Јефтимије (Поповић)	Епископ будимски 1708—1713	Наследник: Михаило (Милошевић)
Претходник: Софроније (Подгоричанин)	Митрополит карловачки 1713-1725	Наследник: Мојсије (Петровић)
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}