Википедија:Семинарски радови/GNU opšta javna licenca

Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Факултету организационих наука. Датум уноса: април и мај 2011.

Opšta javna licenca GNU (OJL GNU ili jednostavno OJL) je najrasprostranjenije korišćena licenca za besplatni softver koju je prvobitno sastavio Ričard Stalman za projekat GNU .

Sam tekst OJL nije u skladu s OJL. Autorsko pravo prema licenci ne dozvoljava izmenu licence. Kopiranje i distribuiranje licence je dozvoljeno jer OJL zahteva od korisnika da dobiju „primerak ove licence zajedno s programom“. U skladu s često postavljanim pitanjima (FAQ) o OJL, svako može da sačini novu licencu, koristeći izmenjenu verziju OJL ako koristi drugačiji naziv licence, ne pominjući „GNU“ i ako briše uvod, mada uvod može da se koristi u izmenjenoj licenci ako je dozvolu dobio od Fondacije za besplatni softver (FBS/FSF).

OJL je prva kopileft (copyleft) licenca za opšte korišćenje, što znači da izvedeni radovi mogu jedino da se distribuira pod istim uslovima sadržanim u licenci. U skladu s ovim, OJL odobrava korisnicima računarskog programa prava prema definiciji besplatnog softvera i korišćenje besplatno softvera radi očuvanja sloboda od obaveza, čak i u slučaju kada je rad izmenjen ili proširen. Po ovome se razlikuje od liberalnih licenci za besplatni softver među kojima su standardni primeri licenci BSD (Berkeley Source Distribution je verzija UNIX-a razvijena na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju).

Istorijat

OJL je sastavio Ričard Stalman 1989. radi primene programa koji su objavljeni kao deo projekta GNU. Originalni OJL se zasnivao na ujednačavanju sličnih licenci korišćenih za prvobitne verzije GNU Emacs, GNU Debugger i GNU C Compiler.[6] Ove licence su obuhvatale slične odredbe modernoj OJL, ali su bile različite za svaki program što ih je činili nekompatibilnim, uprkos činjenici da se radilo o istoj licenci.[7] Stalmanov cilj je bio da stvori jednu licencu koja može da se koristi za svaki projekat, što bi omogućilo korišćenje zajedničkog kôda za mnoge projekte.

Od avgusta 2007, OJL je obuhvatao skoro 65% od 43.442 projekata besplatnih softvera navedenih na spisku Freshmeat-a,[8] a od januara 2006. oko 68% projekata na spisku SourceForge.net-a.[9] Slično tome, pregledom Red Hat Linux-a 7.1 iz 2001. ustanovljeno je da je 50% izvornog kôda dobilo dozvolu u skladu s OJL-om,[10] a pregled MetaLab-a iz 1997, tada najveće arhive besplatnog softvera, je pokazivao da OJL pokriva oko polovine licenciranih softvera iz arhive.[11] Istaknuti programi besplatnog softvera za koje su licence izdate u skladu s OJL obuhvataju Linux kernel i GNU Compiler Collection (GCC/kompajlirana zbirka GNU). Neki drugi programi besplatnog softvera (MySQL je značajan primer) dobili su duple licence u skladu s izdavanjem više dozvola, a od tih licenci je jedna bila OJL.

Veruje se da je kopileft koji obezbeđuje OJL bio presudan za uspeh GNU/Linux, obezbeđujući programerima koji su dali svoj doprinos tom softveru da njihov rad koristi čitavom svetu i da ostane besplatan, a ne da ga eksploatišu softverske kompanije koje ne bi morale ništa da vrate zajednici.[12]

Druga verzija licence, verzija 2, objavljena je 1991. Tokom sledećih 15 godina, članovi zajednice FOSS (Free i Open Source Softver) bili su zabrinuti zbog problema s licencom za GPLv2 koja je dozvoljavala da softveri, koji su dobili OJL, budu eksploatisani na načine u suprotnosti s ciljevima te licence.[13] Ovi problemi su obuhvatali tivoization (tivoizaciju, uključivanje softvera koji je dobio licencu OJL za hardver koji odbija da koristi izmenjene verzije svog softvera); pitanja inkompatibilnosti, kao što je pitanje licence Affero_General_Public_Licence; i patentne dogovore između Microsoft-a i distributera GNU/Linux koji je smatran pokušajem korišćenja patenata, kao oružja protiv zajednice GNU/Linux.

Odredbe i uslovi

Odredbe i uslovi OJL moraju da budu na raspolaganju svakome ko prima kopiju rada na koji je primenjena OJL („vlasnik licence“). Svaki vlasnik licence koji poštuje odredbe i uslove dobija dozvolu da menja rad, kao i kopiju, i ponovo distribuira rad ili svaku izvedenu verziju. Vlasniku licence je dozvoljeno da naplati naknadu za tu uslugu ili da je pruža besplatno. Ovaj potonji navod razlikuje OJL od softverskih licenci koje zabranjuju komercijalnu redistribuciju. FBS tvrdi da besplatni softver ne bi smeo da ograničava komercijalno korišćenje,[31] i da OJL izričito tvrdi da radovi OJL mogu da se prodaju po bilo kojoj ceni.

OJL dodatno navodi da distributer ne može da uvodi „dodatna ograničenja prava koja su odobrena OJL-om“. To zabranjuje aktivnosti, kao što je distribucija softvera u skladu sa sporazumom ili ugovorom o zabrani otkrivanja. Distributeri u skladu s OJL-om moraju da odobre i licencu za bilo koji svoj patent koji koristi taj softver, da koriste te patente u softveru OJL.

Poglavlje 4 za verziju 2 licence i poglavlje 7 verzije 3 zahtevaju da programi budu distribuirani kao prethodno kompajlirane binarne datoteke uz priloženu kopiju izvornog kôda, napisanu ponudu za distribuciju izvornog kôda preko istog mehanizma kojim su bile distribuirane prethodno kompajlirane binarne datoteke ili napisana ponuda za dobijanje izvornog kôda koju ste dobili kada ste primili prethodno kompajlirane binarne datoteke u skladu s OJL-om. Poglavlje 2 verzije 2 i poglavlje 5 verzije 3 zahtevaju i dostavu „kopije ove licence, uz program“. Verzija 3 licence omogućava izradu izvornog kôda koji je raspoloživ na druge načine prilikom izvršenja odredaba poglavlja 7. To uključuje daljinsko preuzimanje izvornog kôda s nekog susednog mrežnog servera ili putem prenosa s računara jednake nadležnosti, pod uslovom da je kompajlirani kôd tako i dostupan i da postoje „jasna uputstva“ o tome gde treba tražiti izvorni kôd.

Verzije

Verzija 1

Verzija 1 softvera OJL GNU[15] koja je objavljena je u februaru 1989. sprečila je ono što je tada predstavljalo dva osnovna načini na koji su distributeri softvera ograničavali slobode definisane besplatnim softverom. Prvi problem je bio da distributeri mogu da objave da su samo binarne datoteke – koje su izvršne, ali ih ljudi ne mogu čitati ni menjati. Da bi se ovo sprečilo, u GPLv1 je navedeno da svaki prodavac koji distribuira datoteke u binarnom formatu mora da pruži na raspolaganje izvorni kôd u skladu s odredbama istovetnim za izdavanje dozvola (poglavlja 3a i 3b licence).

Drugi problem je bio taj što su distributeri mogli da postave dodatne restrikcije tako što su dodavali ograničenja na dozvolu ili kombinovanjem softvera s drugim softverom koji je imao druga ograničenja u pogledu distribucije. Da je ovo učinjeno, objedinjavanje dve grupe ograničenja bi se primenjivalo na kombinovani rad na osnovu čega bi mogle da se dodaju neprihvatljive restrikcije. U cilju sprečavanja ovoga, u GPLv1 je navedeno da izmenjene verzije moraju, kao celina, da budu distribuirane u skladu s odredbama koje se primenjuju na GPLv1 (odeljci licence 2b i 4). Prema tome, softver distribuiran u skladu s odredbama koje se primenjuju na GPLv1 mogao je da bude kombinovan sa softverom shodno liberalnijim odredbama, jer to neće promeniti odredbe u skladu s kojima je distribuirana celina; ali softver distribuiran shodno GPLv1 nije mogao da bude kombinovan sa softverom distribuiranim shodno licenci s većim ograničenjima, pošto bi to bilo u suprotnosti sa zahtevom da celina može da bude distribuirana u skladu s odredbama o GPLv1.

Verzija 2

Prema Ričardu Stalmanu, najveća promena u verziji GPLv2 bila je klauzula „sloboda ili smrt“, kako je on naziva — Odeljak 7.[16] Ovaj odeljak kaže da ako neko uvede restrikcije koje neku osobu sprečavaju da distribuira softver pokriven OJL, i to na način kojim se poštuje sloboda ostalih korisnika (na primer, ako je u zakonskoj presudi navedeno da neko može da distribuira softver samo u binarnoj formi), on ili ona ne mogu uopšte da distribuiraju taj softver. Postoji nada da će to biti manje izazovno za kompanije prilikom korišćenja patentnih pretnji da bi zahtevale naknadu od onih koji razvijaju besplatni softver.

Do 1990. je postajalo očigledno da će manje restriktivne licence biti strateški korisnije za biblioteku C jezika i softverske biblioteke koje su u suštini obavljale posao postojećih patentiranih biblioteka;[17] prema tome, kada je verzija 2 OJL (GPLv2) objavljena u junu 1991. uvedena je istovremeno i druga licenca —Opšta javna licenca za biblioteke — i brojem je označena verzija 2 da bi se pokazalo da su obe verzije komplementarne. Brojevi verzija su razdvojeni 1999. kada je objavljena verzija 2.1 LGPL, kojom je licenca preimenovana u Manju opštu javnu licencu GNU radi označavanja njenog mesta u toj filosofiji.

Verzija 3

Ričard Stalman na promociji prvog nacrta GNU GPLv3. MIT, Kembridž, Masačusets, SAD

U drugom delu 2005. godine Fondacija za besplatni softver objavila je da radi na verziji 3 OJL (GPLv3). Dana 16.01.2006. objavljen je prvi „nacrt za raspravu“ verzije GPLv3 i počela je javna rasprava. Prvobitno je planirano da javna rasprava traje od 9 do 15 meseci, ali se na kraju protegla na 18 meseci tokom kojih je objavljeno 4 nacrta verzije. Zvaničnu GPLv3 je objavila FBS 29.06.2007. GPLv3 je sastavio Ričard Stalman, uz pravno konsultovanje s Eben Moglen i Software Freedom Law Center (Pravni centar za slobodu softvera).[18] Prema Stalmanu, većina značajnih promena je u vezi sa softverskim patentima, kompatibilnošću licence za besplatni softver, definicijom „izvornog kôda“ i hardverskim ograničenjima za softversko izmenjenje („tivoization„).[18][19] Ostale izmene se odnose na internacionalizaciju, na to kako postupati s kršenjima licence i kako vlasnici autorskih prava mogu da izdaju dodatne dozvole.

Ostale zapažene izmene obuhvataju mogućnost autora da dodaju izvesne uslove ili zahteve u odnosu na svoje doprinose. Jedan od tih novih mogućih zahteva, koji se ponekad povezuje s klauzulom Affero, predviđao je zadovoljavanje zahteva koji se odnosi na softver kao usluga (softver as a service); dodavanjem ove odredbe dobija se verzija 3 Affero opšta javna licenca GNU.

Proces javne rasprave je koordinirala Fondacija za besplatni softver, uz pomoć Pravnog centra za slobodu softvera, Fondacija za besplatni softver Evropa[20] i ostale grupe za besplatni softver. Komentari javnosti su prikupljani preko Web portala gplv3.fsf.org.[21] Taj portal koristi namenski softver nazvan stet. Komentari su prosleđeni na adrese 4 komisije koje su imale oko 130 ljudi, uključujući one koji su podržavali ciljeve FBS-a i one koji su ih umanjivali. Komisije su razmotrile komentare koje je dostavila publika i svoje nalaze su prosledili Stalmanu da odluči o tome šta treba sprovesti licencom.Tokom procesa javne rasprave dostavljeno je 962 komentara na prvi nacrt.[22] Do kraja je bilo dostavljeno ukupno 2.636 komentara.[23][24][25]. Treći nacrt je objavljen 28.03.2007.[26] Ovaj nacrt je sadržao tekst kojim je trebalo sprečiti pojavu unakrsnih licenci za patente, kao što je kontroverzni Patentni ugovor Microsoft-Novell-a i ograničenja odredaba protiv tivoizacije (tivoization) u odnosu na „korisnika“ ili „korisničkog proizvoda“. Trećim nacrtom je izričito brisan i odeljak o „Geografskim ograničenjima“ čije je moguće brisanje bilo najavljeno na početku javne rasprave.

Četvrti nacrt za raspravu,[27] koji je bio poslednji, objavljen je 31.05.2007. uveo je kompatibilnost Licence Apache, razjasnio je ulogu spoljnih izvođača i napravio jedan izuzetak da bi se izbegli problemi uočeni u vezi s friziranim ugovorom između Microsoft-a i Novell-a koji u odeljku 11, stav 6 kaže da ne možete da prosleđujete obuhvaćeni rad ako ste strana u ugovoru s trećom stranom koja se bavi distribucijom softvera, a u skladu s kojim plaćate trećoj strani na osnovu obima svojih aktivnosti u prosleđivanju radova, i shodne kome treća strana odobrava diskriminatornu patentnu dozvolu bilo kojoj strani koja bi od vas mogla da dobije obuhvaćeni rad [...]

Nacrt je imao za cilj da učini takve pogodbe nevažećim. Licenca je trebalo i da osigura Microsoft-u da sve patentne licence koje odobrava korisnicima Novell-a za korišćenje softvera GPLv3 proširi na sve korisnike softvera GPLv3; ovo je moguće samo ako je i pravno Microsoft „prosleđivač“ softvera GPLv3.[28][29]

Ostali, naročito visoko profilisani razvijaoci (projektuju i razvijaju softvere, prim.) Linux kernel-a komentarisali su u javnim medijima svoje primedbe na delove nacrta 1 i 2 za raspravu, i davali su o tome izjave za javnost.[30]

Izdavanje licenci i ugovorna pitanja

OJL je osmišljen kao licenca, a ne kao ugovor.[33][34] U nekim sudskim nadležnostima opšteg anglosaksonskog prava, pravna razlika između licence i ugovora je veoma značajna: ugovori su izvršivi po osnovu obligacionog prava, dok se licence izvršavaju u skladu sa zakonom o autorskim pravima. Međutim, ova razlika nije od koristi u mnogim sudskim nadležnostima gde ne postoje razlike između ugovora i licenci, kao što su sistemi građanskog prava.[35]

Oni koji nisu saglasni s odredbama i uslovima OJL nemaju dozvolu, shodno zakonu o autorskim pravima, da kopiraju ili distribuiraju softver ili izvedene radove pokrivene licencama OJL. Međutim, ako oni ponovo ne distribuiraju program pokriven licencom OJL, onda i dalje mogu da koriste softver u okviru svojih organizacija kako god žele, a radovi (uključujući i programe) koji su konstruisani primenom tog programa ne moraju biti pokriveni tom licencom.

Alison Randal je tvrdila da je, kao licenca, verzija GPLv3 nepotrebno zbunjujuća za laike koji je čitaju i da bi mogla da bude pojednostavljena, uz očuvanje istovetnih uslova i pravne snage.[36]

Vlasnici autorskih prava

Sam tekst OJL je zaštićen autorskim pravom i vlasnik autorskog prava je Fondacija za besplatni softver. Međutim, FBS ne poseduje autorsko pravo za rad objavljen shodno OJL, ako autor izričito ne prenese autorska prava na FBS (što se retko dešava, osim za programe koji su deo projekta GNU). Samo individualni vlasnici autorskog prava imaju ovlašćenje da podignu tužbu u slučaju kršenja licence. FBS dozvoljava ljudima da stvore nove licence na osnovu OJL, ako izvedene licence ne koriste uvod iz OJL bez dozvole. Međutim, ovo destimulišu, jer takva licenca je generalno neuskladiva s OJL-om.[37] (Videti Često postavljana pitanja o OJL radi više informacija.) To izaziva i porast broja licenci. Ostale licence koje proizvodi projekat GNU obuhvataju Manju opštu javnu licencu GNU (MOJL) i Licencu za besplatnu dokumentaciju GNU.

---

Biblioteke

Prema FBS-u, „OJL od vas ne traži da objavite svoju izmenjenu verziju programa, niti bilo koji deo istog. Slobodni ste da izmenite program koji je pod OJL-om i koristite ga privatno, bez obaveze da ga ikada iznesete u javni promet.“ [38] Međutim ukoliko neko iznese delo koje je pod OJL-om u javni promet, onda se pojavljuje problem oko povezivanja sa bibliotekama: naime, ako vlasnički program koristi OJL biblioteku, onda se postavlja pitanje da li je vlasnički program prekršio OJL?

Ključno pitanje je da li se program koji nije pod OJL-om sme ili ne sme statički ili dinamički povezati sa bibliotekama koje su pod OJL-om? Oko ovog pitanja postoje različita mišljenja. OJL jasno propisuje da sva dela izvedena iz kôda koji je pod OJL-om moraju sama da budu obuhvaćena OJL-om. Dvosmislenost se pojavljuje ukoliko se koriste biblioteke koje su pod OJL-om, ili kada se OJL softver distribuira u većem paketu koji sadrži i kôd koji nije pod OJL-om (na primer sadrži delove statički povezanih biblioteke koje su pod OJL-om unutar vlasničke binarne datoteke). Ovaj problem nije rezultat OJL-a kao takvog nego načina na koji zakon o autorskim pravima definiše izvedene radove. Na ovu temu zastupljena su sledeća gledišta:

Gledište: dinamičko i statičko povezivanje krši OJL

Fondacija za besplatni softver (koja poseduje autorska prava nad nekoliko značajnih softverskih proizvoda pod OJL-om kao i nad samim tekstom OJL-e) tvrdi da izvršne datoteke koje su dinamički povezane sa bibliotekom koja je pod OJL-om zaista predstavljaju izvedeni rad. Ovo se međutim ne odnosi na odvojene programe koji komuniciraju jedni s drugima.[39]

Fondacija za besplatni softver je takođe i autor MOJL koja je gotovo identična OJL-i, sa tom razlikom što sadrži dodatnu dozvolu povezivanja u svrhu „korišćenja biblioteke“.

Ričard Stalman i FBS naročito podstiču pisce biblioteka da koriste OJL kako vlasnički programi ne bi mogli da koriste biblioteke i kako bi se svetu slobodnog softvera obezbedilo više alatki nego svetu vlasničkog softvera.[40]

Dodatni moduli

FBS ima drugačije gledište kada se radi o načinu na koji se dodatni modul poziva. Ako se Dodatni modul poziva preko dinamičkog povezivanja i ako poziva funkcije iz programa koji je pod OJL, onda taj modul najverovatnije predstavlja izvedeni rad.

Gledište: statičko povezivanje krši OJL, ali je nejasno u pogledu dinamičkog povezivanja

Neki veruju da iako statičko povezivanje proizvodi izvedeni rad, ipak nije jasno da li izvršna datoteka koja je dinamički povezana sa kôdom koji je pod OJL predstavlja izvedeni rad (videti Labav kopileft). Autor Linuksa Linus Torvalds se slaže sa gledištem po kome povezivanje može da proizvede izvedeni rad, ali se ne slaže oko okolnosti.[42]

Jedan advokat Novell-a je napisao da stanovište po kome dinamičko povezivanje ne proizvodi izvedeni rad „ima smisla“ ali da nije „jasno ispolirano“, a da dokaz dobronamernog dinamičkog povezivanja već postoji u vidu vlasničkih pokretačkih programa za Linuks kernel.

U slučaju Galub protiv Nintenda Deveti okružni žalbeni sud je definisao da izvedeni rad ima „oblik i trajnost“ i primetio da „sporni rad mora sadržati deo rada sa autorskim pravom u nekom obliku“; uprkos tome, ne postoje jasne pravosnažne presude koje rešavaju ovaj konkretni konflikt.

Gledište: povezivanje nebitno

U članku časopisa Linux Journal Lorens Rozen (specijalista za zakon o IP, i generalni savetnik OSI) iznosi gledište po kome je metod povezivanja uglavnom nebitan kada se određuje da li neki softver predstavlja izvedeni rad ili ne; bitnije je pitanje da li je softver namenjen za saradnju sa softverom-klijentom i/ili sa bibliotekom. [44] Rozen nastavlja: „osnovni pokazatelj toga da li novi program predstavlja izvedeni rad je da li je izvorni kôd koji je korišćen [u smislu kopiranja i umetanja], izmenjen, prenesen ili na drugi način promenjen u bilo kom pogledu prilikom stvaranja novog programa. Ukoliko nije, smatram da onda nije u pitanju izvedeni rad“; nakon toga on je nabrojao još brojne druge zaključke o nameri, kao i o mehanizmima povezivanja i distribuciji proizvoda u paketu. Na svom vebsajtu[45] Rozen potvrđuje da su „tržišni“ faktori mnogo važniji od tehnike povezivanja.

Sporno je takođe i pitanje da li plagin ili modul (kao na primer pokretački program za grafičke kartice u vidu dodatnog modula za kernel kompanija NVidia ili ATI) takođe mora da bude pod OJL-om, ako se oni mogu smatrati nezavisnim delom. Ovo gledište sugeriše da bi dodatni moduli, ili dodatni moduli za softvere koji su dizajnirani da koriste dodatne module, koji se mogu smatrati nezavisnim u razumnim granicama, mogli koristiti proizvoljne licence ukoliko rad koristi OJL v2. U ovom pogledu naročito je interesantan sledeće poglavlje iz OJL v2:

Možete izmeniti svoju kopiju ili kopije Programa, ili njihov deo, što formira delo zasnovano na Programu, i kopirati i distribuirati te izmene ili delo pod uslovima iz gornjeg stava 1, ako su zadovoljeni i sledeći dodatni uslovi:

…

b) Bilo koji rad koji vi distribuirate ili objavljujete, koji u celosti ili delom sadrži Program ili je izveden iz Programa ili nekog njegovog dela, mora biti u celosti licenciran trećim licima besplatno, u skladu sa uslovima ove Licence.

… Ovi uslovi se odnose na izmenjeni rad u njegovoj celosti. Ukoliko se mogu identifikovati delovi rada koji nisu izvedeni iz Programa, i koji se u razumnim granicama mogu smatrati nezavisnim, zasebnim radom, onda se ova Licenca i uslovi koje ona propisuje ne primenjuju na te delove kada ih distribuirate kao zasebna dela. Ali kada te delove distribuirate zajedno sa drugim delovima Programa na koje se odnose predmetni uslovi kao jednu celinu, onda ta celina mora poštovati uslove ove Licence, što znači da se ti uslovi onda odnose na sve delove te celine bez obzira ko je njihov autor.

Treba primetiti da OJL v3 sadrži drugačiju klauzulu:

Možete isporučiti delo zasnovano na programu, ili izmene koje su potrebne da se ono napravi od programa, u obliku izvornog koda pod odredbama poglavlja 4, uz uslov da takođe ispunite i sve sledeće uslove: ...

c) Morate u potpunosti licencirati celo delo pod ovom Licencom svakome ko dođe do njegovog primerka. Ova licenca će se zato primenjivati, zajedno sa svim primenjivim odredbama iz člana 7, na celo delo i sve njegove delove, bez obzira na to kako su pakovani. Ova licenca vam ne pruža dozvolu da na drugi način licencirate delo, ali ni ne poništava takvu dozvolu ako ste je zasebno dobili.

…

Kompilacija obuhvaćenog dela sa drugim, odvojenim i nezavisnim delima, koja nisu po svojoj prirodi produžeci obuhvaćenog dela, i koja mu nisu pridružena da bi zajedno sa njim činila veći program, na jedinici za skladištenje ili medijumu za raspodelu, se naziva „celinom“ ako se kompilacija i njena zbirna autorska prava ne koriste da bi se ograničio pristup pravima korisnika kompilacije van onoga što dopuštaju zasebna dela. Uključenje obuhvaćenog dela u celinu ne prouzrokuje primenu ove licence na druge delove te celine.

Kao primer možemo navesti neke navodne vlasničke dodatne module i teme/skinove za CMS softver pod OJL v2 kao što su Drupal i WordPress koji su bili predmet debate u kojoj su oba gledišta bila zastupljena.

Komunikacija s programima koji nemaju OJL i kombinovanje tih proizvoda

Ne postoji uslov po kome akt komunikacije sa drugim programima sam po sebi iziskuje da i ti drugi programi imaju OJL; takođe, ne postoji uslov po kome OJL softver ne sme biti distribuiran zajedno sa softverom koji nema OJL. Međutim, postoje minimalni uslovi koji moraju biti ispunjeni, a koji osiguravaju da prava softvera pod OJL-om neće biti ograničena. Sledeći citat sa gnu.org OJL često postavljanih pitanja (FAQ) razjašnjava u kojoj meri softver može da komunicira ili bude distribuiran u paketu sa programima koji koriste OJL:

„U čemu je razlika između „celine“ i drugih vrsta „izmenjenih verzija“ programa“?

„Celina“ se sastoji od više odvojenih programa koji se distribuiraju u paketu, na istom CD-ROM-u ili drugom medijumu. OJL dozvoljava da pravite ili distribuirate celinu čak i ako licence drugih softvera nisu slobodne ili kompatibilne sa OJL. Jedini uslov to što ne smete da isporučujete celinu pod licencom koja lišava korisnike prava koja su mu zagarantovana svim zasebnim licencama softvera iz paketa ponaosob.

Gde se može povući linija između dva odvojena programa i programa iz dva dela? Ovo je pravno pitanje koje će na kraju ostati na sudijama da odluče. Mi smatramo da dobar kriterijum koji treba imati u vidu kada se traži odgovor na ovo pitanje zavisi od mehanizma komunikacije programa (izvršavanje, usmeravanja, rpc, pozivanje funkcija iz zajedničke memorijske adrese, itd.) i semantike pojma „komunikacija“ (koji tip informacije se razmenjuje).

Ukoliko su moduli sastavni deo jedne datoteke, onda su oni definitivno deo jednog programa. Ukoliko su moduli dizajnirani da budu pokrenuti kao povezani, deleći prostor iste memorijske adrese, onda to gotovo sigurno znači da su oni kombinovani u jedan program.

Nasuprot tome, usmeravanja i softverski priključci i dodaci tekstualnim komandama predstavljaju mehanizme koji se obično koriste za komunikaciju između dva odvojena programa. Dakle kada se koriste za komunikaciju, moduli obično predstavljaju odvojene programe. Ali ukoliko je semantika komunikacije u dovoljnoj meri intimna, razmenjivanje kompleksnih internih struktura podataka bi takođe moglo predstavljati osnovu po kojoj bi se dva dela smatrala kombinovanim u jedan veći program.

Prema tome FBS povlači liniju između „biblioteke“ i „drugih programa“ u zavisnosti od 1) „kompleksnosti“ i „intimnosti“ informacije koja se razmenjuje i 2) mehanizma (pre nego semantike); FBS ipak priznaje da pitanje nije dovoljno razjašnjeno i da će o pojedinačnim slučajevima nastalim u složenim situacijama odlučivati zakonodavstvo.

OJL na sudu

2002. godine, MySQL AB pokrenuo je parnicu protiv Progress NuSphere po osnovu kršenja autorskih prava ispred Okružnog suda Sjedinjenih država. NuSphere je navodno prekršila MySQL-ova autorska prava povezivanjem MySQL kôda koji je pod OJL sa NuSphere Gemini tabelom, prekršivši odredbe licence. Nakon preliminarnog saslušanja kod sudije Pati Saris 27. 02. 2002. god. strane su započele pregovore o nagodbi do koje se na kraju i došlo.[48] Nakon saslušanja FBS je prokomentarisao: „sudija Saris je jasno izrazila da u njenim očima OJL GNU predstavlja pravosnažnu obavezujuću licencu.“[49]

U avgustu 2003. god. kompanija SCO Group je izrazila uverenje da OJL nema pravnu snagu i da ta kompanija namerava da pokrene parnicu zbog poglavlja kôda koja su navodno kopirana iz kôda SCO Unix sistema u kôd Linuks kernela. Ovaj stav je za tu kompaniju bio problematičan zato što su oni sami prethodno već distribuirali GNU/Linuks i drugi kôd koji je bio pod OJL-om u njihovoj Linuks distribuciji Caldera OpenLinux, a postoji malo dokaza da su imali pravnu osnovu da to urade osim u skladu sa uslovima OJL. Za više informacija videti SCO-Linuks kontroverze i SCO v. IBM.

U aprilu 2004. god. kompanija Sitecom Germany je od strane Okružnog suda Minhena dobila preliminarnu sudsku zabranu poslovnih operacija vezanih za projekat netfilter/iptables nakon što je ta kompanija odbila da prestane sa distribucijom Netfilter softvera koji je pod OJL-om, zbog prekršaja odredbi OJL. U Julu 2004. god. nemački sud je potvrdio ovu zabranu protiv kompanije Sitecom.[50] Sledi objašnjenje presude:

Optuženi je prekršio autorska prava tužioca tako što je nudio softver „netfilter/iptables“ na preuzimanja sa interneta i tako što je reklamirao svoju distribuciju ne pridržavajući se uslova OJL. Takav postupak bi bio zakonski dopustiv samo ukoliko bi optuženi za to posedovao licenciranu dozvolu,… Ovo je nezavisno od pitanja da li su se optuženi i tužilac složili o uslovima OJL ili ne. Ukoliko se oko uslova iz OJL nisu složile obe strane, bez obzira na to optuženi ne bi imao potrebna prava da kopira, distribuira ili kreira softver „netfilter/iptables“ koji je slobodno dostupan javnosti.

Harald Welte je bio zastupan od strane suosnivača ifrOSS Tila Džegera. Ovo je u potpunosti ispunilo predviđanja koja je prethodno dao predstavnik FBS Eben Moglen. Ova presuda je značajna zato što je to bio prvi put da je sud potvrdio da kršenje uslova OJL može da imati uticaja na kršenje autorskih prava.

U maju 2005. god. Danijel Voles je podneo tužbu protiv Fondacije za besplatni softver Južnom okružnom sudu Indijane tvrdeći da OJL zapravo predstavlja nezakoniti pokušaj fiksiranja cena (na nuli). Tužba je odbačena u martu 2006. god. uz obrazloženje da je Voles podneo državi zakoniti zahtev za izdavanje odobrenja za sprovođenje koncentracije; sud je nadalje primetio da „OJL zapravo podstiče, tj. ne sprečava slobodnu konkurenciju i distribuciju računarskih operativnih sistema od kojih potrošači imaju direktnu korist.“[51] Sud je Volesu odbio mogućnost dalje dopune njegove tužbe, i naložio mu je da isplati troškove pravnog postupka Fondaciji za besplatni softver.

Decembra 11. 2008. god. Fondacija za besplatni softver tužila je Cisco Systems, Inc. za povredu autorskih prava od strane njene podružnice Linksys, i to autorskih prava softverskih paketa koji su pod OJL kao što su Coreutils, Readline, Parted, Wget, GNU Compiler Collection, Binutils, i GNU Debugger, a koje je Linksys distribuirala u okviru upravljačkog softvera na bazi GNU/Linuksa svog popularnog WRT54G bežičnog mrežnog usmerivača, kao i brojnih drugih uređaja poput kablovskih i DSL modema, Mrežno-prikačenih memorijskih uređaja, Mrežnog prolaza protokolа za prenos glasa preko Interneta (VoIP), uređaja za Virtuelne privatne mreže, i kućnih bioskopa/uređaja za prenos zvuka i slike.

Šest godina nakon više žalbi kompaniji Cisco od strane FBS, tvrdnji od strane kompanije Cisco da će ispraviti problem ili su u procesu njegovog ispravljanja oko usklađenosti sa OJL (ne-objavljivanja izvornog kôda i modifikacija softvera pod OJL), nakon više ponovljenih kršenja OJL koja su bila otkrivena na više proizvoda i prijavljena, i puno priče ali malo dela Linksys-a (proces koji je na blogu FBS opisan kao „petogodišnje igranje mačke i miša (five-years-running game of Whack-a-Mole)“)[55] FBS ih je najzad tužila sudu.Šest meseci nakon toga kompanija Cisco je zaključila svoj slučaj nagodbom po kojoj se prihvatila da „postavi Direktora za slobodan softver“ čiji zadatak bi bio da osigura usklađenost sa OJL-om, i „da obavesti prethodne korisnike Linksys proizvoda koji sadrže FBS programe o njihovim pravima prema OJL“, da obezbedi dostupnost FBS programa besplatno na svom vebsajtu, i da uplati novčani prilog u FBS.

Izdavanje više dozvola

Brojni biznisi koriste višestruko licenciranje da distribuiraju OJL verziju i prodaju vlasničku licencu kompanijama koje žele da kombinuju taj paket sa vlasničkim kôdom, bez obzira da li koriste dinamičko povezivanje ili ne. Primeri takvih kompanija su MySQL AB, Digia PLC (Qt framework, pre 2011. god., Nokia), Red Hat (Cygwin) i Riverbank Computing (PyQt).

Kritike

Microsoft

2001. god. CEO kompanije Microsoft Steve Ballmer nazvao je GNU/Linux „rakom koji se kači na sve što dotakne u smislu intelektualne svojine“.[73] Microsoft je izdao Microsoft Windows Services for UNIX koji sadrži kôd pod OJL-om.[74] Kao odgovor na napad Microsoft-a usmeren ka OJL, nekoliko istaknutih autora besplatnog softvera i pobornika izdali su saopštenje u kome su izrazili podržavanje OJL.[75] Međutim u julu 2009. god. Microsoft je sâm izdao oko 20.000 linija pokretačkog kôda za Linuks pod OJL.[76] Kôd Hyper-V koji je deo priloženog kôda koristio je komponente otvorenog kôda koji koristi OJL i koji je prvobitno bio statički povezan sa delovima vlasničkih pokretačkih binarnih datoteka ali to više nije jer je to kršilo OJL.[77]

„Virusna“ priroda

Opisujući OJL, Kreg Mundi, Viši VD direktor kompanije Microsoft je okarakterisao kao „virusnu“ [78] jer OJL dopušta samo izmene celih programa, što znači da programeri ne smeju izmeniti program koji se povezuje na biblioteke koje koriste licence nekompatibilne sa OJL. Takozvani „virusni“ efekat ovoga je da pod tim okolnostima softver koji je licenciran različitim licencama ne može biti kombinovan osim ako se neka od licenci ne zameni. Iako bi teoretski bilo koja licenca mogla da se zameni, u „virusnom“ scenariju OJL praktično i ne može da bude zamenjena (zato što softver može da ima veliki broj ljudi koji su doprineli softveru što znači da postoji velika verovatnoća da će neko to odbiti), dok licence drugih softvera mogu praktično da budu zamenjene. Po Ričardu Stalmanu slika „virusa“ ne samo da je uvredljiva nego i netačna: softver koji je pod OJL-om nikada ne „napada“ ili „inficira“ drugi softver. Umesto toga softver koji je pod OJL-om je kao biljka spider plant: ako uzmete samo deo ove biljke i stavite je na drugo mesto, ona će i na tom mestu izrasti.

Prepreke komercijalizaciji

Zvaničnici projekata FreeBSD izjavili su da je „manje znana i nenamerna posledica korišćenja OJL to što je veoma naklonjena velikim kompanijama koje žele da potkopaju druge softverske kompanije. Drugim rečima, OJL je podložan tome da bude korišćen kao marketinško oružje što potencijalno može da smanji ekonomsku korist i doprinosi monopolističkom ponašanju“ i da OJL „predstavlja pravi problem za one koji žele da komercijalizuju i ostvare profit od softvera.

Videti još :

• Slobodan softver
• Manja opšta javna licenca GNU (MOJL/LGPL)
• Opšta javna licenca Affero (OJLA/AGPL)
• BSD licenca
• Labave i kopileft licence
• Duplo licenciranje
• Javna licenca evropske zajednice (JLEZ/EUPL)
• Vlasnički softver
• Spisak softverskih licenci
• Poslovni modeli softvera otvorenog kôda
• Anti-autorska prava (Kopimi)
• Portal slobodnog softvera

Reference

• http://www.free-soft.org/gpl_history/
• http://freshmeat.net/stats/
• http://www.dwheeler.com/frozen/sourceforge-stats-20031110.html
• http://fsfeurope.org/projects/gplv3/
• http://www.groklaw.net/article.php?story=20040725150736471
• http://www.gnu.org/licenses/gpl-faq.html
• http://www.gnu.org/software/bison/manual/html_mono/bison.html
• http://www.fsf.org/licensing/licenses/index_html#GPLCompatibleLicenses