Википедија:Сјајни чланци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сјајни чланци Добри чланци 1000 чланака Потребни чланци Радионица
Гласање за сјајне чланке Гласање за добре чланке Чланци за брисање Потребне слике Сређивање чланака
Сјајни чланци
Пречица:
ВП:СТ

Сјајни чланци су они за које Википедијанци сматрају да представљају најбољи садржај на Википедији и које сваког дана поносно приказујемо на Главној страни. Пре него што се постави на овај списак, чланак мора проћи кроз гласање у којем уредници оцењују тачност, неутралност, уредност и стил. Тренутно, на Википедији на српском језику има 180 сјајних чланака, од укупно 253.405 чланака на Википедији, што значи да је отприлике сваки 1407. чланак сјајан. Чланци се такође могу уклањати са списка сјајних, процесом гласања сличним као за избор.

Бронзана звездица (LinkFA-star.png) у горњем десном углу чланка обележава да је тај чланак сјајан.

Гласање и правила

Биографије

Алберт Ајнштајн • Ана Болен • Ана Франк • Бети Дејвис • Вејн Грецки • Владе Дивац • Ернандо де Сото • Живко Павловић • Индира Радић • Јао Минг • Јанош Хуњади • Јован Владимир • Јован Цвијић • Јохан Себастијан Бах • Карло V, цар Светог римског царства • Константин XI Палеолог Драгаш • Ладислав V Посмрче • Леонард Ојлер • Леонардо Дикаприо • Лоренс Оливије • Мајкл Џексон • Марија Монтесори • Месроп Маштоц • Мигел де Сервантес • Михајло Пупин • Никола Тесла • Новак Ђоковић • Перибсен • Перикле • Петар Бојовић • Петар Велики • Радомир Путник • Рајнхард Хајдрих • Рис Видерспун • Рихард Вагнер • Сандра Булок • Сидни Крозби • Степа Степановић • Стефан Лазаревић • Стефан Немања • Стефан Урош II Милутин‎ • Теодора (супруга Јустинијана I) • Че Гевара • Џенис Џоплин • Џуди Гарланд

Географија

Друштвене науке

Историја

Алмогавери • Блицкриг • Борба за независност Латинске Америке • Гладијатор • Деколонизација Африке • Други светски рат • Историја Европске уније • Историја Мађарске • Историја Русије • Историја Срба пре Немањића • Кју-клукс-клан • Немачки бојни брод Бизмарк • Окупација Луксембурга у Првом светском рату • Опсада Београда (1456) • Ослобођење Врања 1878. године • Пад Београда (1521) • Пад Цариграда (1453) • Партенон • Праисторија • Први светски рат • Рат Велике алијансе • Рат за Нагорно-Карабах • Свемирска трка • Случај Рачак • Спартаков устанак • Стари Рас • Црвена армија 

Књижевност, уметност и забава

Физика и хемија

Астрономија

Биологија

Геологија

Медицина

Спорт

Технологија и математика

Митологија и религија

Нови сјајни чланци

Радомир Путник

Војвода Радомир Путник.jpg

Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847Ница, 17. мај 1917) био је српски војвода. Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.

Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Током другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.

Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.

У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.

У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

...даље...

Петар Бојовић

Vojvoda Petar Bojović.jpg

Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.

Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.

У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

...даље...