Википедија:Сјајни чланци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сјајни чланци Добри чланци 1000 чланака Потребни чланци Радионица
Гласање за сјајне чланке Гласање за добре чланке Чланци за брисање Потребне слике Сређивање чланака
Сјајни чланци
Пречица:
ВП:СТ

Сјајни чланци су они за које Википедијанци сматрају да представљају најбољи садржај на Википедији и које сваког дана поносно приказујемо на Главној страни. Пре него што се постави на овај списак, чланак мора проћи кроз гласање у којем уредници оцењују тачност, неутралност, уредност и стил. Тренутно, на Википедији на српском језику има 176 сјајних чланака, од укупно 250.102 чланака на Википедији, што значи да је отприлике сваки 1421. чланак сјајан. Чланци се такође могу уклањати са списка сјајних, процесом гласања сличним као за избор.

Бронзана звездица (LinkFA-star.png) у горњем десном углу чланка обележава да је тај чланак сјајан.

Гласање и правила

Биографије

Алберт Ајнштајн • Ана Болен • Ана Франк • Бети Дејвис • Вејн Грецки • Владе Дивац • Ернандо де Сото • Живко Павловић • Индира Радић • Јао Минг • Јанош Хуњади • Јован Владимир • Јован Цвијић • Јохан Себастијан Бах • Карло V, цар Светог римског царства • Константин XI Палеолог Драгаш • Ладислав V Посмрче • Леонард Ојлер • Лоренс Оливије • Мајкл Џексон • Марија Монтесори • Месроп Маштоц • Мигел де Сервантес • Михајло Пупин • Никола Тесла • Новак Ђоковић • Перибсен • Перикле • Петар Бојовић • Петар Велики • Рајнхард Хајдрих • Рис Видерспун • Рихард Вагнер • Сандра Булок • Сидни Крозби • Степа Степановић • Стефан Лазаревић • Стефан Немања • Стефан Урош II Милутин‎ • Теодора (супруга Јустинијана I) • Че Гевара • Џуди Гарланд

Географија

Друштвене науке

Историја

Алмогавери • Блицкриг • Борба за независност Латинске Америке • Гладијатор • Деколонизација Африке • Други светски рат • Историја Европске уније • Историја Мађарске • Историја Русије • Историја Срба пре Немањића • Кју-клукс-клан • Немачки бојни брод Бизмарк • Окупација Луксембурга у Првом светском рату • Опсада Београда (1456) • Ослобођење Врања 1878. године • Пад Београда (1521) • Пад Цариграда (1453) • Партенон • Праисторија • Први светски рат • Рат Велике алијансе • Рат за Нагорно-Карабах • Свемирска трка • Случај Рачак • Спартаков устанак • Стари Рас • Црвена армија 

Књижевност, уметност и забава

Физика и хемија

Астрономија

Биологија

Геологија

Медицина

Спорт

Технологија и математика

Митологија и религија

Нови сјајни чланци

Петар Бојовић

Vojvoda Petar Bojović.jpg

Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода.

Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде, а по завршетку ратова постао је водник батерије у Београду. После српско-бугарског рата постао је водник коњице, а затим је 1891. положио испит и добио чин капетана. Истовремено је постављен за вршиоца дужности начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу, где је остао пет година. Мењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је био командант Коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, после којих је добио чин генерала. По окончању Првог балканског рата, на његов предлог, а уз подршку војводе Путника, склопљен је савез са Грчком, као противтежа опасности која је тада долазила од Бугарске. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однела победу у бици на Брегалници, а после рата био је командант трупа Нових области на Косову и Македонији.

У Првом светском рату је био командант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама Церске битке, а по ослобађању Шапца, са овом јединицом форсирао је, почетком септембра, Саву и продро у Срем. Бива рањен у глежањ, па је смењен са места команданта. Од новембра 1914. до новембра 1915. године генерал Бојовић је био на располагању, када је због Тројне офанзиве, опет реактивиран. Опет је постао командант трупа Нових области и успео је да пружи отпор непријатељу, док се српска војска повлачила ка Косову. Када је донета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915.) постављен за начелника Врховне команде. Поднео је оставку начелника Врховне команде 19. јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта. Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у бици код Доброг поља. Због ратних заслуга 13. септембра 1918. добио је чин војводе.

После рата постао је командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС у јануару 1921. године. Децембра исте године стављен на располагање, а убрзо и пензионисан. Враћен је у службу 1941. и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије. Током Априлског рата именован је по уставу, услед малолетности краља Петра II, за помоћника врховног команданта краљевске југословенске војске да би после капитулације војске сам себи одредио кућни притвор у коме је био све до краја рата. По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА. У притвору је мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо.

Одликован је Орденом Југословенске круне првог реда (1930. године), Орденом Карађорђеве звезде првог реда (1933. године) и француским Орденом Легије части (1936. године). Носилац је многобројних највиших српских и савезничких одликовања. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

...даље...

Живко Павловић

Divizijski general Živko Pavlović.jpg

Живко Павловић (Рамаћ код Башина, 1/13. март 1871Београд, 25. април 1938) био је високи официр српске војске, дивизијски генерал југословенске војске, професор, управник Војне академије, војни писац и академик.

Рођен је у селу Рамаћ надомак Башина од оца Гаврила и мајке Ане Петровић. Променио је своје рођено презиме Петровић у стричево презиме Павловић, код кога је живео са маћехом после смрти својих родитеља. После завршетка основне школе, Живко је уписао Крагујевачку гимназију. У то време у Војној академији је радио млади официр (будући војвода) Степа Степановић, што је допринело да Павловић упише нижу школу Војне академије 1892. године. Класни друг му је био будући армијски генерал и министар војске и морнарице Петар Пешић.

После завршетка Академије, Живко је био водник, а након тога је уписао Вишу школу Војне Академије 1. септембра 1894. године. У наредном периоду прошао је све дужности од водника у Моравском артиљеријском пуку, до командира батерије. Од 1899. до 1892. је био на генералштабној припреми у Београду. 1902. године је послат у Берлин на усавршавање. После повратка из Берлина постао је ордонанс официр краља и ту дужност је обављао до 1905. године. Две године касније постао је ађутант краљевића Ђорђа, а након те дужности био је и професор Александра Карађорђевића у периоду од 19081911. Од 19101912, вршио је функцију начелника Оперативног одељења Главног генералштаба и на том положају се задржао до почетка Првог балканског рата.

Пред Први балкански рат изабран је међу четворицом најближих Путникових сарадника и тада је постао шеф одсека за израду наређења у оперативном одељењу Врховне команде а после окончања службовања на том положају, био је у делегацији која је закључивала мир у Лондону. Учествовао је у опсади Скадра, када је унапређен у генералштабног пуковника, а касније је учествовао и у Брегалничкој бици. Након ове победе војвода Путник је хтео да га ванредно унапреди у чин генерала али је он то одбио.

На почетку Првог светског рата, Павловић је руководио мобилизацијом становништва. Био је блиски сарадник Радомира Путника и заједно са њим је разрађивао планове за битке. После Тројне офанзиве, влада је сменила Радомира Путника, а заједно са њим и Живка Павловића његовог заменика. Дошао је у сукоб приликом планирања Солунског фронта са Живојином Мишићем и његов план није усвојен. После победе на Кајмакчалану, смењен је са функције команданата Шумадијске дивизије и послат је на лечење од маларије.

После рата је унапређен у чин генерала 1919. године. Исте године је постао управник Војне академије у Београду, да би 1920. постао помоћник команданта Прве армијске области и командант Јадранске дивизијске области. Пензионисан је три године касније. На предлог Јована Цвијића, изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1921. Увршћен у ред највећих војсковођа српске и југословенске историје.

...даље...