Виторио Емануеле III Савојски

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Виктор Емануел III)
Виторио Емануеле III

Виктор Емануел III.jpg

Датум рођења 11. новембар 1869.
Место рођења Напуљ (Италија)
Датум смрти 28. децембар 1947.
Место смрти Александрија (Египат)
Титула Краљ Италије
Период 29. јул 19009. мај 1946.
Порекло и породица
Династија Савојска династија
Отац Умберто I
Мајка Маргерита Савојска
Супружник/ци Јелена Савојска
Потомство Јоланда Савојска
Мафалда Савојска
Умберто II
Ђована Савојска
Марија Савојска

Great coat of arms of the king of italy (1890-1946).svg
Грб италијанске краљевске породице

Виторио Емануеле III (итал. Vittorio Emanuele III; Напуљ, 11. новембар 1869Александрија, 28. децембар 1947) је био краљ Италије из Савојске династије од 1900. до 1946. Био је и цар Етиопије (1936—1943) и краљ Албаније (1939—1943). Током његове дугогодишње владавине догодила су се два светска рата, као и рађање, јачање и пад фашизма под вођством Бенита Мусолинија.

Биографија[уреди]

принц Виторио Емануеле, слика из детињства
млади принц Виторио

Виторио Емануеле је рођен у Напуљу. Био је једино дете Умберта I, краља Италије. За разлику од својих рођака, био је веома низак човек, чак и за стандарде 19. века. Био је висок свега 153 cm.[1]

Дана 24. октобра 1896. оженио се са црногорском принцезом Јеленом Петровић Његош. На престо је ступио 29. јула 1900. након што је његовог оца, убио анархист.

Први светски рат[уреди]

Када је почео Први светски рат Италија је прво била неутрална, иако је била чланица Тројног савеза. Године 1915. Италија је потписала неколико тајних споразума којима се обавезала да уђе у рат на страни Антанте, иако је већина становништва, као и скупштина Италије била против рата. У то време краљ је имао највећу моћ и могао је да поништи одлуку скупштине. Тако је Виктор Емануел самостално донео одлуку да уведе Италију у рат.

Међутим, због неорганизованог ратовања, великих губитака у италијанској војсци и нарочито после великог пораза у бици код Кобарида и велике економске депресије која је пратила рат окренула је краља против рата. И поред свега, краљ је посећивао различита места у северној Италији која су била на фронту. Тамо је показао велику храброст и бригу, јер је лично посећивао многе људе и заједно са својом женом водио бригу око рањеника. У овом периоду за време Првог светског рата краљ је уживао велику популарност међу већином свог становништва.

Марш на Рим[уреди]

Виторио Емануеле са Албертом I од Белгије (лево). Фотографија показује низак раст италијанског краља.

Након завршетка Првог светског рата Италија се нашла у великој економској депресији, која је довела до екстремизма у радничкој класи Италије. То је допринело да Италија постане политички нестабилна држава. Године 1922. Мусолини је повео своје фашистичке присталице на Марш на Рим. Премијер Луиђи Факта и његов кабинет је прописао ванредно стање. Виктор Емануел се састао са премијером после поноћи и рекао је да ће следеће јутро у 9 сати да га потпише. Међутим, следеће јутро краљ је променио своје мишљење о потписивању ванредног стања. Сматрао је да његова војска није у стању да одбрани град од фашистичког марша. Али сведочанства војних лидера и сачуваних војних записа показују да је краљ био у криву.

Фашистичко насиље је расло током лета и јесени 1922. године које су довеле гласина о могућем удару. Виктор Емануел је имао сва средства на располагању да збаци Мусолинија и његове фашисте. Генерал Пјетро Бадољо је рекао краљу да би војска могла лако да изађе на крај са побуњеницима, који нису имали више од 10.000 људи. Трупе су биле лојалне краљу. Чак је и Цезар Марија Де Већи, командант фашиста и један од организатора Марша на Рим, рекао Мусолинију да неће да се противи жељама монархије. У том тренутку је фашистички лидер мислио да напусти Италију. Међутим у минут до поноћи је примио телеграм од краља у којем га он позива у Рим. Дана 30. октобра био је именован за премијера без претходног искуства у политици.

Краљ се није окренуо против Мусолинија ни после његове злоупотребе власти (укључујући и убиства противника фашизма). Године 1926. године Мусолини је спровео закон у којем је он одговаран само краљу, а не Парламенту.

Иако је краљ у својим мемоарима написао да га је страх од грађанског рата мотивисало на његова деловања, изгледало је да је добијао и алтернативне савете, највероватније од генерала Арманда Диаза, да би било боље да постигне договор са Мусолинијем. Какав год био случај, Виктор Емануел је показао слабост у одлукама, са великим дугогодишњим последицама за Италију и њену монархију. Изгледало је да његове одлуке нису имале само лоше расуђивање, већ и недемократска осећања.

Нема сумње да је Фашизам понудио политичку стабилност и опозицију левици. У то доба то је одговарало већини становништва у Италији, као и самом краљу. Људи су мислили да је Мусолини и његов режим више привлачан од алтернативе тог доба: социјализма и анархизма. Догађаји у Руској револуцији и трагедије у Првом светском рату су имале велики утицај у тим политичким одлукама.

Латерански уговори[уреди]

Дана 7. јуна 1929. коначно је решено тзв. римско питање потписивањем Латеранских уговора и успостављањем Ватикана.

Инвазија на Етиопију и Албанију[уреди]

Италијанска монархија је деценијама имала велику популарност. Међутим, колико год да је Виктор Емануел био популаран, неколико његових одлука се показало као фаталне по монархију којом је владао. Међу овим одлукама је било и преузимање круна Етиопије и Албаније, као и јавно ћутање када је Мусолинијева фашистичка влада издала озлоглашене расне законе.

Цар Етиопије[уреди]

Године 1936. Виктор Емануел је преузео титулу цара Етиопије. Та одлука није била универзално прихваћена. Виктор Емануел могао је да преузме титулу цара тек када је италијанска војска напала Етиопију и свргнула цара Хајла Селасија током Другог италијанско-етиопског рата.

Друштво народа је осудило учешће Италије у овом рату и италијанско полагање права на етиопске територије је осопоравано од стране неких чланица међународне заједнице, али је прихваћено од стране Уједињеног Краљевства и Француске 1938. године. Године 1941. Етиопија је повратила прво на круну после петогодишње италијанске окупације. Виктор Емануел III се одрекао титуле цара Етиопије у новембру 1943,[2] признавањем претходних носиоца тих круна као законите.

Краљ Албаније[уреди]

Године 1939. Виктор Емануел је преузео круну краља Албаније. Италијанске снаге су напале ову готово небрањену земљу и натерале краља Зога I на бежање. Године 1941. док је био у Тирани, монарх је избегао атентат од 19-годишњег албанског патриоте, који је испалио четири метка на њега, али је промашио. Атентатор је ухапшен и обешен десетак дана касније.

Други светски рат[уреди]

Слика Виктора Емануела III на лири из 1940. године.
Споменик Виктору Емануелу III у Напуљу.

Дана 10. јуна 1940, италијански диктатор Бенито Мусолини је направио фаталну одлуку да Италија уђе у Други светски рат на страни нацистичке Немачке. Италија није била спремна за рат и од самог почетка један пораз је пратио други. Године 1940. италијанска армија у северној Африци и Грчкој доживела је понижавајуће поразе. Крајем 1941, италијанска источна Африка је изгубљена, а 1942. италијанска Либија. Пред крај 1943, задње италијанске снаге у Тунису се се предали и Сицилија је освојена од стране савезника. Италијанска морнарица и ваздухополовне јединице нису имале савремену опрему за ратовање.

Дана 19. јула 1943, Рим је бомбардован први пут у својој историји дугој 2.500 година, што је додатно допринело разочарењу италијанског народа са својим некада популарним краљем. Дана 25. јула 1943. краљ, који је већ неко време размишљао о томе да сврге италијанског диктатора, позвао је Мусолинија код себе и сменио га са места премијера Италија и на његово место поставио маршала Пјетра Бадољоа. Онда је наредио да се Мусолини ухапси и одрекао се присвојених титула Етипоје и Албаније у корист легитимних владара тих држава.

Дана 8. септембра 1943. Виктор Емануело је направио грешку када је објавио капитулацију Италије, а да пре тога није наредио италијанској војсци да бране Рим од Немаца. Остајући без наређења, италијанске снаге по фронтовима су се распале. Многе јединице које се нису предале су се придружиле Немцима.

Плашећи се немачког продора у Рим, Виктор Емануел и његова владу се се преселили у Бриндизи. Ово је можда и било потребно да би се заштитила његова безбедност, јер је Хитлер планирао да га ухапси након збацивања Мусолинија са власти. Међутим, народ је повлачио контраст са британским краљем Ђорђем VI и краљицом Елизабетом који су одбили да напусте Лондон током његовог бомбардовања, као и са папом Пијом XII који је излазио на улице и молио се са народом Рима после његовог бомбардовања.

Схватајући да је превише обележен својом ранијом подршком фашизму, Виктор Емануел је пребацио већину својих овлашћења на свога сина принца Умберта II у Априлу 1944. Овим чином се Виктор Емануел одрекао својих преосталих овлашћења уз задржавање краљевске круне.

Плебисцит 1946[уреди]

Абдицирао је 9. маја 1946. у нади да ће на референдуму Италијани гласати за останак монархије. Наследио га је син Умберто II, који је као последњи италијански краљ владао 33 дана, након што је на референдуму 54% људи гласало за републику.

Умро је у егзилу у египатској Александрији 1947. године, где је и сахрањен.

Породица[уреди]

Родитељи[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Краљ Умберто I
Umbertoofitaly.jpg
14. март 1844. 29. јул 1900.
Краљица Маргерита
Queen Margharitha di Savoia.jpg
20. новембар 1851. 4. јануар 1926.

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Краљица Јелена
Queen Elena of Italy.jpg
8. јануар 1873. 28. новембар 1952.

Деца[уреди]

име слика датум рођења датум смрти супружник
Принцеза Јоланда
Princess Yolanda of Italy.jpg
1. јун 1901. 16. октобар 1986. Ђорђо Карло Калви
Принцеза Мафалда
Princess Mafalda of Italy.jpg
2. новембар 1902. 27. август 1944. Филип од Хесеа
Краљ Умберто II
Umberto II of Italy.jpg
15. септембар 1904. 18. март 1983. Мари Жозе од Белгије
Краљица Ђована
Joanna sabaudzka.jpg
13. новембар 1907. 26. фебруар 2000. Краљ Борис ІІІ
Принцеза Марија Франческа
María Francisca de Saboya.jpg
26. децембар 1914. 7. децембар 2001. Луиђи од Бурбон-Парме

Извори[уреди]

  1. ^ ((en))"http://www.imdb.com/name/nm0454404/bio", Приступљено 8. 4. 2013.
  2. ^ Монтанели,Cervi Storia d'italia; RCS, 2003

Спољашње везе[уреди]