Вилијам Окамски

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вилијам Окамски

William of Ockham.png

Пуно име Вилијам Окамски
Информације
Датум рођења око 1288.
Место рођења Окам (Енглеска)
Датум смрти 1347. или 1348.
Место смрти Минхен (Немачка)
Рад
Епоха Средњи век
Регија Хришћанска филозофија
Школа филозофије схоластика
Главна интересовања метафизика, теологија, епистемологија, логика, етика, политика
Значајне идеје Окамова оштрица, номинализам


Вилијам Окамски (око 12851347.) је био енглески филозоф схоластике и фрањевачки фратар. Као фрањевац живот је посветио крајњем сиромаштву. Познат је по принципу званом Окамова оштрица. Сматра се једним од највећих логичара свих времена.

Живот[уреди]

Рођен је око 1285. године у селу Окам, на југу Енглеске. Придружио се фрањевцима још док је био јако млад и најпре је образован код фрањеваца у Лондону, а онда на Оксфорду. Није завршио студије у Оксфорду[1], али током тога периода и непосредно након тих година написао је већину филозофских и теолошких дела по којима је постао познат.

Његове идеје су брзо постале контроверзне. Многи научници сматрају да га је папа Јован XXII 1324. позвао у Авињон под оптужбом за јерес и да је провео четири године у кућном притвору. Алтернативна теорија каже да је око 1324. отишао да предаје филозофију у Авињону на престижној фрањевачкој школи и да несугласице нису избиле пре 1327. године.[2] Након 9. априла 1328. поглавар фрањевачког реда Михајло из Чезене је замолио Вилијама Окамског да проучи разлике између фрањевачке и папске доктрине о апостолском сиромаштву. Фрањевци су одржавали свој ред као сиромашни ред. Сматрали су да су Христос и апостоли били сиромашни. То је био централни део њихове доктрине, а папа и доминиканци се нису слагали са тим. Вилијам Окамски је прочавајући доктринарне разлике фрањеваца и папске доктрине утврдио да је папа јеретик.[1] Пре него што је то објавио, напустио је Авињон 26. маја 1328. године, заједно са Михаилом из Чезене и неколико других фратара. Папа га је оптужио због јеретичког учење о сиромаштву Христа и апостола. Окам и одбегли фрањевци су тражили заштиту Светог римског цара Лудвига IV Баварског. У Минхену и Пизи заступа тезу да папа није непогрешив јер је изнад њега ауторитет Библије. Вилијам Окамски је изопштен из цркве, али његова филозофија није никад службено забрањена. Преостали део живота је провео пишући о политичким питањима. После смрти Михаила из Чезене постао је 1342. вођа мале групе фрањевачких дисидената на двору Лудвига IV Баварског. Окам је преминуо или 10. априла 1347. или, вероватније, 9. априла 1348. године у фрањевачком манастиру у Минхену, Баварска.[3] Папа Иноћентије VI га је посмртно рехабилитовао 1359. године.

Учење[уреди]

Вилијам Окамски пориче схоластички однос вере и ума, односно филозофије и теологије. Наука и вера су хетерогени. Научно истраживање се мора усмерити ка збиљи а искуство прихватити као извор сваке спознаје. Окам на томе гради разлику између спознаје и објаве. Захтева слободу филозофског истраживања, као и религиозног уверења и живота. Сматра да црква треба бити слободна верска заједница, а теологија се треба ослањати само на веру, а не на доказе ума.

Номинализам[уреди]

Виљем Окамски је био пионир номинализма, а неки га сматрају и оцем епистемологије и модерне филозофије. Бранио је позиције да постоји само појединачно, а не над-индивидуалне универзалије или форме и да су универзалије само продукт апстракције људског мозга и да заправо не постоје само по себи. Понекад се сматра и концептуалистом, јер су номиналисти сматрали да универзалије имају имена, тј. речи, које постоје уместо реалних универзалија. Концептаулисти све то сматрају менталним концептом, тј, имена су имена концепата, који постоје само у мислима.

Окамова оштрица[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Окамова оштрица
Цртеж Виљама Окамског (14. век)

Дао је значајан допринос модерној науци својим принципом за објашњења и стварање теорија, познатим као Окамова оштрица. Окамова оштрица значи да за објашњење неког феномена треба претпоставити што је могуће мање претпоставки, елиминишући, тј. одсецајући као оштрицом оне претпоставке, које не доприносе предвиђањима хипотезе или теорије. Када више различитих теорија има једнаку могућност предвиђања, принцип препоручује да се уведе што је могуће мање претпоставки и да се постулира са што је могуће мање хипотетичких ентитета.

Логика[уреди]

У логици Окам је доста радио према ономе што ће касније бити познато као Морганови закони и што ће се сматрати тернарном логиком. У тернарној логици не постоји само тачно, нетачно, него постоје три вредности, а тај концепт ће поново бити разматран у математичкој логици задња два века. Његово учење о непотпуној индукцији претеча је касније теоријске обраде индукције у делу Франсиса Бекона.

Политика[уреди]

Вилијам Окамски се сматра оним, који је значајно допринео развоју западних уставних идеја, посебно оних о ограниченој одговорној власти.

Радови[уреди]

Филозофија[уреди]

  • Summa logicae (пре 1327), Paris 1448, Bologna 1498, Venice 1508, Oxford 1675.
  • Quaestiones in octo libros physicorum, (пре 1327), Rome 1637.
  • Summulae in octo libros physicorum, (пре 1327), Venice 1506.
  • Quodlibeta septem (пре 1327), Paris 1487.
  • Expositio aurea super totam artem veterem: quaestiones in quattuor libros sententiarum, Lyons 1495, Bologna 1496.
  • Major summa logices, Venice 1521
  • Quaestiones in quattuor libros sententiarum, Lyons, 1495.
  • Centilogium theologicum, Lyons 1495.

Религија[уреди]

  • Questiones earumque decisiones, Lyons 1483.
  • Quodlibeta septem, Paris 1487, Strassburg 1491.
  • Centilogium, Lyons 1494.
  • De sacramento altaris и De corpore christi, Strassburg 1491, Venice 1516.
  • Tractatus de sacramento allans

Политика[уреди]

  • Opus nonaginta dierum (1332), Leuven 1481, Lyons 1495.
  • Dialogus*, (започето 1332) Paris 1476. Lyons 1495.
  • Super potestate summi pontificis octo quaestionum decisiones (1344).
  • Tractatus de dogmatibus Johannis XXII papae (1333–34).
  • Epistola ad fratres minores, (1334).
  • De jurisdictione imperatoris in causis matrimonialibus, Heidelberg 1598.
  • Breviloquium de potestate tyrannica (1346)
  • De imperatorum et pontifcum potestate [познат и као 'Defensorium'] (1348)

Извори[уреди]

  1. ^ а б Spade, Paul Vincent. „William of Ockham“. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Stanford University Приступљено 22. 10. 2006.. 
  2. ^ Knysh, George, Biographical rectifications concerning Ockham's Avignon period. Franciscan Studies 46, pp.61-91.
  3. ^ Knysh, George. Ockham Perspectives, Ukrainian Academy of Arts and Sciences in Canada, Winnipeg, 1994, pp. 28-29.