Вилијам Харви

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вилијам Харви

William Harvey-Foto.jpg
Вилијам Харви

Општи подаци
Датум рођења 1. април 1578.
Место рођења Фокстон (Енглеска)
Датум смрти 3. јун 1657.
Место смрти Роехамптон (Енглеска)
Рад
Поље медицина, физиологија
Познат по Циркулацији крви

Вилијам Харви (енгл. William Harvey; Фокстон, 1. април 1578Роехамптон, 3. јун 1657) је био енглески лекар, физиолог, биолог и један од оснивач физиологије и ембриологија. Први физиолог који је дао тачан и правилан опис, циркулације крви у затвореном систему помоћу срца.[1][2][3][4]

Живот[уреди]

Вилијам Харви се родио 1. април 1578. у Фокстону у Енглеској, на средини периода владавине краљице Елизабете I, као најстарији од седморо деце његовог оца Томаса Харвија који је у Фокстону радио у канцеларије градоначелника 1600. Вилијамов отац је био повучен, вредан и интелигентан човек кога су; „синови ... поштовали, консултовали и имплицитно му веровали... и са својим оцем благајником стекли велико сопствено богатство и имања ...“ [5] Портерт Томаса Харвија се још увек може видети на централном панелу зида у трпезарији Ролс парк, Шиигвел, у Есексу.

Основно образовање Харви је стекао у Фокстону, у току кога је савладао и латински језик. По завршетку основног образовања уписао је Краљевску школу (Кентербери) у којој је на школовању провео пет година.

Потом је школовање наставио у Гонвил и Кај Колеџу у Кембриџу (енгл. Gonville and Caius College, Cambridge) на коме је и дипломирао 1597.[6]

Једно време (пет година) Харви је путовао кроз Француску, Немачку у Италију, како би допунио своје усавршавање и истраживања.

Даље школовање наставио је 1598. на Универзитету у Падови, у једној од најбољих медицинских школа тога времена, код цењеног научника и хирург, Фабрицијуса (Hieronymus Fabricius 15371619), опчињен слушањем његових предавања. Као двадесетчетворогодишљак Харви је диплому лекара стекао на Универзитету у Падови 25. априла 1602.

Харви се након завршених студија у Падови вратио у Енглеску и 1602. оженио Елизабетом Браун, ћерком Ланселота Брауна једног од краљичиних лекара, са којом није имао деце.[7] Након женидбе, Харви се настанило у Лондону, где се придружио Краљевском колеџу лекара Енглеске 5. октобра 1604. Изабран од стране сарадника колеџа лекара (College of Physicians) 5. јуна 1607, Харви је примио дужност лекара у болницви Св. Вартоломеја (енгл. St. Bartholomew's Hospital) у којој је остао скоро све до краја свог живота.

Харви је зарађивао око тридесет и три фунте годишње и живео је у малој кући у Лудгату, иако је имао две куће у Вест Смитфилду (West Smithfield) где је био предложен за место лекара. У овом периоду, његова лекарска функција састојала се од једноставних, али детаљних анализе пацијената који су довођени у болницу једном недељно и писања рецепата.

Сукоби и Грађански рат у Енглеској (16421645) Харвија су довели у Оксфорд где је постао доктор физике 1642, а потом и управник Мертон колеџа 1645. Предаја Оксфорда у 1645. обележила је и почетак постепеног повлачења Харвија из јавног живота.

У шездесетосмој години без деце, Харви је изгубио три брата и супругу и стога је одлучио да се врати у Лондон и живи са својом браћом Елиабом и Даниелом одвојено и у различитим временским периодима. Пошто се повукао са дужности у Вартоломејској болници и са разних други наведених позиција, он је већину свог времена посветио читању књижевних дела. Неколико покушаја да се Харви наговори и врати назад у свет рада, остали су безуспешни на његово инсистирање. [8]

Харви је умро у Роехамптону у кући свог брата Елиаба 3. јуна 1657, највероватније од крварења из крвних судова мозга. [9]

За свога живота Харви је створио значајна материјална добра и богатство које је оставио широј породици. Значајну суму новца пред смрт донирао је и Колеџу лекара Енглеске. Харви је прво био сахрањен у Хемпстеду у Есексу у капели између тела своје две братанице [10]. На дан Светог Луке (енгл. St.Luke's Day), 18. октобра, 1883, Харвијеви посмртни остаци су поново сахрањени, овага пута у трезору на колеџу лекара, где су депоновани у саркофагу заједно са његовим делима.[11]

Дело[уреди]

Вилијам Харви је први пут 1616. као професор анатомије и физиологије у Краљевском колеџу лекара на свом првом предавању спомену резултате свог 12 годишњег истраживања циркулације крви. У то време Харви је долазио у контакт са еминентним личностима тога времена. Тако је 1618. постао лекар каља Јакова I, који не само да је подржавао његова истраживања, већ је као и његов наследник краљ Карло I после смрти Јакова I, за научна истраживања Харвију уступио све животиње из његових паркова.

Слика вена из Харвијевог дела лат. Exercitatio Anatomica de Motu Cordis et Sanguinis in Animalibus

Још као студент медицине у Падови Харви је био опчињен циркулациојом крви, слушањем предавања научника и хирурга Фабрицијуса о венама и специфичним „вентилима“-залистцима, чију улогу и функцију није разумео, већ их је описао као део анатомске структуре вена. Ова сазнања о венама Харвија су потстакла да изучава и открије улогу не само ових вентила, већ и улогу других крвних судова и срца. Тако је Харви почео да проучава циркулацију крви експериментишући прво на себи, подвезивањем сопствене руке (види слику). Тада је видео да рука испод повеске постаје укочена, отечених вена, изнад којих кожа потамни.

Одговор је био очигледан, ове промене су последица нарушене циркулације крви. Али Вилијам Харви није журио са закључком. Био је веома пажљив истраживач коме је доста времена требало да провери своја запажања кроз безброј експеримента, прво на себи а потом и на животињама пре него што је упознао медицинску јавност са својим открићем, циркулације крви.

Тек када је био потпуно сигуран у своја открића током 1628. године Харви је издао своје прво дело лат. Exercitatio Anatomica de Motu Cordis et Sanguinis in Animalibus у коме је изнео своја откриће о циркулацији крви објаснио циркулацију крви у затвореном систему помоћу срца као снажне пумпе и оповргао тадашње веровање Галена и његових следбеника о функцији крви. Овим открићем Харви је поставио правилни концепт циркулаторног система, иза кога су следили бројни експерименти са инфундовањем животињске, а потом и људске крви у жив људски организам.[12]

Харвијево дело о раду срца и циркулацији крви било је плод његовог дугогодишњег експерименталног истраживања. у коме је он оборио сва стара учења о пулсу, кретању крви кроз срчану преграду и о присутности ваздуха артеријама, и доказао да крв полази из срца и креће се кроз артерије на периферији и потом се кроз вене опет враћа у срце. Ова његова открића су прво наишла на отпор тадашњих научних кругова, међутим истраживања Харвија су имала не само велики значај за даљи развој анатомије и физиологије већ и за развој читаве медицине.

Истраживања која су употпуњена открићем Малпигија 1661. о протоку крви кроз капиларну мрежу, потврдила су исправност Харвијевог открића.

Велике су заслуге Харвија и у области ембриологије. У свом делу о ембрионалном развоју животиња, које је настало након бројних експеримената. У његовој другој публикацији (Essays on the generation of animals) он је доказао да све живо настаје из јајета (лат. Omne vivum ex ovo). Тиме је Харви поставио темеље модерне ембриологије.[13]

У Грађанском рату у Енглеској 1642. Харви је пратио краљеве синове у борби, када је му је изгорела кућа и целокупна библотека. Разочаран овим догађајим Харви је напустио краљевску службу и у току живота код свог брата у Комбеу 1651. је издао своје друго дело лат. Exercitationes de Generatione Animalium.

Извори[уреди]

  1. ^ Gregory, Andrew (2001). Harvey's Heart, The Discovery of Blood Circulation. Cambridge, England: Icon Books. 
  2. ^ Harris, Paul (2007). William Harvey, Folkestone's Most Famous Son. Folkestone: Lilburne Press. 
  3. ^ Епифанов Н. С. Уильям Гарвей. — Киров: Вятка, 2002. — 288 с. — ISBN 5-85271-073-3
  4. ^ Kearney, Hugh (1971). Science and Change 1500 – 1700. New York: McGraw-Hill. 
  5. ^ William Harvey by Sir D'Arcy Power. (Page 4)
  6. ^ Harvie, William у Venn, J. & J. A., Alumni Cantabrigienses, Cambridge University Press, 10 vols, 1922–1958.
  7. ^ William Harvey, by Sir D'Arcy Power. (Page 29)
  8. ^ William Harvey, by Sir D'Arcy Power. (Page 130)
  9. ^ William Harvey, by Sir D'Arcy Power. (Pages 166-167)
  10. ^ William Harvey, by Sir D'Arcy Power. (Page 169)
  11. ^ William Harvey, by Sir D'Arcy Power. (Pages 174-175)
  12. ^ Greenwalt, T.J. (1997) A short history of transfusion medicine. Transfusion, 37(5): 550-63
  13. ^ Milankov V, Razvoj evolucione misli, Arhe VI, 11/2009 UDK 575.8 Originalni naučni rad

Литература[уреди]

  • Butterfield, Herbert (1957). The Origins of Modern Science (revised ed.). New York: The Free Press. 
  • Gregory, Andrew (2001). Harvey's Heart, The Discovery of Blood Circulation. Cambridge, England: Icon Books. 
  • Harvey, William (1889). On the Motion of the Heart and Blood in Animals. London: George Bell and Sons. 
  • Harvey, William; Translated by Kenneth J. Franklin. Introduction by Dr. Andrew Wear (1993). The Circulation of the Blood and Other Writings. London: Everyman: Orion Publishing Group. ISBN 0-460-87362-8. 
  • Harris, Paul (2007). William Harvey, Folkestone's Most Famous Son. Folkestone: Lilburne Press. 
  • Kearney, Hugh (1971). Science and Change 1500 - 1700. New York: McGraw-Hill. 
  • Mitchell, Silas Weir (1907). Some Memoranda in Regard to William Harvey, M.D.. 
  • Munk, William (1878). The Roll of the Royal College of Physicians of London, Vol. I (2nd ed.). London. стр. 124 – 146. 
  • Rapson, Helen (1982). The Circulation of the Blood. London: Frederick Muller. 
  • Singer, Charles (1959). A History of Biology (third, revised ed.). London: Abelard-Schuman. 
  • Royal Society of Medicine (Great Britain) (1913). Portraits of Dr. William Harvey. London: Humphrey Milford, Oxford University Press. 
  • Willis, Robert (translator) (1847). The Works of William Harvey. London: Sydenham Society. 

Спољашње везе[уреди]