Владан Десница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владан Десница

Vladan Desnica.jpg

Информације
Датум рођења 17. септембар 1905.
Место рођења Задар (Аустроугарска)
Датум смрти 4. март 1967.
Место смрти Загреб (СФРЈ)
Дела
Потпис

Владан Десница (Задар, 17. септембар 1905Загреб, 4. март 1967) је био српски и југословенски књижевник.

Порекло[уреди]

Владан Десница рођен је у Задру у српској породици Десница, православне вероисповести. Његов отац је Урош Десница, а мајка Фани Десница, рођ. Луковић. Владан Десница потомак је Стојана Митровића Јанковића[1] (око 1635—1687), у српској народној песми познатог као Јанковић Стојан, вође српских котарских ускока у XVII веку, сердара Котара, каваљера св. Марка, коњичког капетана, заповедника тврђаве Островице.

Деснице су српска породица пореклом из Срба у Лици, одакле је прадеда Владана Деснице, Данило Десница, трговац и поседник, дошао у Обровац где му се родио син Владимир Десница (1850—1922) који је са Олгом Јанковић, кћерком грофа (conte veneto) Илије Деде-Јанковића (1818—1874), потомком Стојана Јанковића, познатим словенофилом, песником, прваком српског народа у Далмацији, имао сина Уроша Десницу (Обровац, 28. август 1874 - Сплит, 13. јул 1941), правника, члана Српске странке, носиоца аустријског витештва, председника Далматинске владе, посланика у Народној скупштини, сенатора, који је учествовао у доношењу Задарске резолуције, а као противник аустроугарске анексије Босне и Херцеговине током Првог светског рата био интерниран у Италију. Пошто је конте Илија Деде-Јанковић био последњи мушки изданак своје породице, Јанковиће су по његовој кћерки Олги, наследиле Деснице, целокупну имовину у Исламу Грчком, укључујући дворе Јанковића, породичну цркву, земљишне поседе и др[2].

Урош Десница се оженио са Фани Луковић, кћерком поморског капетана Ђуре Луковића из Прчња у Црној Гори[3]. Урош Десница је са Фани Десница, рођ. Луковић имао сина Владана Десницу и кћерке Олгу и Наташу.

Биографија[уреди]

Владан Десница студирао је права и филозофију у Загребу и Паризу, дипломирао на загребачком Правном факултету 1930. Радио је као адвокат, а затим је прешао у државну службу. 1934. покренуо је књижевно-историјски годишњак „Магазин сјеверне Далмације“ који је и уређивао две године. Књижевним радом почео је да се бави пред Други светски рат, а интензивно тек после ослобођења.

Писао је песме, поеме, кратке приче и новеле углавном са тематиком своје родне Далмације. Најпознатији роман му је Прољећа Ивана Галеба објављен 1957. у Загребу. Роман „Зимско љетовање“ објавио је 1950, то је први српски роман са тематиком из Другог светског рата. Неке од његових приповедака имају антологијску вредност: Посјета, Прича о фратру са зеленом брадом, Флорјановић, Конац дана, Бунаревац, Солилоквији господина Пинка. У значајнија дела убраја се збирка песама „Слијепац на жалу“ и драма „Љестве Јаковљеве“.

Бавио се и филмом, написао је сценарио за филм „Концерт1954. једнан од најзначајнијих филмова југословенске кинематографије. По његовом сценарију је снимљен и филм „Првада“ 1962, а после његове смрти „Пред зору“ 1974. на основу истоимене новеле, која је реалистичка анализа градско-сеоских односа у оквиру ратних дешавања. 1974. по новели „Флоријановић“ снимљена је истоимена ТВ драма.

Владан Десница је сахрањен у српској православној црквици Светог Георгија поред двора Јанковић Стојана у Исламу Грчком. Цркву у којој је сахрањен су уништиле хрватске снаге током операције Масленица у јануару 1993. године.[4]

Сарадња са четничким новинама[уреди]

Занимљиво је то да Хрватска данас сматра да је Владан Десница хрватски писац и да је писао хрватским језиком. Осамдесетих година се открило да је сарађивао и писао текстове за Четнички покрет и Четничке новине у Другом свјетском рату. Чак упркос тој чињеници Хрватска не одустаје да Владана и данас не уврсти у уџбенике основних и средњих школа као искључиво хрватског писца[тражи се извор од 11. 2009.].

Библиографија[уреди]

  • Зимско љетовање - 1950 Загреб,
  • Олупине на сунцу - 1952 Загреб,
  • Прољеће у Бадровцу - Београд 1955,
  • Слијепац на жалу (песме) - 1955 Загреб
  • Ту одмах поред нас - 1956 Београд,
  • Прољећа Ивана Галеба - 1957 Загреб и Сарајево,
  • Фратар са зеленом брадом (приповетке) - 1959 Загреб,
  • Сабрана дела I -IV - 1975 Загреб
  • Прогутане полемике - 2001 Београд

Референце[уреди]

  1. ^ Родослов Јанковића и Десница вид. Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006, стр. 92.
  2. ^ Родослов Јанковића и Десница, као и детаљну породичну историју вид. Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006, стр. 92.
  3. ^ Луковићи су породица католичке вероисповести. У бококоторском заливу има много католичких породица пореклом из црногорских брда, који су примили католичанством доласком у приморје. Симо Матавуљ говори о српском пореклу Луковића у књизи Бока и Бокељи. Луковићи су, према породичном предању, пореклом из Фоче (Србиње) у данашњој Републици Српској, односно Босни и Херцеговини, одакле су преко црногорских брда, дошли у црногорско приморје у XVII веку. У прошлости били су најбројнија прчањска породица. Родоначелник гране Луковића која се из Прчња преселила у Боку Которску, капетан Марко Луковић за заслуге стечене у рату добио је од венецијанских власти наслов конте 27. 3. 1773. О Луковићима из Прчња, вид. Дон Нико Луковић, Прчањ, Котор 1937, стр. 217.
  4. ^ „Годишњица страдања Срба у акцији „Масленица““. RTV.rs. 22. 1. 2011..  ((sr))

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]