Владимир Назор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Владимир Назор

V.nazor.jpg
Владимир Назор

Информације
Датум рођења 30. мај 1876.
Место рођења Брач (Аустроугарска)
Датум смрти 19. јун 1949.
Место смрти Загреб (ФНРЈ)
Дела
Потпис

Владимир Назор (Брач, 30. мај 1876Загреб, 19. јун 1949) је био хрватски и југословенски књижевник, а при крају живота и председних НР Хрватске.

Биографија[уреди]

Владимир Назор, рад Звонка Цара

Грађанску школу је завршио на острву Брачу, а гимназију у Сплиту. Студирао је природне науке, математику и физику у Грацу и Загребу. Дипломирао је 1902. године. Предавао је у Хрватској гимназији у Задру, а од 1903. до 1918. године у Истри, гдје је уједно и провео највише свог живота. Пензионисан је 1933. године у Загребу као управник дјечјег дома. Прво дјело му је било Славенске легенде (1900).

Године 1904. у Задру је објављено његово дјело Књига о хрватским краљевима, а у то вријеме је почео писати и Истарске приче. Коју годину касније објавио је Велог Јожу (1908) — дјело по коме ће Назорова проза бити препознатљива, а које је он сам сматрао неуспјелијим. Године 1916. објавио је неколико књига: Утва златокрила, Медвјед Брундо, Стоимена.

На изборима 1934. Назор се кривим политичким потезом изјаснио за такозвану Јевтићеву листу, те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, 1939. године, објавио је Пастира Лоду и Дедека Кајбумшчака.

У партизанима[уреди]

Иако у годинама и нарушеног здравља, године 1942. је с пјесником Иваном Гораном Ковачићем преко реке Купе отишао у партизане, о чему је извијестио чак и Радио Лондон.

Назор је почео водити дневник С партизанима, који се сматра једним од најупечатљивијих ратних дневника поред дневника Владимира Дедијера и Драгојла Дудића. Његов одлазак у партизане је за партизански покрет имао пропагандну вредност.

Јануара 1943. је у запаљеном српском селу крај Вргинмоста написао једну од најпотреснијих песма о страдањима Срба „Мајка православна“.

Послије рата[уреди]

Послије рата објавио је и Пјесме партизанске. У рату је био предсједник Извршног одбора ЗАВНОХ-а, а након рата и први предсједник хрватског Сабора. Као новопримљени академик, 1949. године је имао и свој посљедњи јавни наступ на којем је читао одломке из своје недовршене збирке У завичају. За педесет година плодног рада Назор је писао пјесме, приповијетке, приче за дјецу, путописе, романе, дневнике, расправе и преводио италијанске и њемачке пјеснике.

Његовим именом је названа највећа награда у Републици ХрватскојНаграда Владимир Назор“, која се додјељује за најбоља умјетничка остварења на подручју књижевности, музике, филма, ликовних и примијењених умјетности, позоришне умјетности, као и архитектуре и урбанизма.

Критика[уреди]

Споменик Владимира Назора у парку Тушканац у Загребу, рад Стјепана Грачана из 1972. године
Гроб Владимира Назора на загребачком гробљу Мирогој

Назор је један од најплоднијих писаца у хрватској књижевности, аутор обимног дјела састављеног од различитих жанрова: пјесама, епова, новела, романа, дневничких записа, путописа, есеја, чланака, прича и игроказа за дјецу.

Првих двадесетак година његовог стваралаштва углавном се поклапају с раздобљем хрватске модерне и у том времену Назор је прешао пут од дилетантског пјесника у тражењу властитог пута, преко национално ангажованог поетског трибуна — понесеног митолошко-легендарним и историјским словенским мотивима (Славенске легенде, 1900; Живана, 1902; Књига о краљевима хрватскијем, 1904) те потребом за освјешћивањем и просвјећивањем истарског пука (поема Крвава кошуља, 1905) — преко пјесника дионизијске животне радости и пантеистичког заноса природом који се напаја на врелу поганскога класицизма, те старозавјетних библијских текстова (Лирика, 1910; Нове пјесме, 1913), до себи окренута рефлексивног лирика који се почиње затварати у свој унутрашњи свијет (Интима, 1915). Назорова дитирампски распјевана лирика, пуна полета и оптимизма, разликовала се од преовлађујућих песимистичких, суморних расположења у поезији хрватске модерне, али по својој окренутости миту и легенди, па и култу снаге, она се ипак уклапала у слична неоромантичарска струјања европске модерне. Његови прозни радови из модернистичке фазе, с једне стране, наслањају се на прошловековну национално-просвјетитељску традицију (роман Крвави дани, 1908), али с друге стране у њима су видљиви и утицаји нових, модернистичких стилова.

У својим Истарским причама (1913) Назор је остварио срећан компромис између одрађивања националног „дуга“ и уклапања у токове модерне књижевности. У њима је снажно истакнута ауторска национална и социјална ангажованост, али је она исказана на нов, модернији начин, специфичним назоровским мијешањем реалног и фантастичног, док се уплитање фолклорних мотива (у Велом Јожи, Бошкарини и Дивичином граду) подударало с неоромантичним окретањем фолклорној баштини и миту. Њему је одговарала форма поетске алегоријске приче, веома блиске артистичкој бајци Оскара Вајлда и Мауриција Метерлинка, а његова лиричност, склоност према симболу и умјетна декоративност идеално су се поклапале с његовим умјетничким надахнућима, па је својим Истарским причама, посебно онима уврштенима у прво издање збирке Халугица, Албус краљ..., потпуно закорачио у свијет бајковите модернистичке сецесионистичке приче.

Почевши од пјесничких збирки Интима и Пјесни љувене (1915) Назор се све више затварао у свој унутрашњи свијет. У његовом стваралаштву постају доминантне теме унутрашњег прочишћења, самопрегорне жртве и узвишене усамљености, а склоност ка алегоријском исказу све је више била видљива (еп Утва златокрила, 1916; збирка прича Стоимена, 1916; Легенда о светом Христофору, 1922; Пјесме о четири арханђела, 1927). Кроз Назорово стваралаштво можемо пратити мотивско-тематску и стилску повезаност појединих дјела која органски израстају једна из других, а ипак су разнолика, јер је код њега приметна стална тежња за променом. Тако у време кад су у хрватској књижевности постали све доминантнији авангардни стилови, посебно експресионизам, Назор је тражећи нов израз и нове мотиве покушао да слиједи послератни сензибилитет (новела Црвени танк, 1922), али је нове квалитативне домете у свом стваралаштву остварио на другом подручју, окренувши се својим властитим инспирацијама (сјећању на дјетињство на острву и младост) и једноставнијем умјетничком исказу.

Артистичка декоративност и извештаченост, која је карактерисала добар дио новела из његове модернистичке фазе, уступила је мјесто казивању које не зазире од именовања и обликовања лица, ствари и појава, те односа међу њима. Као резултат нових надахнућа и нових умјетничких усмјерења настали су:

  • књига поезије Низа од кораља, 1922.
  • Приче из дјетињства, 1924. и
  • Приче с острва, из града и са планине, 1927. (двије збирке аутобиографске новелистике).

Цриквеничке прозе (Три приповијетке из једног дјечјег дома, 1929; роман Шарко, 1930) тематски и хронолошки значе наставак његовог причања о самом себи. Покушавајући да проговори о себи „сада и овдје“ Назор, међутим, због неких својих унутрашњих кочења, а сигурно и због предуге изолованости и самотњачке удаљености од обичних људи, није успио да обликује квалитетна књижевна остварења. Зато се он поновно окренуо мотивима изван себе, па тридесетих и четрдесетих година у његовој књижевности преовлађују социјалне теме

  • Пјесме о брату Гавану и секи Сиромаштини, 1931; циклус фељтонским стилом писаних новела о сиротињи са загребачке периферије *Загребачке новеле, 1942),

а на подручју стиха доста експериментише, варира разне ритмове и строфе (Десетерци, 1930; Топуске елегије, 1933). Уз то, почиње да пише дневничке записе, путописе, студије и есеје о домаћим и страним ауторима, о проблемима версификације (О хрватском једанаестерцу 1838—1900, 1935), бави се преводилаштвом, преправља стара дјела, с великим амбицијама пише роман о вишемиленијумској историји родног острва (Пастир Лода, 1938, 1939), али његове креативне могућности као да су до краја биле исцрпљене.

С Партизанима[уреди]

Прикључивши се партизанима, Назор је ревитализовао креативни опус, уносећи нове теме и интонацију:

Истина, ту има и доста патетичних стихова који не могу одољети озбиљнијој критици, но треба рећи да је и то излив Назоровог бујног медитеранског темперамента и виталистичког заноса. Треба напоменути да је то раздобље у којем је Назор дао и неке од својих најбољих стихова националне тематике (Хрватски језик, 1944), не упавши у мелодраматски патос.

Владимир Назор се истакао и као преводилац с неколико језика (Данте, Шекспир, Хајне...).

Спољашње везе[уреди]