Власи (Србија)
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
-
- За остале употребе, погледајте Власи (вишезначна одредница).
| Власи Vlasi, Rum'nji |
|||
|---|---|---|---|
 |
|||
| Укупна популација | |||
|
40.054 (према попису из 2002.) |
|||
| Популација | |||
|
|||
| Језици | |||
| влашки, српски[1] | |||
| Религија | |||
| православци |
.png)
Власи (Rum'nji, Vlasi, Vlahi) су романофона етничка заједница из Источне Србије. Ова етничка група говори влашким језиком. Власима су по језику сродни говорници источнороманских језика: Румуни, Молдавци и Цинцари.
Садржај |
Географија
Власи у Србији углавном живе на подручју између Мораве, Тимока и Дунава на територији четири округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишки и Расински округ.
Историја
Историјски извори на простору који данас настањују Власи бележе као најстарија племена Трибале, Мезе, Пикензе, Трикорнезе, Тимахе и Дарданце.[тражи се извор од 03. 2012.] Келти су са собом на Балкан донели име Влах[тражи се извор од 03. 2012.], које је касније наставило самостално да живи, мењајући одредиште не само у етничком него и у социјалном смислу. Током римске управе, од 1. до 4. века, сви ови народи су готово у потпуности романизовани. Романизација је настављена и после распада Римског царства, што је на крају довело до стварања румунске државе северно од Дунава. Са тог простора у 6. веку, преко подручја источне Србије, на Балкан продиру словенска племена, која ће се ту временом трајно настанити.
Основу за данашњу етичку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја 17. и почетка 18. века. Преломни је тренутак била Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци под стегом бојара у романским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Угарске на подручју Баната и Трансилваније, док се један део њих налазио у сличном положају у Бесарабији или Добруџи.
Историјски подаци говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема романским кнежевинама владао више од једног века (1711-1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4.000 становника, и то заједно са Београдом.
Досељавање Влаха са севера плански је подстицала и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак да од задобијених земаља нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској. Командат Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната.
Привучени том политиком, с југа, из крајева под Турцима, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Аустријска власт је прихватила пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем унутрашњих миграција, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у 18. и 19. веку, предака данашњих Влаха тамо није било.
О стариначком становништву у овом делу Србије веома се мало зна, иако су, према турским пописима, ови предели (на пример у 16. веку) били веома густо насељени.[тражи се извор од 03. 2012.] Старинаца је свакако било и међу Србима и међу Власима, али је њихов број у односу на досељенике био толико незнатан да они, сем утицаја на очување географске номенклатуре, друге видљивије трагове нису успели да оставе.[тражи се извор од 03. 2012.] Око две трећине влашких села имају српска имена - што значи да их нису засновали Власи (нити да је окружење било влашко)[тражи се извор од 03. 2012.] - док поуздано влашка имена, чије је постојање пре 18. века документовано турским пописима, носи свега десетак села.[тражи се извор од 03. 2012.]
Религија
У погледу конфесије, Власи традиционално припадају православној вероисповести и Српској православној цркви[тражи се извор од 03. 2012.], али су се у њиховом верском и обредном животу до данас задржали у знатној свежини многи прехришћански, индоевропски и палеобалканси елементи.[тражи се извор од 03. 2012.]
Етнографске групе Влаха
Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:
- Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,
- Унгурјани на западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје, и
- Мунћани у средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.
Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.[2]
Царани воде порекло из Влашке (Tara rumaneasca), док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.[3] Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.[4]
Језик
Влашки језик језик је матерњи језик Влаха и представља некодификовани скуп дако-романских наречја, који припадају балканском латинитету.[тражи се извор од 03. 2012.] Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који такође говоре дако-романским језицима источнороманске групе језика.
Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.[5], а то се истиче, јер је спорно коришћење румунског националног имена од стране појединих румунских кругова, за језике којим говоре Власи и Молдавци. Лингвистичка сродност влашког, молдавског и румунског језика није спорна, јер они и припадају истој језичкој групи, али у наметању румунског имена овим популацијама често се крију националистичке и територијалне претензије.[тражи се извор од 03. 2012.] Било какво именовање језика Влаха, осим влашким језиком, није прихватљиво.[тражи се извор од 03. 2012.]
Иако влашки језик још увек није стандардизован, он је, свакако, матерњи језик Влаха,[тражи се извор од 03. 2012.] а Власи, као билингвални, говоре и српски језик и користе га у службеној употреби.
Бројност влашке популације
Према подацима са пописа становништва из 2002. године, у Србији живи 40.054 Влаха. У Бугарској такође живи око 10.500 етничких Влаха, који су сродни Власима у Србији, тачније речено Царанима.[тражи се извор од 09. 2009.]
Влашка насеља
Насеља у Србији, која су имала апсолутну или релативну влашку већину по попису из 2002. године:
Општина Бор:
Општина Мајданпек:
Општина Неготин:
Општина Бољевац:
Општина Зајечар:
Општина Голубац:
Општина Жагубица:
Општина Кучево:
Општина Петровац:
Општина Ћуприја:
Влашки национални савет
Национални савет влашке националне мањине у Републици Србији има седиште у Петровцу на Млави. Председник националног савета је Радиша Драгојевић.
Извори
Види још
Спољашње везе
Национални савет влашке националне мањине:
Историја:
Језик: влашки on-line речник
Изворна влашка музика:
Студије из влашке религије, митологије и магије:
- Влашка митолошка песма о пореклу зла
- Елементи титаномахије у влашким митолошким песмама
- Култ мртвих као основа за одређење религије Влаха
- Небеска тела и обред "мартурија" у култу мртвих код Влаха
- Рајска свећа у култу мртвих код Влаха
- Магијска статистика и алиби - два аспекта дуговечности магије код Влаха
