Власи (Србија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Власи (вишезначна одредница).
Власи
Влахи/Румйњи
Iabucovat.jpg
Укупна популација

35.330[1] (према попису из 2011.)

Популација
Србија Србија: источна и североисточна Србија (најмање 35.000)
Језици
влашки, српски[2]
Религија
хришћани (православци)
Власи у Србији, према попису из 2002. године
Власи у Србији, подаци из 1930. године

Власи (влашки: Румйњи/Власи/Влахи)[3][4] су романофона етничка заједница која углавном живи у источној Србији. Власи говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика, као и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха,[2] што значи да су двојезични (билингвални).

Географија

Власи у Србији углавном живе на подручју између Велике Мораве, Тимока и Дунава на територији четири управна округа: Борском, Браничевском, Зајечарском и Поморавском. У мањем броју насељавају и Подунавски, Нишавски и Расински округ.

Историја

Основу за данашњу етичку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја 17. и почетка 18. века. Преломни је тренутак била Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци под стегом бојара у романским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Угарске на подручју Баната и Трансилваније, док се један део њих налазио у сличном положају у Бесарабији или Добруџи.

Историјски подаци говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема романским кнежевинама владао више од једног века (1711-1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4.000 становника, и то заједно са Београдом.

Досељавање Влаха са севера плански је подстицала и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак да од задобијених земаља нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској. Командат Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната.

Привучени том политиком, с југа, из крајева под Турцима, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Аустријска власт је прихватила пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем унутрашњих миграција, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у 18. и 19. веку, предака данашњих Влаха тамо није било.

Религија

У погледу конфесије, Власи традиционално припадају православној вероисповести.

Етнографске групе Влаха

Власи се деле на више етнографских група, међу којима су три основне:

  • Царани, на истоку, око Кладова, Неготина и Зајечара,
  • Унгурјани на западу у Хомољу, Звижду, Стигу, Браничеву, Млави, Ресави и околини Ћуприје, и
  • Мунћани у средини, насељавају сливове Поречке и Црне Реке.

Засебну групу Влаха чине Буфани у Мајданпеку.[5]

Царани воде порекло из Влашке, док Унгурјани воде порекло из крајева који су били под влашћу Угарске.[5] Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (око 47%), проценат Царана је око 33%, а Мунћана око 20%.[5]

Језик

Влашки језик језик је матерњи језик Влаха и представља скуп источно-романских наречја. Власима су по језику сродни Румуни и Молдавци, који говоре дако-романским језицима.

Према декларацији Националног савета влашке националне мањине у Републици Србији, језик којим говоре Власи је довољно специфичан да се сматра матерњим језиком Влаха.[5], а то се истиче, јер је спорно коришћење румунског националног имена од стране појединих румунских кругова, за језике којим говоре Власи и Молдавци. Лингвистичка сродност влашког, молдавског и румунског језика није спорна, јер они и припадају истој језичкој групи.

Бројност влашке популације

Према подацима са пописа становништва из 2011. године, у Србији живи 35.330 Влаха. У Бугарској такође живи око 10.500 етничких Влаха.

Влашка насеља

Насеља у Србији, која су имала апсолутну или релативну влашку већину по попису из 2002. године:

Општина Бор:

Општина Мајданпек:

Општина Неготин:

Општина Бољевац:

Општина Зајечар:

Општина Голубац:

Општина Жагубица:

Општина Кучево:

Општина Петровац:

Општина Ћуприја:

Влашки национални савет

Национални савет влашке националне мањине у Републици Србији има седиште у Петровцу на Млави (првобитно је било у Бору). Тренутни председник националног савета је Радиша Драгојевић.

Извори

Види још

Спољашње везе

Национални савет влашке националне мањине:

Историја:

Језик: влашки on-line речник

Изворна влашка музика:

Студије из влашке религије, митологије и магије: