Влатко Павлетић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Влатко Павлетић

Пошаљи фотографију

Биографија
Датум рођења 2. децембар 1930.
Место рођења Загреб (Застава Краљевине Југославије Краљевина Југославија)
Датум смрти 19. септембар 2007.
Место смрти Загреб (Застава Хрватске Хрватска)
Политичка партија Хрватска демократска заједница
Списак председника Хрватског сабора
Списак председника Хрватске
Мандат(и)
Председник Хрватског сабора
28. новембар 19952. фебруар 2000.
Председник Владе Златко Матеша
Претходник Недељко Михановић
Наследник Златко Томчић

Влатко Павлетић (Загреб, 2. децембар 1930Загреб, 19. септембар 2007.) био је хрватски академик, политичар, универзитетски професор, есејист, теоретичар књижевности и критичар.

Биографија[уреди]

Народну школу и гимназију похађао је у Загребу. На Универзитету у Загребу 1955. године дипломирао је хрватски језик и књижевност. Докторирао је 1975. године у Загребу на Ујевићевој поезији.

Радио је као уредник Вјесника, директор драме Хрватског народног позоришта у Загребу (1958—1960), главни уредник издања Матице Хрватске (1965—1972). Уређивао је културну рубрику „Вјесника“, „Вјесника у сриједу“, „Телеграма“ и часописе „Извор“, „Кругови“, „Република“, „Литература“ и „Критика“ у периоду од 1949. до краја 1971. године у непрестаном континуитету. У „Круговима“ је 1952. године објавио је есејистички манифест Нека буде живост чији је наслов безброј пута цитиран, као и наслов чланка из 1952. године - Пут зван толеранција.

Од 1960. године био је доцент, а потом редовни професор књижевности на Академији драмске уметности у Загребу, где је предавао књижевност југословенских народа, велика дела светске књижевности и семиотику књижевности. У међувремену је годину дана провео у Паризу на студијском боравку, а претходно три месеца у Италији. Резултати тога су многи чланци, есеји, студије те књиге.

Био је члан уредништва библиотеке „Пет стољећа хрватске књижевности“, а покренуо је и уређивао интегралну библиотеку поезије, с аутентичним гласом песника на грамофонској плочи „Арион“, библиотеку темељних дела културе „Прометеј“ и серију „Златна књига“ у Накладни завод Матице Хрватске, где је осим тога уредио неколико стотина књига хрватских и страних писаца од 1964. до 1972. Главни је уредник фундаменталних библиотека „Векови хрватске књижевности“ и „Врхови светске књижевности“. Саставио је критичке панораме, прегледе и антологије: „Хрватска модерна“ (Сарајево, 1960.), „Живот под рефлекторима - антологија савремене хрватске драме“ (Загреб, 1961), „Хрватски песници између два светска рата“ (Београд, 1963), „Панорама хрватске књижевности 20. стољећа“, (Загреб, 1965) и „Златна књига хрватскога песништва“ (Загреб, 1970, 1971, 1990). Покренуо је и у дугом раздобљу уређивао библиотеку „Кључ за књижевно дјело“ у Школској књизи.

Чланом Друштвом хрватских књижевника постао је 1951. године кад је био и секретар друштва. Члан је Матице Хрватске и ПЕН клуба, а од 1987. године такође члан Хрватске академије знаности и умјетности у којој је шест година био потпредседник, а пре тога три године секретар Разреда за књижевност. Године 1997. добио почасну диплому Бугарске академије наука. Поједини текстови су му преведени на пољски, руски, чешки, бугарски, енглески и француски језик.

За свој дугогодишњи рад је као јавни, културни и политички радник био награђиван. Носилац је низа највиших државних одликовања, а 2003. године додељена му је награда „Златни грб“ коју је утемељио Хрватски сабор за заслуге у развијању парламентарне демократије и толеранције. Матица хрватска, 2008. године, постхумно му је доделила новоустановљени Орден грофа Драшковића.

Умро је у 77. години од рака гуштераче.[1]

Политичка каријера[уреди]

Од 1965. до 1967. био је члан загребачког Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, али је избачен из Комитета и партије као хрватски националист због Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика којој је један од састављача. Године 1972. ухапшен је са групом званичника Матице Хрватске (Туђман, Ђодан, Веселица, Готовац и др) и затим осуђен на годину и пол затвора као хрватски националист због покушаја рушења и промене државног уређења.

Од 1990. обнаша низ политичких и културно-политичких дужности; уз остало био је уметнички директор Јадран филма и заменик председника Савета за телекомуникације. Од 1995. до 2000. године члан је Председништва Хрватске демократске заједнице. У владма Месића, Манолића и Грегурића од 1990. до 1992. године био је министар просвете, културе и спорта[2][3][4]. Посланик у Хрватском сабору био је у три мандата од 1992. до 2003. године, у трећем сазиву био је председник[5], а у четвртом потпредседник Сабора[6]. Нешто више од три месеца вршио је дужност председника Републике Хрватске након смрти Фрањо Туђман.

Референце[уреди]

  1. ^ Autor: Marijana Zrinjski (29. 6. 2012.). „Vlatko Pavletić umro u 77. godini života –“. Nacional.hr Приступљено 16. 11. 2013.. 
  2. ^ „Republika Hrvatska“. Hidran.hidra.hr Приступљено 16. 11. 2013.. 
  3. ^ „Republika Hrvatska“. Hidran.hidra.hr Приступљено 16. 11. 2013.. 
  4. ^ „Republika Hrvatska“. Hidran.hidra.hr Приступљено 16. 11. 2013.. 
  5. ^ „Hrvatski sabor“. Sabor.hr Приступљено 16. 11. 2013.. 
  6. ^ „Hrvatski sabor“. Sabor.hr Приступљено 16. 11. 2013.. 

Спољашње везе[уреди]


претходник
Фрањо Туђман
Председник Републике Хрватске
вршилац дужности

26. новембар 1999. - 2. фебруар 2000.
наследник
Златко Томчић
вршилац дужности