Влајко Беговић

С Википедије, слободне енциклопедије
влајко беговић
Влајко Беговић
Лични подаци
Датум рођења(1905-02-08)8. фебруар 1905.
Место рођењаФаковићи, код Братунца, Аустроугарска
Датум смрти17. фебруар 1989.(1989-02-17) (84 год.)
Место смртиБеоград, СР Србија, СФР Југославија
Деловање
Члан КПЈ од1930.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Други светски рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
Покрет отпора
НОВ и ПО Југославије
1936 — 1939.
1943 — 1945.
1945.
Чинмајор НРА
генерал-мајор ЈНА у резерви
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден јунака социјалистичког рада
Орден југословенске заставе с лентом Орден Републике са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
инострана одликовања:
Партизански крст
Партизански крст
Медаља интернационалних бригада
Медаља интернационалних бригада

Влајко Беговић (Факовићи, код Братунца, 8. фебруар 1905 — Београд, 17. фебруар 1989) био је учесник Шпанског грађанског рата, Француског покрета отпора током Другог светског рата и Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и јунак социјалистичког рада.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 8. фебруара 1905. године у селу Факовићи, код Братунца.

Као студент на Техничком универзитету у Прагу, радио је у револуционарном студентском покрету. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је од 1927. године, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1930. године. У периоду од 1930. до 1933. године радио је као организатор и инструктор КПЈ у Југославији. Због револуционарног рада, Државни суд за заштиту државе га је 1933. године, у одсуству, осудио на 12 година затвора.[1][1]

Од 1933. године је боравио у Француској, где је такође учествовао у радничком покрету. Од 1935. године је боравио у Совјетском Савезу, где је био аспирант и предавач на Комунистичком универзитету националних мањина Запада у Москви. Од 1936. године је био боравио у Шпанији, где се на страни Републиканске армије, борио у Шпанском грађанском рату. Током рата био је: начелник одељења Петнаесте интернационалне бригаде и инструктор 35. дивизије. Током рата стекао је чин мајора Шпанске републиканске армије.

После пропасти Друге шпанске републике, 1939. године, заједно са другим учесницима Интернационалних бригада, био је у концентрационим логорима у Француској. После немачке окупације Француске, пребачен је у затвор, из ког је септембра 1943. године, заједно са Љубом Илићем и другим Југословенима, успео да побегне и прикључи се Покрету отпора. Био један од организатора отпора на југу Француске — члан Штаба Марсељског одреда и Јужне зоне за међународне јединице. После ослобођења Француске, јануара 1945. године, је преко Барија дошао на ослобођену територију Југославије. По повратку у земљу, укључен је у рад Агитпроп одељења Централног комитета КПЈ.[2]

После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне друштвено-политичке функције. Био је председник Савезне планске комисије, директор Савезног завода за привредно планирање, директор Института за међународну политику и привреду, директор листа „Борба“, директор Института друштвених наука и директор Високе школе политичких наука у Београду. Био је члан Главног одбора ССРН Југославије и једно време члан Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине. За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је на Шестом и Седмом конгресу СКЈ. Биран је за народног посланика Савезне скупштине. Члан Савета федерације је био од 1967. до 1984. године.[2]

Умро је 17. фебруара 1989. године у Београду.

Његов син је Борис Беговић, професор Правног факултета Универзитета у Београду.[3]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других страних и југословенских одликовања, међу којима су — Орден јунака социјалистичког рада, Орден југословенске заставе са лентом, Орден Републике са златним венцем, два Ордена заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем и Орден за храброст. Од иностраних одликовања, истичу се пољски Партизански крст и Медаља интернационалних бригада.

Дела[уреди | уреди извор]

Објавио је велики број чланака и студија о економским и политичким питањима. Његова најзначајнија дела су:

  • Учешће произвођача у управљању, предавања одржана на Високој школи политичких наука, Београд, 1961;
  • Метод у друштвено-политичком раду, Београд, 1963;
  • Интернационалне бригаде, Београд, 1971;
  • Социјализам у данашњем свету, Београд, 1975;
  • Шпанија и франкизам, Београд, 1977.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „Влајко Беговић — Биографија на сајту ИДН”. Архивирано из оригинала 10. 03. 2022. г. Приступљено 12. 10. 2021. 
  2. ^ а б Влајко БЕГОВИЋ (1955–1958) — Биографија на сајту ИМПП
  3. ^ Смрт Благоја Паровића („Политика”, 20. август 2014.)

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Влајко_Беговић&oldid=26843695”