Воазен

Воазен
	Авион Воазен Type III
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Почетак производње	1914.
Дужина	9,50
Размах крила	14,75
Висина	2,95
Површина крила	42,00
Празан	800
Нормална полетна	1.250
Клипно-елисни мотор	1 х Canton-Unne/Salmson M9
Снага	1 x 88/88 kW
Макс. брзина на Hопт	98 km/h
Макс. брзина на H=0	120 km/h
Тактички радијус кретања	200 km
Долет	400 km
Плафон лета	3.500 m
Брзина пењања	87 m/min

Воазен је француски борбени једномоторни, двокрилни, двоседи, вишенаменски авион коришћен у Првом светском рату од 1914 до 1916. године^[1].

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

авион Воазен IV канон са пилотом А.Дероком на Солунском фронту 1916. год.

Авионе фамилије Боазен је пројектовао Габријел Воазен (1880—1973) у току 1912-1918., а производила их је фирма браће Габријела и Шарла Воазен (1882—1912). Авиони су били означени називом фирме Воазен и редним бројем од 1 до 10 (Воазен 1 до Воазен 10). Они су се међусобно разликовали по моторима којима су били опремљени а тиме и по димензијама, које су се повећавале како је расла снага мотора.

Опис[уреди | уреди извор]

Воaзeн је био вишенаменски једномоторни двокрилац дрвене конструкције.

Труп авиона чине две решеткасте конструкције које се у репу спајају у вертикални стабилизатор и чине троугао. Кабина, правоугаоног попречног пресека, у облику гондоле смешене између крила је била довољно пространа, да има простора за смештај две особе: пилот је седео на првом месту а стрелац на другом.

Погонска група: Мотор је постављен на задњем делу кабине и био опремљен са потисном дрвеном елисом непроменљивог корака. У о авионе су уграђивани мотори: Le Rhone 7С/Gnome 60kW, Salmson M9 88kW, Salmson P9 114kW, Peugeot 8Aa 164kW, Hispano-Suiza 120kW или 224kW и Renault 12Fe 210kW. Пошто су међу овим типовима мотора били ваздухом и течношћу хлађени мотори постојала је и конструктивна разлика између авиона. Авиони са тећношћу хлађеним моторима, на упорницама крила су имали прикачене хладњаке, који су хладили струјањем хладног ваздуха кроз њих, при лету авиона.

Крила су била правоугаоног облика, релативно танког профила, дрвене конструкције пресвучена платном. Она нису била једнака (доња крила су била нешто краћа од горњих), горња и доња крила су међусобно била повезана упорницама и затежућим клавирским жицама. Крилца за управљање авионом су се налазила и на горњим и доњим крилима спојена крутом везом. Вертикални и хоринзонтални репни стабилизатори као и кормило правца и кормила висине су конструктивно изведена као и крила: дрвена носећа конструкција пресвучена платном.

Стајни трап је био фиксан са четири точка. Амортизација при слетању авиона је вршена помоћу торзионих опруга уграђених у стубове стајног трапа.

Наоружање: У зависности од намене авиони су били наоружавани митраљезима или топовима калибра 37 или 47 mm.

Варијанте авиона[уреди | уреди извор]

Воазен 1 - оригинална верзија са Le Rhone 7С/Gnome ротационим мотором снаге 60kW
Воазен 2 - експериментална верзија исти као Воазен 1 са различитим моторима
Воазен 3 - авион са под типовима LA и LSA, Canton-Unne/Salmson M9 мотором снаге 88kW
Воазен 4 - исти као и Воазен 3 стим што је уместо митраљеза био наоружан топом од 37/47 mm
Воазен 5 - исти као и Воазен 3, са Salmson P9 мотором снаге 114kW, наоружање топ/митраљез
Воазен 6 - верзија са мотором Peugeot 8Aa снаге 164kW
Воазен 7 - прелазни модел од Воазен 6 ка Воазен 8
Воазен 8 - верзија са мотором Hispano-Suiza снаге 224kW
Воазен 9 - извиђач, као Воазен 8, са мотором снаге 120kW, (1 примерак)
Воазен 10 - верзија са мотором Renault 12Fe снаге 210kW

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Авиони фамилије Воазен су се користили као извиђачи, класични бомбардери, ноћни бомбардери, јуришни бомбардери, школски авиони за обуку пилота, авиони за везу и транспорт и ловци. Авиону Воазен 3 је приписана прва ваздушна победа на свету тј. обарање противничког авиона. Десило се то 5. октобра 1914. године на западном фронту када је један француски Воазен 3 оборио немачки авион Авиатик.

Коришћење на Солунском фронту[уреди | уреди извор]

На Солунском фронту авион Воазен је коришћен како у саставу ваздухопловства француске Источне војске тако и у саставу Српске авијатике ескадрила V 84. Од свих типова ових авиона овде су коришћени типови III, IV i V. Тип IV је био наоружан топом калибра 37 и 47 милиметара и популарно је назван "воазен канон". Приликом опаљења овог топа који је имао велики трзај долазило је до нестабилности авиона који је могао да изазове ковит. Због тога су за посаду бирани искусни пилоти и стрелци веће масе. Авиони Воазен су до јесени 1916. године замењени модернијим авионима Фарман F.40^[2].

Земље које су користиле овај авион[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Фарман F.40
Фарман МF.11
Кодрон G.3
Spisak hidroaviona, letećih čamaca i amfibija

Референце[уреди | уреди извор]

^ „Ваздухопловне традиције Србије”. Архивирано из оригинала 24. 06. 2014. г. Приступљено 17. 08. 2013.
^ Вујовић, Војислав (1993). Српска авијатика 1912-1918. Београд: Музеј југословенског ваздухопловства. ISBN 978-86-901403-1-2.

Литература[уреди | уреди извор]

Димитријевић, Бојан; Миладиновић П.; Мицевски М. (2012). Краљевско ваздухопловство - Војно ваздухопловство Краљевине СХС/Југославије 1918-1944. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-169-8.
Janić Čedomir, . Začetnici avijacije - Ilustrovana istorija vazduhoplovstva, Beograd, Vuk Karadžić. 1988. ISBN 978-86-307-0087-3.
Драган А. Лазић; Развој Југословенсњког ваздухопловства од 1918. до 1939. године, Београд, Војно Дело, лето/2012,
О. Петровић, Н. Ђокић, Авиони и балони краљевине Србије, Српска Авијатика 1912-1918., МЈВ. . Београд. 1993. ISBN 978-86-901403-1-2.
Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9.
Рендулић, Златко (1974). Ваздухопловне доктрине - гледишта и техника. Београд, Војноиздавачки завод.
Шавров, В. Б., История конструкиҋ самолетов в СССР до 1938 г., Москва , Машиностроение. 2002. ISBN 978-5-217-03112-2.
Marck, Bernard; Histoire de L Aviation,. Paris: Flammarion. 1997. pp. 599. ISBN 978-2-08-010038-2.
Вујовић, Војислав (1993). Српска авијатика 1912-1918. Београд: Музеј југословенског ваздухопловства. ISBN 978-86-901403-1-2.
Рендулић, Златко (2014). Ловачка авијација 1914-1945. (на језику: (језик: српски)). Ваљево: Теовид. стр. 41. ISBN 978-86-83395-36-1.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] „Ваздухопловне традиције Србије”. Архивирано из оригинала 24. 06. 2014. г. Приступљено 17. 08. 2013.

[2] Вујовић, Војислав (1993). Српска авијатика 1912-1918. Београд: Музеј југословенског ваздухопловства. ISBN 978-86-901403-1-2.

[1]

[2]