Вокатив
Из Википедије, слободне енциклопедије
Вокатив је пети падеж у српском језику, једини независан поред номинатива. Његова функција је комуникативна јер служи за дозивање, обраћање саговорнику, скретање пажње и сл, а његова употребна вредност је апелативна. Овај падеж се у писању увек одваја зарезом, а у говору краћом паузом. На пример:
- Ана, врати се.
- Како сте, госпођо?
- Јесен стиже, дуњо моја.
Код појединих именица мушког рода у вокативу неки гласови се мењају:
- човек-човече, предраг-предраже
- стриц-стриче, кнез-кнеже, читалац-читаоче
Облик вокатива множине именица мушког рода исти је као и номинативу множине тих именица. Зато су и промене одређених гласова овде исте као у номинативу:
- момак-момци,викинг-викинзи.
Вокатив је, као и номинатив, падеж уз који не могу стајати предлози. Именице у вокативу немају посебну службу у реченици. Одговара на узвике хеј!, ој итд.
Литература [уреди]
- Станојчић, Ж. Поповић, Љ. (1992). „Граматика српског језика“, Завод за издавање уџбеника: Нови Сад. ISBN 86-17-02288-4
|
|||||
 |
Овај незавршени чланак Вокатив везан је за језик. Користећи правила Википедије, можете га проширити. |
