Волоф

С Википедије, слободне енциклопедије
Волофи
Млади Волоф из Гамбије
Укупна популација
oko 3.600.000 милиона
Региони са значајном популацијом
 Сенегал3.200.000
 Гамбија200.000
 Мауританија185,000
Језици
Волофски
Француски (Сенегал и Мауританија)
Енглески (Гамбија)
Арапски (Мауританија)
Религија
Доминира ислам, али има и хришћана, анимизам је такође заступљен.
Сродне етничке групе
Нигеријско-конгоаска

Волофи су народ, који живи на подручју Сенегала, Гамбије и Мауританије.

У Сенегалу Волофи са 3.200.000 (40%) чине најбројнију етничку групу. Становници Сенегала називају се Волофи. Волофи нису равномерно распоређени. Највише их има у Сант Лоису, западно и југозападно од Каолаке, док их у Касаманкеу и на западу државе готово ни нема. Иако чине само 40% становништа, 80% сенегалаца говори волофским језиком.

У Гамбији, око 15% (приближно 200.000 људи) становништва су Волофи. Они овде чине мањину у односу на Мандинке који чине 40% становништва. Али волофски језик и култура и овде имају велики утицај због велике присутности у Банџулу, главном граду Гамбије, где су 50% становника Волофи. У Мауританији Волофа има око 185.000 што чини око 7% становника. Највише их има у јужним обалним крајевима државе.

Култура[уреди | уреди извор]

Назив[уреди | уреди извор]

У старијим француским изворима се понекад користи израз „Оуолоф“ уместо „Волоф“. Потоњи израз се проширио због енглеског израза за гамбијске Волофе. У изворима из 19. века се понекад користе изрази „Волоф“ или „Олоф“.

Језик[уреди | уреди извор]

Волофи говоре волофским језиком који припада нигерско-конгоанској групи језика. Волофски језик је и један од најпрострањењијих језика у Сенегалу, због велике бројности народа Волоф.

Религија[уреди | уреди извор]

У верском погледу Волофи су нејединствени, јер иако су већином муслимани, има их и хришћана, али и припадника анимизма.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Mamadou Cissé. Dictionnaire Français-Wolof. L’Asiathèque: Paris. 2004. ISBN 978-2-915255-11-9.
  • Mamadou Cissé. Contes wolof modernes: bilingue wolof-français. L’Harmattan: Paris. 1994. ISBN 978-2-7384-3016-8.
  • Michel Malherbe, Cheikh Sall. 1989. Parlons Wolof: Langue et culture. L'Harmattan: Paris.
  • Gabriele Aïscha Bichler. Bejo, Curay und Bin-bim? Die Sprache und Kultur der Wolof im Senegal (mit angeschlossenem Lehrbuch Wolof). Europäische Hochschulschriften Band 90. Peter Lang Verlagsgruppe: Frankfurt am Main. 2003. ISBN 978-3-631-39815-9.
  • Arame Fal, Rosine Santos, Jean Léonce Doneux. Dictionnaire wolof-français (suivi d'un index français-wolof). Karthala: Paris. 1990. ISBN 978-2-86537-233-1.
  • Rolf Goetz. Senegal - Gambia: Praktischer Reiseführer an die Westküste Afrikas. Verlag Peter Meyer Reiseführer: Frankfurt am Main. 1996. ISBN 978-3-922057-09-3.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]