Војислав Јовановић Марамбо

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војислав Јовановић Марамбо

Vojislav Jovanovic Marambo.jpeg
Војислав Јовановић Марамбо

Пуно име Војислав М. Јовановић Марамбо
Датум рођења: 24. септембар 1884.
Место рођења: Београд (Краљевина Србија)
Датум смрти: 20. јул 1968.
Место смрти: Београд (СФРЈ данас Србија)

Војислав Јовановић Марамбо (Београд, 24. септембар 1884 — Београд, 20. јул 1968) је био свестрана личност, дипломата и научни радник. Био је историчар књижевности и то са посебним нагласком на проучавању народних умотворина, затим преводилац, публициста, библиограф, драмски писац-сатиричар, архивиста, дипломата, и надасве страствени колекционар књига и библиофил.

Биографија[уреди]

Војислав Јовановић је завршио гимназију у Београду 1903. Студирао је књижевност у Лозани, Женеви и Лондону, а докторирао је у Греноблу 1911. Године 1912. изабран је за доцента Београдског универзитета за упоредну књижевност. Током Првог светског рата био је члан ратног Пресбироа српске Врховне команде и шеф Пресбироа српске владе у Лондону и Вашингтону. За ванредног професора изабран 1919. Универзитетску каријеру напустио је годину дана касније. Уређивао је Српски књижевни гласник 1920-1921. Године 1924. постављен је за начелника историјског одељења Министарства иностраних дела и на том је послу, с краћим прекидима, остао до 1950. Од 1950-1962. ради у Српској академији наука као научни саветник и научни сарадник. Умро је у Београду 1968.

Књижевни рад[уреди]

Књижевни рад започиње 1903. године сарадњом у Малом журналугде под псеудонимом Марамбо објављује између осталог и позоришне критике. Прву драму под насловом Тако рече Заратустра написао је те исте године и послао на анонимни конкурс Матице српске. Према подацима које даје сам Јовановић 1914. уз књигу драма под заједничким насловом Каријера остали позоришни комади настали су следећим редом: Наш зет 1905, Наши очеви 1905-1906, Наши синови 1906, Каријера 1907. Наши синови и Наши очеви добили су другу награду на конкурсу Народног позоришта 1906.

Један део Јовановићевог тематски врло разнородног научног рада везан је за проучавање наше народне књижевности. Највећи допринос у тој области представља његова докторска дисертација „Гусле“ Проспера Меримеа, у којој је, служећи се обимном документацијом, решио питање постанка и извора ове познате књижевне мистификације и тако приказао и улогу наше народне поезије у европском романтизму. Овоме треба додати и чувене антологије: Српске народне песме (1922) и Српске народне приповетке (1925).

Јовановићево интересовање за политичку историју дало је такође драгоцене резултате: уредио је збирку докумената о питањима границе с Албанијом, о Рапалском уговору, о Лондонском пакту и књигу о југословенским архивима из Другог светског рата. У том послу посебно важно место заузима Енглеска библиографија о источном питању у Европи.

Преводио је Волтера и Ибзена.

Библиографија[уреди]

  • Наши синови, комад у четири чина, са епилогом, Мостар, 1907. Штампарско умјетнички завод Пахера и Кисића. Кол. Мала библиотека, књ. XXVIII, св. 139/140.
  • Каријера (Каријера, комедија у три чина; Наш зет, комад у једном чину; Наши очеви, комедија у три чина), Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1914.
  • Наши синови, у књизи Старији драмски писци (приредио Станислав Бајић), Српска књижевност у сто књига, Нови Сад/Београд, Матица српска/СКЗ, 1972.
  • Тако рече Заратустра, драма у три чина (пронашао и за штампу приредио Васо Милинчевић), Књижевна историја, 1974, VI, 24, стр. 703-739.

Спољашње везе[уреди]