Војислав Коштуница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војислав Коштуница

Војислав Коштуница на когресу Европске народне странке у Риму 2006.
Војислав Коштуница на когресу Европске народне странке у Риму 2006.

Биографија
Датум рођења 24. март 1944. (1944-03-24) (70 год.)
Место рођења Београд (Србија под немачком окупацијом Окупациона Србија)
Супружник Зорица Радовић
Држављанство Застава Србије Србија
Народност Србин
Вероисповест Православац
Политичка партија Демократска странка Србије
Раније:
Демократска странка
(1989—1992)
Диплома са Правни факултет Универзитета у Београду
Мандат(и)
8. Председник Владе Републике Србије
3. март 20047. јул 2008.
Избори 28. децембар 2003.
Реизбор(и) 2007
Претходник Зоран Живковић
Наследник Мирко Цветковић
4. Председник СР Југославије
7. октобар 20007. март 2003.
Претходник Слободан Милошевић
Наследник Светозар Маровић
(Председник СЦГ)

Standard of the President of Serbia and Montenegro.svg
Стандарта Председника СРЈ
Vlada Srbije logo.png
Логотип Владе Републике Србије

Др Војислав Коштуница (Београд, 24. март 1944) је бивши српски политичар и државник, доктор правних наука, теоретичар права и последњи председник Савезне Републике Југославије (20002003) и бивши председник Владе Републике Србије (20042008). Био је председник Демократске странке Србије од њеног оснивања, 1992, до 2014.[1]

Биографија[уреди]

Војислав Коштуница је рођен 24. марта 1944. године у Београду, у породичној кући свог оца судије Јована Дамљановића у Скадарској улици. Осим на Дорћолу, у детињству и младости, често је боравио и у Милошевцу, завичају мајчине породице, где је и крштен 1944. године, пошто се породица склонила из Београда због честих англоамеричких бомбардовања престонице. Породична кућа Коштуница је током рата два пута рушена, прво у априлском немачком бомбардовању, а затим и савезничком.

Коштуничин прадеда, Јован Дамљановић, био је учесник Светоандрејске скупштине из 1858. године, као народни посланик из Коштунића. Из породице Дамљановић је и Анђелија, мајка војводе Живојина Мишића.

Коштуница се школовао у Београду, где је завршио основну школу. Другу београдску гимназију похађао је и матурирао у време када је она већ била пресељена, привремено, у зграду Пете београдске гимназије, код ташмајданског парка. Након матуре (1962) уписао је Правни факултет у Београду, на којем је дипломирао 27. јуна 1966. године. Магистрирао је 1970. са темом „Теорија и пракса југословенског уставног судства“, а те године изабран је за асистента на Правном факултету. Докторирао је 11. децембра 1974. године на тему „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“. Међутим, те године у време политичких прогона на Универзитету, морао је да напусти факултет. Петнаест година касније, одбија понуду да се као професор врати на факултет. Од 1974. године радио је у Институту друштвених наука, а од 1981. године у Институту за филозофију и друштвену теорију као виши научни сарадник и једно време директор. Објавио је радове из области уставног права, политичке теорије и филозофије.

Био је члан редакције и главни и одговорни уредник више правних и филозофских часописа, као што су „Архив за правне и друштвене науке“, „Филозофске студије“, „Филозофија и друштво“ и „Теорија“. Члан је Српског ПЕН центра.

Политичка каријера[уреди]

Опозиција[уреди]

Осамдесетих година двадесетог века ангажовао на заштити људских права, нарочито у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, у којем су се окупљали интелектуалци-дисиденти. Био је један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. о чему се са групом пријатеља договарао у свом стану у Скадарској улици. У време ДЕПОС1992. основао је Демократску странку Србије чији је председник. Био је народни посланик у Скупштини Србије од 1990. до 1997. године.

На власти[уреди]

Као кандидат ДОС-а изабран је за председника Савезне Републике Југославије на изборима 24. септембра 2000. године. Коалиција Социјалистичке партије Србије (СПС) и Југословенске левице (ЈУЛ) тврдила је да је Коштуница победио у првом кругу избора са већином од 49% гласова, што је значило да треба да се одржи додатни круг избора. То је био повод за избијање масовних протеста, који су кулминирали 5. октобра 2000. године. Врховни суд га је прогласио победником избора из првог круга.

Коштуница са америчком државном секретарком Кондолизом Рајс

Функцију председника СР Југославије обављао је до фебруара 2003. године. После ванредних парламентарних избора у Србији, одржаних у децембру 2003. године, постао је председник владе Србије (3. марта 2004. године) након што је Социјалистичка партија Србије подржала његову мањинску владу коју поред Демократске странке Србије чинили Г17+, Српски покрет обнове и Нова Србија.

Након ванредних избора 21. јануара 2007. године, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија је постала трећа по снази у Народној скупштини. Након дугих преговора са Демократском странком, другом најјачом странком у скупштини, Коштуница је истакнут као кандидат за председника владе. Коштуничина влада је изгласана 15. маја 2007, неколико сати пре законског рока за расписивање нових избора.

Други Коштуничин премијерски мандат су обележиле честе кризе са коалиционом партнерима Демократском странком и Г17+ око приступања Србије Европској унији, решавања проблема Косова и Метохије, приватизације НИС-а и заказивања председничких избора. Односи у коалицији су дошли на најнижи ниво у фебруару 2008, након тесне победе кандидата ДС Бориса Тадића у другом кругу председничких избора и Коштуничног противљења потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, због планова Европске уније да на Косово пошаље мисију Еулекс без одобрења Савета безбедности. Криза је привремено решена одлагањем потписивања споразума на месец дана. Неколико дана касније, 17. фебруара 2008, косовски Албанци су једнострано прогласили независност.

Пошто су се размимоилажења у Влади и даље наставила, Коштуница је 8. марта 2008. затражио да се распишу парламентарни избори за 11. мај као начин за излазак из кризе. На тим изборима, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија освојила је 11,6% гласова или 30 посланичких места. Коштуница је на месту премијера био до 7. јула. Учествовао је у изради два Споразума о специјалним паралелним везама (2001. и 2006) између Републике Српске и Републике Србије.[2]

Ожењен је Зорицом Радовић.

Поднео је оставку на место председника ДСС 19. марта 2014. године после лоших резултата на парламентарним изборима.[3][4]

Одликовања[уреди]

  • Орден Републике Српске на ленти, „за нарочите заслуге у развијању и учвршћивању сарадње, политичких и привредних односа између Републике Србије, Републике Српске и других држава, као и за изузетан допринос на учвршћењу мира, резултата и достигнућа од ширег значаја у афирмацији и послијератном развоју Републике Српске“.[5] Орден му је уручио председник Републике Српске Милорад Додик у Бањој Луци на Видовдан 28. јуна 2012.[6][7]

Библиографија[уреди]

Књиге[уреди]

  • Војислав Коштуница, Угрожена слобода. Институт за филозофију и друштвену теорију / Филип Вишњић, Библиотека „Фронесис“, Београд, 2002, ISBN 86-7363-317-6
  • Војислав Коштуница, Политички систем капитализма и опозиција, Институт друштвених наука, Београд, 1977.
  • Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Страначки плурализам или монизам Друштвени покрети и политички систем у Југославији 1944-1949, Институт друштвених наука, Београд, 1983
  • Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Страначки плурализам или монизам Послератна опозиција - обнова и затирање, Привредно-правни приручник, Београд, 1990.
  • Војислав Коштуница, Коста Чавошки, "Party Pluralism or Monism Social Movements and the Political System in Yugoslavia 1944-1949", East European Monographs, Колорадо, САД; 1985.
  • Војислав Коштуница, Између силе и права, Косовски записи, Хришћанска мисао, библиотека Свечаник, Београд-Ваљево-Србиње, 2000.
  • Војислав Коштуница, Одбрана Косова, Филип Вишњић, библиотека „Посебна издања“, Београд. 2008. ISBN 978-86-7363-585-9. pp.
  • Војислав Коштуница, Зашто Србија, а не Европска унија“, Београд, 2012.[8]

Чланци у часописима[уреди]

  • Војислав Коштуница, „Могућности демократије у Србији“ - Филозофија и друштво (Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, Уредник/приређивач: Светозар Стојановић; 1997), бр. XII, стр. 29 -.
  • Војислав Коштуница, „Посткомунизам и проблем демократије“ - Филозофија и друштво (Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, Уредник/приређивач: Светозар Стојановић; 1996), бр. IX-X, стр. 253 -.
  • Војислав Коштуница, „Политика и елите“, - Идеје (1970), бр. 5, pp. 19-27.

Кључне речи: политика; елите.

  • Војислав Коштуница, „Општа декларација и основна права“, - Југословенска ревија за међународно право (Југословенско удружење за међународно право, Београд ; 1989), бр. 1-2, pp. 23-36.
  • Војислав Коштуница, „Алтернативне идеје о социјализму у Југославији 1945-1947", - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд ; 1989), бр. 2, стр. -.
  • Војислав Коштуница, „Посткомунизам и проблем демократије“, - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд, Уредник/приређивач: др Светозар Стојановић; 1996), бр. IX-X, pp. 253-263.
  • Војислав Коштуница, „Могућности демократије у Србији“, - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд, Уредник/приређивач: др Светозар Стојановић; 1997), бр. 12, pp. 29-40.
  • Војислав Коштуница, „Неки проблеми учешћа федералних јединица у структури и функционисању федерације“, - Архив за правне и друштвене науке (1973), бр. 2-3, pp. 431-445.
  • Војислав Коштуница, „Порекло институционализоване опозиције у САД“, - Архив за правне и друштвене науке (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1975), бр. 3, pp. 417-433.
  • Војислав Коштуница, „Настанак институционализоване опозиције у Великој Британији“, - Архив за правне и друштвене науке (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1976), бр. 3, pp. 423-440.
  • Војислав Коштуница, „Русо и проблем владавине опште воље“, - Тхеориа (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1978), бр. 3-4, pp. 41-49.
  • Војислав Коштуница, „Проблем тираније већине у политичкој филозофији Алексиса де Токвила“, - Филозофске студије (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1978), pp. 145-204.
  • Војислав Коштуница, „Англоамеричка правна традиција и идеја владавине права“, - Архив за правне и друштвене промене (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1981), бр. 2, pp. 251-268.
  • Војислав Коштуница, „Џон Лок и идеја владе која почива на сагласности“, - Филозофске студије (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1982), pp. 35-57.
  • Војислав Коштуница, „Политички систем и основна права“, - Тхеориа (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1987), бр. 1-2, pp. 53-62.

Чланци у зборницима[уреди]

  • Војислав Коштуница, „Новија схватања о федерализму у политичкој науци“ - Федерализам и национално питање (Савез удружења за политичке науке, Београд ), 1971, pp. 289-295.
  • Војислав Коштуница, „Опозиција и демократија“ - О демократији, (Драганић, Београд ), 1995, pp. 120-128.
  • Војислав Коштуница, „Улога уставног судства; упоредноправни аспект“ - Уставност и законитост (Институт друштвених наука, Београд ), 1976, pp. 247-260.
  • Војислав Коштуница, „Теорије револуције и савремена социологија“ - Огледи из социологије друштвеног развоја (Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Београд ), 1981, pp. 38-59.
  • Војислав Коштуница, „Српска преводна књижевност у области политичке теорије до Првог светског рата“ - стр. -.
  • Војислав Коштуница, „Устав, слобода удруживања и политичке странке“ - Два века савремене уставности (САНУ, Београд ), 1990, pp. 325-340.
  • Војислав Коштуница, „Декларација из 1789. и људска права“ - Слобода, једнакост, братство. Француска револуција и савременост (Институт за европске студије, Београд ), 1990, pp. 181-190.
  • Војислав Коштуница, „Уставноправни развој Југославије између два рата и правна дрзава“ - Правна држава (Институт за социолошка и криминолошка истраживања, Београд ), 1991, pp. 37-47.
  • Војислав Коштуница, „Начело једногласности и југословенски федерализам“ - Потребе друштвеног развоја (САНУ, Београд ), 1991, pp. 387-390.
  • Војислав Коштуница, "The constitution and the federal State" - Југославија. A Fractured federalism (The Wilson Center Press, Washington, Уредник/приређивач: Dennison Rusinow), 1988, pp. 78-92.

Референце[уреди]

  1. ^ РТС :: Коштуница поднео неопозиву оставку
  2. ^ „Разговор са Војиславом Коштуницом, председником ДСС-а“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 28. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012.. 
  3. ^ Коштуница поднео неопозиву оставку (Б92, 19. март 2014)
  4. ^ Одлазак Коштунице („Политика“, 19. март 2014)
  5. ^ „Одликовања поводом 20 година Републике Српске и Видовдана“ (на ср). Званична презентација Предсједника Републике Српске. 28. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012.. 
  6. ^ РТС: „Додик одликовао Коштуницу“ (28. јун 2012.)
  7. ^ „Додик уручио одликовања“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 28. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012.. 
  8. ^ „Промоција Коштуничине књиге „Зашто Србија, а не Европска унија““ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 11. 4. 2012. Приступљено 12. 4. 2012.. 

Литература[уреди]

Галерија[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :