Војислав Коштуница

Војислав Коштуница
Војислав Коштуница на когресу Европске народне странке у Риму 2006.
Биографија
Датум рођења	24. март 1944. (1944-03-24)
Место рођења	Београд, Југославија
Држављанство	Србија
Народност	Србин
Политичка партија	Демократска странка Србије Раније: Демократска странка (1989-1992)
Супружник	Зорица Радовић
Диплома са	Правни факултет Универзитета у Београду
Мандат(и)
8. Председник Владе Републике Србије
3. март 2004. — 7. јул 2008.
Избори	1. март 2004.
Реизбор(и)	2007
Претходник	Зоран Живковић
Наследник	Мирко Цветковић
4. Председник СР Југославије
7. октобар 2000 — 7. март 2003.
Претходник	Слободан Милошевић
Наследник	Светозар Маровић (Председник СЦГ)
Стандарта Председника СРЈ Логотип Владе Републике Србије

Војислав Коштуница (Београд, 24. март 1944) је српски политичар и државник, доктор правних наука, теоретичар права и последњи председник Савезне Републике Југославије (2000 — 2003) и бивши председник Владе Републике Србије (2004 — 2008). Председник је Демократске странке Србије од њеног оснивања, 1992. године.

Биографија

Војислав Коштуница је рођен 24. марта 1944. године у Београду, у породичној кући у Скадарској улици. Осим на Дорћолу, у детињству и младости, често је боравио и у Милошевцу, завичају мајчине породице, где је и крштен 1944. године, пошто се породица склонила из Београда због честих англоамеричких бомбардовања престонице. Породична кућа Коштуница је током рата два пута рушена, прво у априлском немачком бомбардовању, а затим и савезничком.

Коштуничин прадеда, Јован Дамљановић, био је учесник Светоандрејске скупштине из 1858. године, као народни посланик из Коштунића, када је прозван Коштуница. Из породице Дамљановић је и Анђелија, мајка српског војсковође Живојина Мишића.

Коштуница се школовао у Београду, где је завршио основну школу. Другу београдску гимназију похађао је и матурирао у време када је она већ била пресељена, привремено, у зграду Пете београдске гимназије, код ташмајданског парка. Након матуре (1962) уписао је Правни факултет у Београду, на којем је дипломирао 27. јуна 1966. године. Магистрирао је 1970. са темом „Теорија и пракса југословенског уставног судства“, а те године изабран је за асистента на Правном факултету. Докторирао је 11. децембра 1974. године на тему „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“. Међутим, те године у време политичких прогона на Универзитету, морао је да напусти факултет. Петнаест година касније, одбија понуду да се као професор врати на факултет. Од 1974. године радио је у Институту друштвених наука, а од 1981. године у Институту за филозофију и друштвену теорију као виши научни сарадник и једно време директор. Објавио је радове из области уставног права, политичке теорије и филозофије.

Био је члан редакције и главни и одговорни уредник више правних и филозофских часописа, као што су „Архив за правне и друштвене науке“, „Филозофске студије“, „Филозофија и друштво“ и „Теорија“. Члан је Српског ПЕН центра.

Политичка каријера

Опозиција

Осамдесетих година двадесетог века ангажовао на заштити људских права, нарочито у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, у којем су се окупљали интелектуалци-дисиденти. Био је један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. о чему се са групом пријатеља договарао у свом стану у Скадарској улици. У време ДЕПОС-а 1992. основао је Демократску странку Србије чији је председник. Био је народни посланик у Скупштини Србије од 1990. до 1997. године.

На власти

Као кандидат ДОС-а изабран је за председника Савезне Републике Југославије на изборима 24. септембра 2000. године. Коалиција Социјалистичке партије Србије (СПС) и Југословенске левице (ЈУЛ) тврдила је да је Коштуница победио у првом кругу избора са већином од 49% гласова, што је значило да треба да се одржи додатни круг избора. То је био повод за избијање масовних протеста, који су кулминирали 5. октобра 2000. године. Врховни суд га је прогласио победником избора из првог круга.

Коштуница са америчком државном секретарком Кондолизом Рајс

Функцију председника СР Југославије обављао је до фебруара 2003. године. После ванредних парламентарних избора у Србији, одржаних у децембру 2003. године, постао је председник владе Србије (3. марта 2004. године) након што је Социјалистичка партија Србије подржала његову мањинску владу коју поред Демократске странке Србије чинили Г17+, Српски покрет обнове и Нова Србија.

Након ванредних избора 21. јануара 2007. године, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија је постала трећа по снази у Народној скупштини. Након дугих преговора са Демократском странком, другом најјачом странком у скупштини, Коштуница је истакнут као кандидат за председника владе. Коштуничина влада је изгласана 15. маја 2007, неколико сати пре законског рока за расписивање нових избора.

Други Коштуничин премијерски мандат су обележиле честе кризе са коалиционом партнерима Демократском странком и Г17+ око приступања Србије Европској унији, решавања проблема Косова и Метохије, приватизације НИС-а и заказивања председничких избора. Односи у коалицији су дошли на најнижи ниво у фебруару 2008, након тесне победе кандидата ДС Бориса Тадића у другом кругу председничких избора и Коштуничног противљења потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, због планова Европске уније да на Косово пошаље мисију Еулекс без одобрења Савета безбедности. Криза је привремено решена одлагањем потписивања споразума на месец дана. Неколико дана касније, 17. фебруара 2008, косовски Албанци су једнострано прогласили независност.

Пошто су се размимоилажења у Влади и даље наставила, Коштуница је 8. марта 2008. затражио да се распишу парламентарни избори за 11. мај као начин за излазак из кризе. На тим изборима, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија освојила је 11,6% гласова или 30 посланичких места. Коштуница је на месту премијера био до 7. јула. Учествовао је у изради два Споразума о специјалним паралелним везама (2001. и 2006) између Републике Српске и Републике Србије.

Ожењен је Зорицом Радовић.

Одликовања

• Орден Републике Српске на ленти, „за нарочите заслуге у развијању и учвршћивању сарадње, политичких и привредних односа између Републике Србије, Републике Српске и других држава, као и за изузетан допринос на учвршћењу мира, резултата и достигнућа од ширег значаја у афирмацији и послијератном развоју Републике Српске“. Орден му је уручио председник Републике Српске Милорад Додик у Бањој Луци на Видовдан 28. јуна 2012.

Библиографија

Књиге

• Војислав Коштуница, Угрожена слобода. Институт за филозофију и друштвену теорију / Филип Вишњић, Библиотека „Фронесис“, Београд, 2002, ISBN 86-7363-317-6
• Војислав Коштуница, Политички систем капитализма и опозиција, Институт друштвених наука, Београд, 1977.
• Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Страначки плурализам или монизам Друштвени покрети и политички систем у Југославији 1944-1949, Институт друштвених наука, Београд, 1983
• Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Страначки плурализам или монизам Послератна опозиција - обнова и затирање, Привредно-правни приручник, Београд, 1990.
• Војислав Коштуница, Коста Чавошки, "Party Pluralism or Monism Social Movements and the Political System in Yugoslavia 1944-1949", East European Monographs, Колорадо, САД; 1985.
• Војислав Коштуница, Између силе и права, Косовски записи, Хришћанска мисао, библиотека Свечаник, Београд-Ваљево-Србиње, 2000.
• Војислав Коштуница, Одбрана Косова, Филип Вишњић, библиотека „Посебна издања“, Београд, 2008, ISBN 978-86-7363-585-9
• Војислав Коштуница, Зашто Србија, а не Европска Унија“, Београд, 2012.

Чланци у часописима

• Војислав Коштуница, „Могућности демократије у Србији“ - Филозофија и друштво (Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, Уредник/приређивач: Светозар Стојановић; 1997), бр. XII, стр. 29 -.
• Војислав Коштуница, „Посткомунизам и проблем демократије“ - Филозофија и друштво (Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, Уредник/приређивач: Светозар Стојановић; 1996), бр. IX-X, стр. 253 -.
• Војислав Коштуница, „Политика и елите“, - Идеје (1970), бр. 5, стр. 19 - 27.

Кључне речи: политика; елите.

• Војислав Коштуница, „Општа декларација и основна права“, - Југословенска ревија за међународно право (Југословенско удружење за међународно право, Београд ; 1989), бр. 1-2, стр. 23 - 36.
• Војислав Коштуница, „Алтернативне идеје о социјализму у Југославији 1945-1947", - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд ; 1989), бр. 2, стр. -.
• Војислав Коштуница, „Посткомунизам и проблем демократије“, - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд, Уредник/приређивач: др Светозар Стојановић; 1996), бр. IX-X, стр. 253 - 263.
• Војислав Коштуница, „Могућности демократије у Србији“, - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд, Уредник/приређивач: др Светозар Стојановић; 1997), бр. 12, стр. 29 - 40.
• Војислав Коштуница, „Неки проблеми учешћа федералних јединица у структури и функционисању федерације“, - Архив за правне и друштвене науке (1973), бр. 2-3, стр. 431 - 445.
• Војислав Коштуница, „Порекло институционализоване опозиције у САД“, - Архив за правне и друштвене науке (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1975), бр. 3, стр. 417 - 433.
• Војислав Коштуница, „Настанак институционализоване опозиције у Великој Британији“, - Архив за правне и друштвене науке (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1976), бр. 3, стр. 423 - 440.
• Војислав Коштуница, „Русо и проблем владавине опште воље“, - Тхеориа (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1978), бр. 3-4, стр. 41 - 49.
• Војислав Коштуница, „Проблем тираније већине у политичкој филозофији Алексиса де Токвила“, - Филозофске студије (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1978), стр. 145 - 204.
• Војислав Коштуница, „Англоамеричка правна традиција и идеја владавине права“, - Архив за правне и друштвене промене (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1981), бр. 2, стр. 251 - 268.
• Војислав Коштуница, „Џон Лок и идеја владе која почива на сагласности“, - Филозофске студије (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1982), стр. 35 - 57.
• Војислав Коштуница, „Политички систем и основна права“, - Тхеориа (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1987), бр. 1-2, стр. 53 - 62.

Чланци у зборницима

• Војислав Коштуница, „Новија схватања о федерализму у политичкој науци“ - Федерализам и национално питање (Савез удружења за политичке науке, Београд ), 1971, стр. 289 - 295.
• Војислав Коштуница, „Опозиција и демократија“ - О демократији, (Драганић, Београд ), 1995, стр. 120 - 128.
• Војислав Коштуница, „Улога уставног судства; упоредноправни аспект“ - Уставност и законитост (Институт друштвених наука, Београд ), 1976, стр. 247 - 260.
• Војислав Коштуница, „Теорије револуције и савремена социологија“ - Огледи из социологије друштвеног развоја (Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Београд ), 1981, стр. 38 - 59.
• Војислав Коштуница, „Српска преводна књижевност у области политичке теорије до Првог светског рата“ - стр. -.
• Војислав Коштуница, „Устав, слобода удруживања и политичке странке“ - Два века савремене уставности (САНУ, Београд ), 1990, стр. 325 - 340.
• Војислав Коштуница, „Декларација из 1789. и људска права“ - Слобода, једнакост, братство. Француска револуција и савременост (Институт за европске студије, Београд ), 1990, стр. 181 - 190.
• Војислав Коштуница, „Уставноправни развој Југославије између два рата и правна дрзава“ - Правна држава (Институт за социолошка и криминолошка истраживања, Београд ), 1991, стр. 37 - 47.
• Војислав Коштуница, „Начело једногласности и југословенски федерализам“ - Потребе друштвеног развоја (САНУ, Београд ), 1991, стр. 387 - 390.
• Војислав Коштуница, "The constitution and the federal State" - Југославија. A Fractured federalism (The Wilson Center Press, Washington, Уредник/приређивач: Dennison Rusinow), 1988, стр. 78 - 92.

Спољашње везе

• Демократска странка Србије
• Говор Председника Владе Републике Србије Војислава Коштунице у Савету безбедности

Састав 10. Владе Републике Србије

од 15. маја 2007. до 8. јула 2008.

Председник
Војислав Коштуница
Потпредседник
Божидар Ђелић
Министри
Војислав Брајовић • Предраг Бубало • Млађан Динкић • Саша Драгин • Драган Ђилас • Велимир Илић • Вук Јеремић • Драган Јочић • Зоран Лончар • Расим Љајић • Милан Марковић • Слободан Милосављевић • Томица Милосављевић • Радомир Наумов • Душан Петровић • Ана Пешикан • Александар Поповић • Слободан Самарџић • Снежана Самарџић-Марковић • Александра Смиљанић • Мирко Цветковић • Милица Чубрило • Драган Шутановац

Генерални секретар

Дејан Михајлов