Војислав Танкосић

Војислав Танкосић
Војислав Танкосић
Лични подаци
Датум рођења	28. септембар 1880.
Место рођења	Руклада (Кнежевина Србија)
Датум смрти	2. новембар 1915.
Место смрти	Трстеник (Краљевина Србија)

Војислав Воја Танкосић (Руклада, 28. септембар 1880 — Трстеник, 2. новембар 1915), познат као Војвода Танкосић, је био мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача Црне Руке и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата. Пореклом или родом је из Босанске Крајине.

Рани живот

Мало се зна о његовом раном детињству. Отац Павле се бавио казанџијским занатом у Београду и био је доста старији од мајке Миље. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. Није познато због чега се исписао из шестог разреда 1898, ни да ли је школовање окончао приватно. У Војну академију уписао се 1899 у 32. класи, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук „Краљ Карол“. Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије. Читао је много, а посебно књиге из националне историје и белетристику.

Мајски преврат

Био је то период великога националнога заноса српске омладине. Трудио се да стекне поверење генерала Јована Атанацковића, који је почео да прикупља добровољце за Четничку акцију у Старој Србији. Као потпоручник је учествовао у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године. Пре тога помогао је вођама мартовских демонстрација 1903. да побегну чамцима на земунску страну. Командовао је водом, који је стрељао браћу краљице Драге.

Четнички војвода

У својству члана четничке организације упућен је зими 1903/04 у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Македонији. Танкосић је важио за једног од најодважнијих четничких војвода и за доброг стрелца. Учествовао је 16. априла 1905. у борби на Челопеку крај Куманова у чети војводе Саватија Милошевића. Нешто касније командовао је четом у бици на Великој Хочи. Након тога наступило је затишје због српско -бугарске царинске уније склопљене 6. јула 1905, па је Танкосић повучен у Србију, где је био одликован Орденом Карађорђеве звезде. Од друге половине 1905. до октобра 1907. похађао је и завршио Вишу војну академију. Године 1907/1908. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, што ће рећи командант свих чета на потезу од српске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало српско-бугарски рат. У Београд се вратио јула 1908.

Црна Рука

После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Ширио је мрежу у Босни и Херцеговини и регрутовао је добровољце за сукоб који се сматрао неминовним. То је било у супротности са политиком српске владе, која се бојала Аустроугарске. У Србији је било организовано око 5.000 добровољаца. Аустријска и мађарска штампа су извештавале да у Србији има спремних 1.000 чета од по 20 добро обучених четника, а да носе по две пушке да би другу могли да даду побуњеницима у Босни. Међутим када је Србија 1909. признала анексију распустио је логор за обуку добровољаца у Ћуприји. Ипак стечена војна знања добровољаца ће бити корисна у предстојећим ратовима. Био је члан "Младе Босне". Један је од оснивача организације Уједињење или смрт (популарно зване "Црна рука"). Заједно са Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је устав организације, чији циљ је борба за уједињење српства.

Балкански ратови

Пред избијање рата марта 1912. прекомандован је у штаб граничних трупа, са циљем да обучава добровољце. Долазили су му добровољци из свих српских крајева. Танкосић је био веома строг при селекцији, па је од 2.000 одабрао само 245 добровољаца. Тада је одбио Гаврила Принципа због слабе конституције. Пред избијање рата српска влада је покушала да искористи Арнауте против Турака, па је Танкосић одлазио на Косово и дотурао оружје арнаутским вођама. Са Исом Бољетинцом предводио је Арнауте јуна и јула 1912. током њиховога сукоба са Турцима крај Митровице.

У Првом балканском рату командовао је Лапским четничким одредом. Танкосићев Лапски одред отпочео је операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре, четничко-арнаутска чарка развила се у прву битку у Првом балканском рату. Изгледа да је самоиницијативно започео рат без одобрења надлежне команде. Постоји могућност да се Црна рука бојала договора Турске и балканских савезника, који би одложио ослобађање српских простора. Четници су водили борбу три дана све док се није укључила српска редовна војска. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину. Танкосићеви четницу су на тај начин отворили врата српској војсци да ослободи Косово, а Танкосић је био одликован карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у мајора.

Први светски рат

Заједноо са осталим члановима Црне руке вршио је притисак на српску владу Николе Пашића пред Букурешки мир 1913. Влада је покушала да пензионише Танкосића и Аписа, али краљ се није сложио. Сукоб војних и цивилних власти тињао је током 1913. и ескалирао је током 1914, тако да су одређеним министрима упућивали и отворене претње. Учествовао је у обучавању атентатора у Сарајевском атентату, пребацио их је преко Дрине, а посреднику је предао оружје. После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном српској влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.

По избијању Првог светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и четника у састави Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др.

Погибија

За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Његови војници су га однели и закопали< тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу“, помињани престолонаследник, утлиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Танкосића, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла казна. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења српских четника и сахранила на београдском Новом гробљу 1922. године. Гроб му се данас налази IV парцели, y трећем реду, гробно место број 6.

Признања

• Одликован је многим одликовањима за исказану храброст.
• Једна улица у београдској општини Врачар носи име Војводе Танкосића .
• Једна улица у Нишу носи име Војводе Танкосића
• Када је погинуо имао је чин мајора српске војске.

Литература

1. Милорад Белић, Комитетски војвода Војислав Танкосић, Међуопштински историјски архив, Ваљево (2005) ISBN 86-80613-07-H
2. Милорад Белић, Комитетски војвода Војислав Танкосић, Гласник бр.37 (2003), стр. 35—58
3. Мала енциклопедија Просвета (1959) (на ((sr))). Танкосић Војислав. Београд: Просвета. 
4. М. Живановић: Пуковник Апис, Београд 1955;
5. Владимир Дедијер: Сарајево 1914, Београд 1966.
6. Народна енциклопедија, 1927. године, Миомир Миленовић.
7. Миленковић, Бранко Цига (1998.) (на ((sr))). Београд-људи и улице. Београд: Беостар. 

Види још

• Четници
• Црна рука
• Бела рука
• Млада Босна
• Народна одбрана
• Драгутин Димитријевић Апис
• Бранивоје Јовановић
• Богдан Југовић Хајнц
• Јован Бабунски
• Војин Поповић
• Саватије Милошевић

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Војислав Танкосић

• Милорад Белић: комитски војвода Војсилав Танкосић
• Погледи, Мр Симо Живковић, САКУПИ СЕ ЈЕДНА ЧЕТА МАЛА