Војислав Шешељ

Из Википедије, слободне енциклопедије
Војислав Шешељ

Vojislav Šešelj.jpg

Биографија
Датум рођења 11. октобар 1954. (1954-10-11) (60 год.)
Место рођења Сарајево (Застава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије ФНРЈ)
Супружник Јадранка Шешељ
Деца Никола (1984).
Александар (1993).
Михаило (1996).
Владимир (1998).
Држављанство Застава Србије Србија
Нација Србин
Вероисповест хришћанин (православац)
Политичка партија Српска радикална странка
Раније:
Српски четнички покрет
(1990—1991)
Српски покрет обнове
(1990)
Српски слободарски покрет
(1990)
Савез комуниста Југославије
(1971—1990)
Диплома са Правни факултет Универзитета у Сарајеву
Правни факултет Универзитета у Београду
Професија доктор правних наука
Потпис Vojislav Šešelj - signature.png
Мандат(и)
Потпредседник Владе Републике Србије
19981999.
Председник општине Земун
19961998.

Војислав Шешељ (Сарајево, 11. октобар 1954) је српски политичар, председник Српске радикалне странке и доктор правних наука.

Проф. др Војислав Шешељ је један од оснивача и председник Српске радикалне странке од њеног оснивања, 1991. године. Више од десет година биран је за народног посланика у Народној скупштини Србије и Скупштини Савезне Републике Југославије. Четири пута је био кандидат за председника Републике Србије. Обављао је дужност потпредседника Владе Републике Србије (19982000), а у периоду 1996—1998. био је председник општине Земун.

Шешељ се од 24. фебруара 2003. године налази у притвору Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу, где му се суди по оптужбама за убиства, нехумана дела, прогоне на политичкој, расној и верској основи, истребљење и нападе на цивиле на територијама Хрватске и Босне и Херцеговине.[тражи се извор од 04. 2013.]Пуштен је на привремену слободу због погоршаног здравственог стања 12. новембра 2014. године.[1]

Младост

Ране године

Породица Шешељ потиче из Доње Херцеговине, из села Марева Љут у Поповом Пољу, надомак села Завала. Отац му се звао Никола а мајка Даница (девојачко Мисита), док сам Војислав носи име по деди. Крштен је 25. новембра 1955. у манастиру Завала. Крсне књиге породице Шешељ су током рата пребачене у манастир Тврдош.

Војислав Шешељ је рођен 1954. године, у сиромашној породици, у Сарајеву. Породица је живела у склопу старе железничке станице јер је Никола Шешељ био кондуктер у ЖТП-у Сарајево, а мајка је бринула о Војиславу и његовој сестри Драгици. Основну школу је завршио у експерименталном одељењу, после чега уписује гимназију.[2]

Студије

Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Сарајеву за две године и осам месеци 1976, а затим и магистрирао 1977. године („Марксистички концепт наоружаног народа“). Докторирао је у Београду 26. новембра 1979. године, дисертацијом на тему „Политичка суштина милитаризма и фашизма“. Најмлађи је доктор наука[3] у тадашњој СФРЈ. Од 1981. до 1984. радио је као асистент професора, предмет Теорија о рату, на Политичким наукама на Сарајевском универзитету.

Породица

Прва жена му је била Весна Тунић (девојачко Мудреша) са којом је добио сина Николу (1984), док је био у затвору. Убрзо после развода се оженио садашњом супругом Јадранком, са којом има три сина: Александра (1993), Михаила (1996) и Владимира (1998). Од сина Николе има унуке Војислава (2002) и Љубомира (2004). Николи је кум на крштењу био Вук Драшковић док је Николиним синовима кумовао Томислав Николић.[4]

Најстарији син Никола се првобитно појавио у медијима 2010. године, када га је пет полицајаца претукло, због организованог турнира у покеру (енгл. Texas hold 'em). Лекари су констатовали тешке телесне повреде а полицајци су привремено удаљени из службе.[5] Никола Шешељ у странци постаје активан крајем 2010. године, када ступа на дужност главног и одговорног уредника сајта „Српске радикалне странке“ и сајта о „Војиславу Шешељу“. [6] Трибунал за ратне злочине у бившој Југославији упутио је три писма Николи Шешељу у којима му је запрећено казном од седам година затвора и новчаном казном до 100.000 евра уколико не скине књиге "Афера Хртковци и усташка курва Наташа Кандић" и "Глупсон из Манитобе Брус Мек Фарлен" са сајта о Војиславу Шешељу.[7]

Политичка каријера

У Савез комуниста Југославије примљен је са 17 година, као признање за изузетно залагање на радној акцији после земљотреса у Бањалуци[8]. Касније је одбацио комунистичку идеологију, постао дисидент и критичар комунистичког режима.

Почетком осамдесетих година је успоставио везе са групом српских интелектуалаца националне опције у Београду. Дошао је у сукоб са комунистичком власти тадашње СР БиХ, нарочито са водећим људима СК БиХ, Бранком Микулићем и Хамдијом Поздерцем. До овог сукоба дошло је када је Шешељ у директној борби за асистентско место протестовао против плагијата у докторској тези Бранка Миљуша[9], другог истакнутог младог политичара и штићеника ове двојице. Шешељеве дисидентске позиције и бескомпромисност су претвориле овај политички сукоб у кривични и исходиле његовим избацивањем са Факултета, праћењем од стране УДБЕ и коначно, затворском казном у трајању од 8 година. Осуђен је 9. јула 1984. године, због деловања са, како је наведено у пресуди судије Милорада Потпарића, „анархолибералистичких и националистичких позиција“ чиме је починио „кривично дело контрареволуционарног угрожавања друштвеног уређења“. Као доказни материјал у судском процесу коришћени су искази сведока о приватним разговорима и необјављени текст одговора на анкету-интервју под насловом „Шта да се ради?“.

Одлуком Врховног Суда СФРЈ, казна му је смањена на 6, потом на 4, па на 2 године. У затвору у Зеници провео је 22 месеца, од чега више од 6 месеци у самици. На раније пуштање из затвора 1986. утицали су бројни протести и петиције интелектуалаца из свих крајева Југославије[9] (међу којима и пуно његових каснијих оштрих политичких противника), његов штрајк глађу, а вероватно и интересовање стране штампе за његов случај. Потписивале су се петиције, протестна писма.[10] Избачен је из Хрватског филозофског друштва[9].

По изласку из затвора, преселио се у Београд где се издржавао писањем и самосталним издавањем књига. Тако је постао члан Удружења књижевника Србије. Зближио се са Вуком Драшковићем, који му је крстио сина. Касније су се разишли због различитих политичких уверења, али и око новца који је донирала дијаспора[9].

Током 1989. године, Војислав Шешељ је одржао укупно 97 предавања Србима у дијаспори, од којих је већина одржана у Америци и Канади, а мањи део у земљама западне Европе и Аустралији. Те исте године, за Видовдан, га је Момчило Ђујић због „нарочитих заслуга у борби за српски национални интерес“ произвео у чин српског четничког војводе.[11] Ђујић је ову одлуку повукао 1998, када је Шешељ формирао владу са Социјалистичком партијом Србије[тражи се извор од 09. 2009.].

Скидање Титове слике у Дому инжењера и техничара у Београду 15. марта 1990. године, током првог окупљања до тада основаних политичких странака и њихових присталица. Од четворице актера једино се види лице представника Народне радикалне странке Милана Младеновића од Лужице. С леве стране је Војислав Шешељ, а у средини Вук Драшковић.

По повратку из Сједињених Америчких Држава, 23. јануара 1990. године, основао је Српски слободарски покрет, који се 14. марта исте године ујединио са отцепљеним крилом Српске народне обнове (странке основане у Новој Пазови, а настале од првог антикомунистичког удружења Друштво Сава) које је предводио Вук Драшковић. Уједињена политичка странка је добила ново име - Српски покрет обнове. Након поменутог разлаза са Вуком Драшковићем у мају 1990, Шешељ је покушао основати Српски четнички покрет, чија је регистрација одбијена са образложењем да „својим именом вређа јавни морал“[тражи се извор од 09. 2009.].

На казну затвора по други пут је осуђен 2. октобра 1990. године, због покушаја рушења „Куће цвећа“ и прикупљања добровољаца за одлазак у одбрану Републике Српске Крајине.[12] По издржаној казни поново је ухапшен 23. октобра исте године и осуђен на 45 дана затвора. Пуштен је нешто раније, 15. новембра, а том приликом одбио је да потпише решење о условном пуштању. Практично из затвора, 14. новембра 1990. године, први пут се кандидује за председника Србије, испред групе грађана.

Шешељ је на изборима 1990. године освојио пето место са 96.277 гласова, иза Слободана Милошевића, Вука Драшковића, Ивана Ђурића и Сулејмана Угљанина.

Председник Српске радикалне странке

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српска радикална странка

Председник Српске радикалне странке Војислав Шешељ постаје у Крагујевцу, 23. фебруара 1991. године, када је странка и основана, уједињењем нерегистрованог Српског четничког покрета и већине месних одбора Народне радикалне странке. На поновљеним изборима за посланика у Народној Скупштини Републике Србије из општине Раковица у јуну 1991, Шешељ је доста убедљиво победио потпуно непознатог кандидата Социјалистичке партије Горана Караклајића, и књижевника Борислава Пекића који је био испред тадашње Демократске странке.

Током ратова на просторима бивше Југославије, заступао је радикалне националистичке ставове[тражи се извор од 09. 2009.]. Са Милошевићевом Социјалистичком партијом Србије је неколико година био у коалицији на власти (19982000) и подржавао њихове мањинске владе (19921993), док је у осталом периоду био у опозицији.

Све време деведесетих, Шешељ је наступао са изразито националних позиција. Заговара стварање Велике Србије, са западном границом на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица. Прикупљао је добровољце и слао их на ратиште под команду Југословенске народне армије. Обилазио је разна жаришта сукоба: Плитвице, Вуковар, Херцеговину и Семберију. У Вуковару је умало погинуо од два пројектила ЈНА који су промашили мету[9]. Војислав Шешељ је захтевао да уместо слања трупа на Словенију, ЈНА треба да повуче све своје трупе на границу Карловац-Карлобаг-Вировитица, а уколико војска буде угрожена, сматрао је да има право да се брани свиме што јој је на располагању, укључујући и напалм-бомбе [13]. Наводно је претио нелојалним Албанцима[2] и онима чије су се породице населиле након Другог светског рата [14] протеривањем са Косова и Метохије, а Милошевићу хапшењем[15]. Такође је позната и епизода потезања пиштоља на таксисте и студенте у току демонстрација 1992. године[15]. Његовим залагањем изгласано је у Савезној Скупштини неповерење првој Савезној Влади СРЈ Милана Панића, децембра 1992, а недуго затим и првом Председнику СРЈ, књижевнику Добрици Ћосићу, јуна 1993. такође некадашњем Шешељевом пријатељу из Удружења књижевника Србије, који је био један од најзаслужнијих за његово ослобађање из затвора, који му је потом и материјално помагао[9]; коме, коначно, дугује и добар део својих националистичких позиција[9]. Након кратке монархистичке фазе на почетку деведесетих, када је заговарао извесну шпанску породицу Долгоруков као наследнике лозе Немањића [16], Шешељ стаје иза републиканског уређења.

Тадашњу политичку јавну сцену обележио је као изузетан говорник, веома брз и јаких живаца, готово непобедив у јавним политичким сукобима. Посматрачи су описивали како виспрено прилагођава своју позицију контексту, „галами, виче, упада у реч, притиска противника тако да овај не може да дође до даха“ [17] и не преза од увреда[15] и обично матира противника. Шешељ је учествовао у тучама са скупштинским обезбеђењем [18], а у расправи у Савезној Скупштини поводом његовог протеривања из Црне Горе од стране тадашњег режима Момира Булатовића (после митинга у Херцег-Новом) је пљунуо председавајућег Скупштине др. Радомана Божовића [19]. Касније је протеран и из Босне и Херцеговине. После оштрог телевизијског дуела на БК телевизији [20] Шешељев телохранитељ наноси тешке повреде адвокату Николи Баровићу што се касније објашњава тиме да се овај оклизнуо на банану.[21] Шешељ је оптужио Драгољуба Мићуновића да је „јахао попа“[15], а акт Престолонаследника Александра II када се овај сагао и пољубио земљу при повратку у Србију после педесетогодишњег изгнанства своје породице описао је као „пашу траве“[15].

Политички ангажман

Политички ангажман Шешеља током деведесетих година одликује низ наизменичних периода сарадње и разлаза са режимом Слободана Милошевића. Неколико пута су њихове странке формирале такозване „владе народног јединства“ и водиле веома сложну политику у односу на конфликт у бившој Југославији. Сам Милошевић назвао је Шешеља како својим „омиљеним опозиционаром“ тако и „оличењем насиља и примитивизма“. Разилазили су се разним поводима, али углавном када би Шешељева странка довољно ојачала, а Милошевић попуштао пред захтевима међународне заједнице, као што је био случај са фијаском Венс-Овеновог плана 1993. (и потоњом блокадом Републике Српске од стране београдског режима) и Кумановским споразумом 1999. По потписивању Дејтонског споразума 1995, Слободана Милошевића је назвао „највећим издајником српског народа“[15]. У периодима разилажења, Шешељева СРС би оштро критиковала владајући режим, сам Шешељ би публиковао дела под питорескним називима попут „Тиранин са Дедиња“ (односи се на Слободана Милошевића) или „Наркоманија Вука Манитога“ (у време када је СПС у Савезној влади сарађивао са СПО Вука Драшковића уместо са његовом СРС), за Милошевићу супругу проф. Мирјану Марковић говорио да је „црвена вештица са Дедиња, нова проклета Јерина и највеће зло српског народа“ [22], његова партија била изложена једнаком прогону државних медија као и остале опозиционе партије, па би чак долазило и до покушаја сарадње међу њима као на пример при конституисању Народне Скупштине после избора 1993.

У затвору по трећи пут борави од 29. септембра 1994. године до 29. септембра 1995. године. Исте године, такође због супротстављања политици актуелног режима, борави још 60 дана у затвору. Након изласка из затвора, Шешељ је направио „техничку коалицију“ са Демократском странком и Демократском странком Србије. Чланице коалиције су се обавезале да ће направити заједничку листу над предстојећим локалним изборима и да ће координисано деловати у скупштини. Шешељ је опет ухапшен у Гњилану 1995. због оранизовања скупа без одобрења полиције. До краја 1995. колација са ДС и ДСС се практично угасила. Почетком 1996. СРС и СПО су обновили свој рат оптужбама.[23]

Победом СРС на локалним изборима 1996. у Земуну (сам Шешељ живео је у Батајници), постаје председник Скупштине Општине Земун. У посету Србији доводи Жан-Мари Ле Пена и Владимира Жириновског.

На изборима за председника Србије одржаним 21. септембра 1997. године, Војислав Шешељ освојио је 1.125.140 гласова и ушао у други изборни круг. Са 50,61% важећих гласачких листића победио је противкандидата СПС-а Зорана Лилића, 5. октобра исте године, али су избори поновљени након што је Републичка изборна комисија објавила да је излазност била 48,88%. На поновљеним изборима који су одржани 7. децембра СПС кандидује Милана Милутиновића, тадашњег министра иностраних послова СРЈ, који Шешеља побеђује у другом кругу. Као и већина осталих званичних резултата избора из овог периода, и ови остају контроверзни, уз широко веровање да су фалсификовани на Шешељеву штету[тражи се извор од 09. 2009.]. На пример, у Дреници на Косову и Метохији, утврђењу албанских сепаратиста, званични резултати показују 90% уписаних бирача за Милутиновића. На оба ова избора за председника Србије учествује као трећепласирани у првом кругу и Вук Драшковић; остале опозиционе странке су их, углавном неуспешно, бојкотовале.

Шешељ постаје затим потпредседник Владе Републике Србије у кабинету Мирка Марјановића, 24. марта 1998. Позиција Србије на почетку мандата ове Владе била је тешка, а на њеном истеку и неупоредиво гора. Односи са Владом у Црној Гори су крајње заоштрени што је у крајњем резултовало укидањем СРЈ 2003, а оружана побуна на Косову и Метохији ескалирала је у оштар рат који се, након референдума на којем је одбијено учешће међународних преговарача, снажних спољних притисака, и краха преговора у Рамбујеу, завршио агресијом НАТО пакта у пролеће 1999.

Агресија је заустављена потписивањем Кумановског споразума који је успоставио протекторат Уједињених нација и de facto суспендовао сваки суверенитет Србије у тој покрајини; Шешељ и остали чланови Владе из редова Српске радикалне странке су се успротивили потписивању овог споразума и поднели оставке на чланство у Влади али су потом наставили да обављају своје дужности, образлажући то националним интересима. На унутрашње-политичком плану ова Влада у којој је Шешељ играо важну улогу остала је запамћена пре свега по доношењу контроверзних закона о информисању и о универзитетима. Примена закона о информисању резултовала је невиђеним притиском на новинаре чије се извештавање није уклапало у оквире које је прописала Влада (тзв. „независни новинари“); судским процесима по тужбама углавном непознатих грађана и организација (нпр. „Патриотског савеза Југославије“) који су решавани у року од 24 часа изузетно високим новчним казнама; забранама и затварањем неколико дневника, недељних новина и радио-станица; те прогонима па и убиствима неколико новинара. Закон о универзитету суспендовао је аутономију („самоуправљање“ како је то објашњавала Влада) високог школства и омогућио Влади постављење декана и ректора и готово потпуну контролу над збивањима на Универзитетима чији је оснивач; што је довело до револта и оставки од стране одређеног броја универзитетских професора. У овом периоду Шешељ био је изабран и за редовног професора на Правном Факултету у Београду.

Српска радикална странка бележи изузетно лош резултат најпре на савезним изборима 24. септембра 2000. године, а потом и на републичким изборима 23. децембра исте године. Шешељ губи позицију потпредседника републичке Владе избором прелазне Владе, 25. октобра 2000. Шешељ учествује на председничким изборима у септембру 2002. и завршава трећи, а на поновљеним изборима у децембру 2002. године, добија из Хага подршку Слободана Милошевића, који бирачима поручује да ће Шешељ „свргнути споља наметнути режим у Београду“ — и осваја 37% гласова.

Суђење у Хашком трибуналу

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Суђење Војиславу Шешељу у Хагу

Међународни кривични суд за бившу Југославију (Хашки Трибунал) оптужио је у јануару 2003. Војислава Шешеља да је подстицао злочине против човечности и за кршење закона и обичаја ратовања на подручју Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине. Оптужен је да је „говорима и изјавама допринео да се код извршилаца створи одлука да почине наведене злочине“. Шешељ се добровољно предао Трибуналу 24. фебруара 2003, где је у притвору четири и по године чекао почетак суђења, до новембра 2007. У међувремену је, у јесен 2005. године, сведочио на суђењу Слободану Милошевићу.

Српска радикална странка, чији је и даље председник, најпре је на парламентарним изборима у децембру 2003. доказала да је појединачно најјача, освојивши 28% гласова и 82 од укупно 250 мандата у Народној Скупштини, али ипак остаје у опозицији. Кандидат партије, заменик председника СРС Томислав Николић, уз Милошевићеву и Шешељеву подршку из Хага, осваја највећи број гласова у првом кругу 13. јуна 2004. године, али у другом кругу (27. јун) губи од лидера Демократске странке Бориса Тадића.

У наредном периоду, СРС је била опозиција Влади Србије коју је водио Војислав Коштуница, а коју су чинили Демократска странка Србије, Г 17 плус, и коалиција Српски покрет обнове-Нова Србије, уз мањинску подршку СПС-а у парламенту.

У јесен 2006. године, СРС је подржала доношење новог Устава Србије, који су грађани изгласали на референдуму 28. и 29. октобра те године, а који је проглашен 8. новембра 2006. По проглашењу Устава, расписани су ванредни скупштински избори, који су одржани 21. јануара 2007. године. И на овим изборима, СРС је освојила прво место, са освојеним 81 мандатом. Преговори о формирању нове Владе потрајали су све до средине маја, а у међувремену је, захваљујући подршци ДСС-а, Томислав Николић 8. маја 2007. постао председник Скупштине Србије. Но, пошто су странке тзв. „демократског блока“ ипак успеле да постигну споразум о формирању заједничке Владе, ДСС је ускратио подршку Томиславу Николићу и он је 13. маја поднео оставку. У наредном периоду, СРС је представљала опозицију новој Влади Србије коју је поново формирао Војислав Коштуница, а коју су чинили ДС, ДСС, и Г 17 плус.

Почетком новембра 2007. године, коначно је почело суђење Војиславу Шешељу. А у децембру месецу расписани су ванредни избори за председника Србије, који су морали да се одрже, сагласно новом Уставу. Српска радикална странка поново је кандидовала Томислава Николића, који је у првом кругу, 20. јануара 2008. године, освојио прво место са 40% гласова. Две недеље касније, 3. фебруара, Томислав Николић је (са врло малом разликом) изгубио поново од Бориса Тадића, лидера ДС и председника Србије. У фебруару 2008. дошло је и до проглашења независности Косова од стране тамошњих привремених власти у Приштини. Српска Влада је енергично реаговала против те одлуке, поништавајући акте о независности као нелегалне и позивајући грађане на велики протестни митинг, у чијем организовању је учествовала и Српска радикална странка. Митинг је одржан 21. фебруара, а испред СРС говорио је Томислав Николић. Касније, након митинга, дошло је до паљења америчке амбасаде у центру Београда. Косовска криза је утицала и на пад друге Владе Војислава Коштунице. Најпре је, 5. марта, Српска радикална странка предложила парламенту Резолуцију о односима Србије и ЕУ, коју је подржао ДСС а успротивио се ДС. Три дана касније, Војислав Коштуница предлаже распуштање парламента и расписивање ванредних скупштинских избора који су заказани за 11. мај те године. На тим изборима, Српска радикална странка осваја друго место са 78 мандата, и поново остаје у опозицији пошто је нову Владу Србије формирала коалиција окупљена око ДС-а са коалицијом окупљеном око Социјалистичке партије Србије (јул 2008).

Српска радикална странка је крајем јула 2008. организовала протестни митинг због хапшења Радована Караџића, бившег председника Републике Српске, који је пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине. Митинг је одржан 29. јула у Београду, а након митинга је дошло до сукоба демонстраната и полиције, и том приликом је тешко повређен један демонстрант, који је касније подлегао повредама. Због тога је СРС у Скупштини Србије тражила одговор од надлежних органа на питање ко је одговоран за нереде на митингу, и то је резултовало блокадом рада парламента, почетком августа месеца.

Почетком септембра 2008. Томислав Николић је најавио да ће СРС подржати Споразум о стабилизацији и придруживању у парламенту, уколико Влада Србије прихвати амандман СРС. Но, 5. септембра, Председнички колегијум СРС је већином гласова одлучио да СРС не подржи Споразум о стабилизацији и придруживању, по налогу Војислава Шешеља. Томислав Николић је тада поднео оставку на све страначке дужности, а 8. септембра формирао посебну посланичку групу под називом „Напред Србијо“. Тој посланичкој групи пришло је више од десет посланика СРС-а. Због тога се сазива Централна отаџбинска управа СРС-а (12. септембар), која је једногласно искључила Николића и оне који су му пришли из странке. Николић је касније основао своју странку (Српска напредна странка) и задржао посланичке мандате. Војислав Шешељ је у Хагу оптужио Николића да су га "заврбовале стране обавештајне службе".

Војислав Шешељ објавио је велики број књига и памфлета, стручних и политичких текстова, укључујући и уџбеник из предмета Политички систем који је 20002001. предавао на Правном факултету у Београду.

Након акције Српске радикалне странке у којој је скупила више од милион потписа грађана Републике Србије да се суђење др Војиславу Шешељу преноси на РТС, грађани Србије могу да гледају суђење Шешељу.

Погрешно превођење

Војислав Шешељ поднео је захтеве претресном већу да наложи секретару да исправи погрешан превод са српског на енглески, као и погрешан превод са српског језика на француски у транскриптима суђења од 8. новембра 2007. године. Том приликом је Зоран Красић, један од Шешељевих правних саветника, утврдио како преводиоци „намерно греше“ у превођењу, наводећи уз то низ примера где је у преводу измењен смисао онога што је изговорено.[24] Српска радикална странка је Хашком трибуналу доставила и ЦД за који тврде да садржи део суђења у ком се преводиоци гласно смеју на речи Војислава Шешеља.

Ордење

Библиографија

Библиографија дела Војислава Шешеља је састављена према списку са веб-странице Српске радикалне странке [25] и електронском каталогу Народне библиотеке Србије [26]. Прва година је прво издање, а наведена година у загради је година поновљеног издања те књиге. Списак дела није комплетан. Тренутно је изашла 152. књига.

Наслови књига који не улазе у колекцију по нумеричком редоследу
  • Марксистички концепт наоружаног народа, Књижевне новине, Београд, 1983.
  • Вријеме преиспитивања, 1986.
  • Хајка на јеретика, ауторово издање, 2. измењено и допуњено издање, 1988.
  • Оптужница против Јосипа Броза Тита, 1990.
  • Књиге за ломачу, АБЦ Глас, Београд, 1991.
  • Демократија и догма, АБЦ Глас, Београд, 1991.
  • Сумрак илузија, АБЦ Глас, Београд, 1991.
  • Пледоаје за демократски устав, АБЦ Глас, Београд, 1991.
  • Освајање слободе, АБЦ Глас, Београд, 1991.
  • Право на истину, 1991.
  • Суочавања са самоуправљањем, АБЦ Глас, Београд, 1991.
  • Велеиздајнички процес, АБЦ Глас, Београд, 1991.
  • Бал вампира, 1992.
  • Деброзовизација друштвене свести, АБЦ Глас, Београд, 1992.
  • Феноменологија балканског деспотизма, АБЦ Глас, Београд, 1992.
  • Хорватове усташке фантазмагорије и друге политичке расправе, АБЦ Глас, Београд, 1992.
  • Политичка суштина милитаризма и фашизма, АБЦ Глас, Београд, 1992.
  • Полицијски досије, АБЦ Глас, Београд, 1994.
  • Владаћемо сто година, 1994.
  • Милошевић хапси радикале, 1994.
  • Милошевићев зајам за препород Кипра, АБЦ Глас, Београд, 1994.
  • Прети ли нам слоботомија?, АБЦ Глас, Београд, 1994.
  • Начелник генералштаба на коленима: (конференција за штампу 1993. године), АБЦ Глас, Београд, 1994.
  • Гуја у недрима: Војислав Шешељ у канџама Мирјане Бобић-Мојсиловић, СРС, 1994.
  • Бранковић је устао из гроба, 1994.
  • Округли столови, 1994.
  • Пада влада као клада, 1994.
  • Шта рече, Слобо слободо?, 1994.
  • Што опљачка левица да не зна десница, СРС, 1995.
  • Подгорички атентат, 1995.
  • Српски брачни пар „Чаушеску“, АБЦ Глас, Београд, 1995.
  • Вештица из Толстојеве улице, 1995.
  • Емигрантски опус професора Лазе М. Костића, 1999.
  • Дани претњи и уцена, ЗЕПС, 1999.
  • Српски народ и нови светски поредак, 1999.
  • На међународној сцени, СРС, 2000.
  • Отворени дијалог, СРС, 2001.
  • Булдожер као судбина, 2002.
  • Хладноћа у костима, СРС, 2002.
  • Садам Хусеин против агресивног глобализма, СРС, 2003.
  • Лауфер ме није заборавио, СРС, 2003.
  • Или Карлин сведок или смрт, СРС, 2007.
  • Растурање Хашког трибунала, Правда, 2008.
  • Глупсон из Мантобе Брус Мек Фарлен, СРС, 2010.[1]
Наслови књига у издању Српске радикалне странке по нумеричком редоследу
  1. Време преиспитивања
  2. Хајка на јеретика
  3. Феноменологија балканског деспотизма
  4. Велеиздајнички процес, 1991. (2001.) [2]
  5. Наркоманија Вука манитога, (2000.) [3]
  6. Политика као изазов савести, 2000.
  7. Милан Панић мора пасти, 1993. (2001.)
  8. На међународној сцени
  9. Сучељавање са седмом силом, (2000.)
  10. Народни трибун, (1999.)
  11. Посланичке беседе, 1993.
  12. Филипинке четничког војводе, 1994.
  13. Пали, жари, дедињски диздаре, 1994. (2002.)
  14. Црвени тиранин са Дедиња, 1995.
  15. Да све српско буде као земунско, 1998.
  16. Промене по вољи народа, 1998.
  17. Без длаке на језику, 2001.
  18. Моћ аргумената, 2000.
  19. Фалсификована воља народа, (2005.)
  20. Влада националног јединства, (2001.)
  21. Србија под америчким бомбама, (2005.)
  22. Док патриоте обнављају издајници разарају, (2002.)
  23. Радикали се нису обрукали, 2002.
  24. Паклени планови Запада, 2001.
  25. Контрареволуционар у булдожер револуцији, 2001.
  26. Досманлијски зулум над Србијом, 2002.
  27. Континуитет радикалске доследности, 2002.
  28. Главни Милошевићев политички робијаш, 2002.
  29. Убиство министра одбране Павла Булатовића, 2002.
  30. Досманлијски сејмени на Правном факултету, 2002.
  31. Глогов колац у досовском срцу, 2003.
  32. Досманлије као нови јањичари, 2003.
  33. Четничка сабља над досманлијском главом, 2004.
  34. На јуначким рукама кроз српску Боку, 2003.
  35. Кора од банане
  36. Српски четнички покрет, 1994. (2003.)
  37. Српска радикална странка, (1995.)
  38. Пети отаџбински конгрес, (2005.)
  39. Суданије непокорног војводе, (2003.)
  40. Идеологија српског национализма, (2002.) [4]
  41. Афирмација парламентаризма, 2003.
  42. Слом савезне државе, 2003.
  43. Жигосање досманлијског бешчашћа, 2003.
  44. Челични војвода, 2003.
  45. Стазом славе, у служби отаџбине, 2005.
  46. Храброст и савесност у историјским ломовима, 2005.
  47. Упорна одбрана српства, 2006.
  48. Станко Суботић - Цане Жабац, краљ дуванске мафије, 2006.
  49. Мафијашка пудлица Небојша Човић, 2005.
  50. Цијин мајор Грујица Спасовић, 2003.
  51. Четнички војвода пред Хашким трибуналом, 2003.
  52. Суочавање са хашким инквизиторима, 2003.
  53. Хашки досије набеђеног ратног злочинца, 2004.
  54. Поцепана хашка инквизиторска одежда, 2004.
  55. У чељустима курве Дел Понте, 2004.
  56. Геноцидни израелски дипломата Теодор Мерон, 2004.
  57. Ђаволов шегрт злочиначки римски папа Јован Павле Други, 2005.
  58. Вашингтонски сексуални манијак Бил Клинтон, 2005.
  59. Хашко бајрамско прасе, Српска радикална странка, 2005.
  60. Лажљива хашка педерчина Џефри Најс, 2005.
  61. Сведок одбране Слободана Милошевића у хашком процесу, 2005.[5]
  62. Енглески педерски испрдак Тони Блер, 2005.
  63. Криминалац и ратни злочинац Хавијер Солана, 2006.
  64. Подмукли галски пицопевац Жак Ширак, 2006.
  65. Хитлерови највернији следбеници Хелмут Кол и Ханс Геншер, 2006.
  66. Крваве ручерде Мадлен Олбрајт, 2006.
  67. Понтифекс максимус сатанистичке цркве Јован Павле Други, 2006.[6]
  68. Антихристов намесник зликовачки римски папа Бенедикт Шеснаести, 2006.[7]
  69. Највећи издајник Русије Борис Јељцин
  70. Мило Ђукановић нови Скендербег Црнојевић
  71. Борис Тадић нови Синан Паша Коџа
  72. Издајнички акредитиви усташког конзула Вука Драшковића
  73. Политички ортаклук Курве дел Понте и Курве дел Коштунице
  74. Ватикан главно Сатанино гнездо, 2003. [8]
  75. Римска курија вечито жедна српске крви, 2006.[9]
  76. Европска унија сатанистичка творевина, 2006.
  77. Ватикански антисрпски инструмент Фрањо Туђман
  78. Амерички антисрпски инструмент Алија Изетбеговић
  79. Холандски курвин син Алфонс Ори
  80. Убица Слободана Милошевића Патрик Робинсон
  81. Корумпирани председник нелегалног Хашког суда Фаусто Покар
  82. Питомац минхенске пивнице Волфганг Шомбург
  83. Хашки штрајк глађу
  84. Варварска гозба
  85. Кад битанге марширају
  86. Сиктање црвене змије
  87. Скалпирање као смисао информисања
  88. Ко посече бега Гутенберга
  89. Робија као судбина
  90. Политичка партија Продановића
  91. Покварени малтешки пацов Кармел Агијус
  92. Смрдљива гвајанска свиња Мохамед Шахабудин
  93. Пљачкаш новца Уједињених нација Ханс Холтајус
  94. Дегенерисани мајмун Баконе Џастис Молото, 2010.
  95. Ретардирана хашка тужитељка Хилдегард Уерц-Рецлаф
  96. Љубавник Џефрија Најса Данијел Саксон
  97. Једна банана за Кофи Анана
  98. Очерупана Хашка ћурка Кристина Дал
  99. Афера Хртковци и усташка курва Наташа Кандић [10]
  100. Хашка инструментализација лажних сведока, 2009. [11]
  101. Римокатолички злочиначки пројекат вештачке хрватске нације, 2007. [12]
  102. Убиство мафијашког премијера Зорана Ђинђића [13]
  103. Мафија убила свог лидера [14]
  104. Пропали пуч Томислава Николића [15]
  105. Хашки денунцијант Томислав Николић
  106. Портпарол лоповске странке Александар Вучић
  107. Српски Барон Минхаузен Александар Вучић
  108. Санадерова мачкица Александар Вучић
  109. Нарогушено шкотско говно Јан Бономи, 2009.[16]
  110. Смежурано кенгурово мудо Кевин Паркер, 2009.[17]
  111. Јужнокорејска гњида О-Гон Квон, 2009.[18]
  112. Прислушкивани телефонски разговори
  113. Полицијски досије, први део
  114. Полицијски досије, други део
  115. Полицијски досије, трећи део
  116. Полицијски досије, четврти део
  117. Викиликс ми јавља, први део, 2012.[19]
  118. Претпретресна фаза хашког процеса, први део
  119. Претпретресна фаза хашког процеса, други део
  120. Претпретресна фаза хашког процеса, трећи део
  121. Претпретресна фаза хашког процеса, четврти део
  122. Претпретресна фаза хашког процеса, пети део
  123. Претпретресна фаза хашког процеса, шести део
  124. Претпретресна фаза хашког процеса, седми део
  125. Претпретресна фаза хашког процеса, осми део
  126. Хашки глобалистички образац тоталитарног правосуђа, 2012.
  127. Систематско кршење процесних права Слободана Милошевића током хашког суђења
  128. Хашка антисрпска гиљотина
Наслови књига о Шешељу
  • Ко сте ви Војиславе Шешељу?, Нада Бојић, Дерета, 1992.
  • Војводин Хашки тријумф, Марина Томан, СРС, 2009.[20]
  • Повратак српског јунака, Марина Рагуш, СРС, 2009.[21]
  • Двоструки стандарди у заштити људских права: Случај Војислава Шешеља, Фонд историјске перспективе, Москва (Русија), 2009.[22]
  • Луча Војводе Шешеља, Душко Секулић, СРС, 2009.[23]
  • Војислав Шешељ најбољи адвокат на свету, Весл Устхејзен, Јоханезбург (Јужноафричка Република), 2013.

Референце

  1. ^ http://rs.n1info.com/a11113/Vesti/Seselj-pusten-iz-pritvora-Haskog-Tribunala.html
  2. ^ а б Детињство, Приступљено 9. 4. 2013.
  3. ^ Шешељев профил на БиБиСију, Приступљено 9. 4. 2013.
  4. ^ Два кума, Приступљено 9. 4. 2013.
  5. ^ Претукли Шешељевог сина, Приступљено 9. 4. 2013.
  6. ^ Најстарији син главни уредник, Приступљено 9. 4. 2013.
  7. ^ Хаг прети Николи Шешељу, Приступљено 9. 4. 2013.
  8. ^ Интервју, Алтернативна телевизија Бања Лука, 7. фебруар 2003.
  9. ^ а б в г д ђ е Чланак Милоша Васића у Времену, 23. маја 1994., Приступљено 9. 4. 2013.
  10. ^ Једно од тих протестних писама написао је и Вук Драшковић.
  11. ^ Hockenos (2003), стр. 119.
  12. ^ Sell (2002), стр. 327.
  13. ^ “” (02. 12. 2006.). „Vojislav Seselj: Kavlobag - Kavlovac - Vivovitica“. YouTube Приступљено 24. 06. 2010.. 
  14. ^ http://www.hlc.org.yu/srpski/Haski_tribunal/Sudjenje_Milosevicu/Transkripti.php?file=1348.html
  15. ^ а б в г д ђ „Шешељ: Каријера претњи и увреда“ Недељник „Време“, број 476, 19. фебруар 2000.
  16. ^ „Free Serbia - Other voices from Serbia - Politics“. Xs4all.nl. 03. 10. 1999. Приступљено 24. 06. 2010.. 
  17. ^ „"Nasa Borba" - Dr Slobodan Antonic o TV duelu Draskovic - Seselj“. Yurope.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  18. ^ „Vreme 633 - Granice Vojislava Seselja: Virovitica, Karlovac, Karlobag – Hag“. Vreme.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  19. ^ http://www.nin.co.yu/arhiva/2407/3.html
  20. ^ „"Nasa Borba" - Kako je došlo do sukoba Seselja i Barovica“. Yurope.com Приступљено 24. 06. 2010.. 
  21. ^ „Vreme 680 - Podsecanje - radikali na vlasti: Oni se nisu promenili“. Vreme.com. 07. 12. 1998. Приступљено 24. 06. 2010.. 
  22. ^ „Vesti - Vučelić, čuvar lika i dela - Internet, Radio i TV stanica; najnovije vesti iz Srbije“. B92 Приступљено 24. 06. 2010.. 
  23. ^ Ramet (1999), стр. 208.
  24. ^ Глас јавности: Од „нисам“ праве „јесам“, Приступљено 9. 4. 2013.
  25. ^ Др. Војислав Шешељ - издања Српске радикалне странке, Приступљено 9. 4. 2013.
  26. ^ http://vbs.nbs.bg.ac.yu/scripts/cobiss?command=CONNECT&base=70000

Литература

Спољашње везе

Са других Викимедијиних пројеката :