Врање

Из Википедије, слободне енциклопедије
Врање

Vranje dan panorama.jpg
Панорама Врања

Грб Врања
Опширније

Застава Врања
Опширније
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина централна Србија
Округ Пчињски округ
Становништво
Становништво 55.052
Агломерација 88.288
Густина становништва 103 ст/км²
Географске карактеристике
Координате 42°33′15″N 21°53′50″E / 42.554167, 21.897222
Временска зона UTC+1, лети UTC+2
Надморска висина 487 м
Врање на мапи Србије
{{{alt}}}
Врање
Врање на мапи Србије
Остали подаци
Градоначелник Зоран Антић (СПС)
Поштански код 17000
Позивни број 017
Регистарска ознака VR
Веб-страна www.vranje.org.rs


Координате: 42° 33′ 15" СГШ, 21° 53′ 50" ИГД
Врање је град на југу Србије. Заједно са општином Врањска бања и 108 насеља чине Град Врање. Врање је административни, културни и економски центар Пчињског округа, као и седиште Епархије врањске. У граду је смештена 4. бригада копнене Војске Србије. Према попису из 2011. године у граду је живело 73 934 становника и већину су чинили Срби, а по броју становника Врање заузима 15. место у Србији.

Налази се у северозападном делу Врањске котлине у подножју планине Пљачковице и Крстиловице. Кроз град протичу пет река. Град се налази на магистралном и железничком путу. На северу је од Ниша удаљен 110 km, а од Београда 347 km.

Не зна се када је тачно насељен, али су подручје града насељавала Илирска или Трачанска племена све док га у 1. или 2. веку п. н. е. не освајају Римљани. У 6. и 7. веку га насељавају Словени, а први пут се спомиње у визнатијским списима 1093. године. Неколико пута је освајан, пре него што је ушао у састав Краљевине Србије 1207. године. Врањем су владале многе српске племићке породице, све док га није покорило Отоманско царство 1455. године. За време отоманске владавине Врање је имало важну улогу, јер се је налазило на раскрсници важних путева, а у једном тренутку је било седиште и кадилука. Врање је ослобођено 31. јануара 1878. године и постало седиште моравског среза. Град је 1904. године погодио земљотрес, који је доста оштетио инфраструктуру. У Првом светском рату га је окупирала Краљевина Бугарска, да би се после завршетка рата било у саставу Краљевине Југославије, а од 1929. у оквиру Вардарске бановине. У Другом светском рату Врање је окупирала Бугарска, а после ослобођења Врање постаје седиште Пчињског округа и тада почиње његов индустријски и урбанистички развој. Врање постаје текстилни, дрвни и металуршки центар у оквиру СФРЈ.

Град је познат по музици и трубачким оркестрима, као и по делима познатог српског реалистичког писца Борисава Станковића. У граду постоје многе институције и обележја са његовим именом. Врање је домаћин многим манифестацијама од којих су познатије Стари дани, Борина недеља и Борини позоришни дани.

Симбол Врања је жуто цвеће, градска слава је Духови, а у граду се налазе бројни спортски клубови.

Географски положај[уреди]

Градска река усликана код Амама.

Врање је економски, политички и културни центар Пчињског округа кога чине општине Босилеград, Бујановац, Владичин Хан, Прешево, Сурдулица, Трговиште и Врање. Град се налази у северозападном делу Врањске котлине, на левој обали Јужне Мораве. Реку и град деле магистрални пут и железничка пруга, који на северу воде ка: Лесковцу (70 km), Нишу (110 km) и Београду (347 km), а на југу ка: Куманову (56 km), Скопљу (91 km) и Солуну (354 km).

Смештен је у подножју планине Пљачковице (1231 m), Крстиловице (1154 m) и Пржара (731 m). Од границе Бугарске је 70 km удаљен, а од Македоније 40 km.

Врање је седиште Епархије врањске. У Врању се налази седиште 4. бригаде Копнене Војске Србије.

Рељеф и геологија тла[уреди]

Истичу се две географске целовитости: врањска потолина и Врањско Поморавље. Потолину сачињавају котлине: врањска, бујановачка и масуричка котлина. Врањску котлину чине два дела: котлинско ободно побрђе наведених котлина и долински део Јужне Мораве са њеним притокама овога подручја. Врањско-бујановачка котлина чине јединствен појам „у смилсу низијског котлинског простора.“ Даље Грделичка клисура, стара тектонска удолина, где је Јужна Морава епигенетски усекла своју долину у ствари је најизразитија планинска област у току реке Јужне Мораве.[1]

Котлинску грађу јужног Поморавља чине алувијални и неогени седименти у низијском подручју, а кристални шкриљци на побрђу котлинског обода и планинском делу врањске регије. У грађи планина врањског подручја преовлађују гнајсови, микшисти и филити. Повремено се јављају и интеркалације мермера. Појаву еруптивних стена прате и гнајсови и микашисти. На Бесној кобили, у пределу ушћа Бањштице у Мораву (предео Моминог камена и предео Џепске реке) јављају се андезити, дацити и риолити.[1]

У врањском подручју постоје и песковите алувијалне наслаге и растресити неогени седименти. Неогене наслаге састоје се углавном од лапора, пешчара и конгломерата. Од Владичиног Хана према Грделици на левој страни Мораве, поред конгломерата јављају се и повремено кречњак, пешчара и лапор.[1]

Земљишни покривач врањског подручја је разноврсних продуктивних својстава. Заступљене су две групе: агенетичке творевине и генетичке творевине. Код агенетичких творевине долазе скелет, скелетоидне земљишне творевине и алувијално-делувијални наноси. Код генетичких творевина заступљени су типови земљишта: гајњача и њени варијетети, смоница и њени варијетети, подзол и трагови планинске црнице. Генетичке творевине заузимају од 22% до 25% укупне површине врањске регије. Агенетичке творевине покривају највећи део подручја и заузимају око 75% површине врањског подручја. Гајњаче, смонице и подзол заузимају средњи висински део врањског подручја и на нагибним теренима су у стању еродираних типова. Планинске црнице заступљене су на вискоим теренима као и на површинама са проређеним шумама.[1][2]

Панорама Врања
Панорама Врања

Клима[уреди]

Поднебље Врањске Мораве има локалну климу, која се карактерише особеностима насталим формирањем између модификоване медитеранске и умерено континеталне климе, што је произашло под утицајем орографије и пластике рељефа. Врањска Морава има годишња доба неуједначеног трајања. По дну котлине и у регији побрђа по ивици котлине, пролеће се јавља рано и кратко траје. Због тога су позни мразеви честа појава. Лето је топло, суво и дуго. Јесен је исто тако дуга, топла и сунчана, али сува. Зима је у Врањској котлини краткотрајна и врло блага с незнатним снежним покривачем. С друге стране ободно побрђе и планински регион, обилују снежним покривачем.[3][4][5]

Град се налази на 480 метара надморске висине и има средњу јануарску температуру 3 °C, а средњу јулску температуру од 22,0 °C апсолутним максимумом од 38,3 °C, па због тога Врање са приградским насељима има умерено континенталну климу.[6]

Клима Врања
Показатељ Јан Феб Мар Апр Мај Јун Јул Авг Сеп Окт Нов Дец Годишње
Апсолутни максимум, °C 16,1 21,7 26,0 31,5 32,4 37,0 39,7 38,0 35,6 30,6 25,0 16,0 39,7
Средњи максимум, °C 3,0 6,2 11,3 16,7 21,6 24,8 27,3 27,6 24,0 18,0 10,6 4,6 16,3
Средњи минимум, °C −3,9 −1,8 1,3 5,4 9,6 12,6 13,9 13,8 10,5 6,0 1,8 −2,2 5,6
Апсолутни минимум, °C −25 −22 −13 −4,3 0,0 2,3 5,0 4,5 −2,4 −7 −12,6 −17,7 −25
Количина падавина, mm 41,4 43,4 46,0 51,7 65,0 70,9 50,4 38,7 45,4 46,2 62,9 52,0 614,0
Извор: Републички хидрометеоролошки завод Србије за период (1961—1990)
Климатограм за Врање
Ј Ф M A M J J A С O Н Д
 
 
41
 
3
-4
 
 
43
 
6
-2
 
 
46
 
11
1
 
 
52
 
17
5
 
 
65
 
22
10
 
 
71
 
25
13
 
 
50
 
27
14
 
 
39
 
28
14
 
 
45
 
24
11
 
 
46
 
18
6
 
 
63
 
11
2
 
 
52
 
5
-2
температура у °C
укупне падавине у mm

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Врања

Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставља се да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије, Грка или Словена који су ове просторе насељавали VI и VII веку. Међутим, једно је сасвим јасно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрштавали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио пут преко врањског поморавља.

Први писани траг о Врању оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у XI веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи „Алексијада“ каже да је рашки жупан Вукан 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га. Не задуго, он се пред моћнијом Византијом морао повући.[7] Она то описује овако:

Викицитати „На то се Вукан осмели и, како није преостало никога да му се супротстави, поче да пљачка суседне градове и земље. И околину Скопља потпуно опустоши, а делом и попали. Али не само то, него, заузевши Полов и стигавши до Врања, уништи и опустоши све и одвуче отуда много плена па се врати у своју земљу.“
(Ана Комнина)

Други пут 1193. године, Врање је од Византије привремено преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у саставу српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани.

Интересантно је напоменути да је приликом распада српске средњовековне државе, Врање постало самостална област под управом кесара Угљеше, „Господара Врања, Прешева и Куманова“. Ова самостална област нестала је после Косовске битке, када је Врање ушло у састав државе деспота Стефана Лазаревића.

Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године, и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош ослободила српска војска под командом генерала Јована Белимарковића. Врање је под турском влашћу било 422. година. Врање је под турском влашћу имао важан положај, што је привукло многе богате Турке да се насале у град и изграде џамије, конаке и хамам. Врањски трговци су у овом предиоду су знали арапски и турски језик и путовали преко границе да тргују.[8] Град је у Кнежевини Србији дочекало слободу са нешто више од 8.000 становника.

У почетку 20. века, Врање је имало око 12.000 становника. Као погранични град Кнежевине/Краљевине Србије, служио је као полазно место за четнике (комите) у Стару Србију. У то време у граду се налазио и конзулат Османског царства.

У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај су поново били на мети освајача. У Првом балканском рату 1912. године операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар I Карађорђевић, председник владе Никола Пашић са више министара и генералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.

Но, ови простори су, посебно у новој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1915. године. Слобода је плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.

У Другом светском рату Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четири године, направили права зверства - стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године.

Демографија[уреди]

У насељу Врање живи 42153 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 35,8 година (35,0 код мушкараца и 36,6 код жена). У насељу има 17196 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20.

Ово насеље је у значајној већини насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 11252 [9]
1953. 13465
1961. 17999
1971. 28613
1981. 44094
1991. 51818 51215
2002. 56458 55052
Етнички састав према попису из 2002.[10]
Срби
  
51.418 93,39%
Роми
  
2.619 4,75%
Бугари
  
243 0,44%
Македонци
  
175 0,31%
Југословени
  
92 0,16%
Црногорци
  
68 0,12%
Хрвати
  
35 0,06%
Муслимани
  
22 0,03%
Албанци
  
9 0,01%
Горанци
  
8 0,01%
Мађари
  
6 0,01%
Словенци
  
5 0,00%
Чеси
  
3 0,00%
Словаци
  
2 0,00%
Бошњаци
  
2 0,00%
Руси
  
1 0,00%
Румуни
  
1 0,00%
непознато
  
133 0,24%


Градска насеља[уреди]

Територијална организација Врања

Врање чине 17 насеља и то су:

  1. Шапранце
  2. Доње Врање
  3. Оџинка
  4. Рашка
  5. Ледене Стене
  6. Чешаљ
Градкси превоз на територији Врања.
  1. Текија
  2. Собина
  3. Горња Чаршија
  4. Тулбе
  5. Доњи Асамбаир
  6. Горњи Асамбаир
  7. Огледна станица
  8. Палестина
  9. Панађуриште
  10. Рудина
  11. Ћошка
  12. Два бреста

Привреда[уреди]

Компанија Симпо је један од симбола врањске индустрије.

Врање се налази на југу Србије, на Коридору X у близини границе са Македонијом и Бугарском. Удаљеност од међународне луке Солун износи 285 км, од међународног аеродрома у Скопљу 90 км и Нишу 120 км (директан приступ преко ауто-пута Е-75). Захваљујући одличним транспортним конекцијама, из Врања се лако може приступити тржиштима југоисточне Европе (ЦЕФТА) и Европске уније, уз све царинске олакшице које Србија има у трговини са овим земљама. Врање има дугу традицију у индустријској производњи, трговини и туризму, и богато је природним ресурсима, као што су шуме и геотермални извори.[12]

До половине 20. века Врање је било занатлијска варош. Били су заступљени следећи занати: мутавџијски, воденичарски, асуфијски занат и фијакерски занат. Са почетком индустријализације 60-их година многи од ових заната нестали су многи занати.[13] Тих година отворене су неколико фабрика:Дуванска индустрија Врање (ДИВ), СИМПО, Фабрика обуће Коштана, Памучни комбинат Јумко, индустрија техничке робе Алфа Плам, СЗП Заваривач Врање. Са отварањем нових фабрика растао је и број запослених. Године 1961. године било је 1 525 запослених, 1971. године 4 374 запослених, а 1998. године укупно има 32 758 од којих су 28 347 били у привреди, а 4 411. ван ње.[13]

После 5. октобра 2000. број запослених је почео да пада, због затварања многих фабричких гиганта попут Јумка или Коштане. Запослених је 2010. године било 18 958, а незапослених 7 559, док у целом Граду Врању има 59 278 радно способних људи. У Врању су најзаступљеније следеће делатности дрвна индустрија, индустрија одеће, обуће и намештаја, хране и пића. Затим пољопривреда, текстилна индустрија, хемијска индустрија, грађевинска индустрија, индустрија машина и опреме и пословне услуге. [14] У Врању послује преко 2.500 предузећа. Потенцијалним инвеститорима стоји на располагању неколико индустријских зона, које су регулисане планским документима и опремљене инфраструктуром. Међу инвеститорима који су већ ту и уживају у повољном пословном окружењу овог града су Бритиш Американ тобако, Симпо, Санч, Младеновић Д. О. О, Кенда Фарбен, Дени Стајл, ОМВ и Хеленик Петролеум.[12]

Град је 2010. године донео „Стратегију одрживог развоја града Врања од 2010. до 2019. године,“ која се заснива на остваривање циљева искључиво кроз транспарентно и одговорно пословање и партнерски однос са привредом и грађанима.[12]

Култура и културне институције[уреди]

Туристичка организација града Врања основана је као градска јавна установа 1995. године са циљем да унапреди и промовише локални туризам.

У оквиру градске управе Секретаријат за образовање, културу, спорт, омладину и информисање задужен је за област културе. Врање има и Стратегију о социјалном и економском развоју града, као и Стратегију о младима у којима је пажња посвећена и културној области. Приоритети за развој културе су: Неговање традиције и заштита културне баштине, опремање установа културе и културни туризам [15]

Од укупног градског буџета у 2009. години за културу је издвојено 7,41%, у 2008. години издвојено је 6,91%, а 2007. године 5,41%. Локални медији броје три радио-станице: ОК радио, Радио Фокус плус, Радио Искон, две телевизије: Независна телевизија „ТВ 017“, РТВ Врање и два листа: Врањске новине, Слободна реч и новинска агенција Врање прес.[15]

Из буџета града Врања финансира се шест установа културе у домену плата запослених, сталних трошкова, програма у оквиру основних делатности, текућих поправки и одржавања опреме. То су Народни музеј основан 1960. године, професионално Позориште „Бора Станковић“, Библиотека „Бора Станковић“, Архив "31. јануар“, Народни универзитет и Омладински савез. „Школа анимираног филма“ (ШАФ) основана је у марту 1987. године на темељима Клуба љубитеља филмске уметности. ШАФ иза себе има више од 160 наслова и иницијатор је оснивања првог српског музеја анимације у Врању.[15]

Манифестације[уреди]

Сваке године у Врању се одржава велики број манифестација. Најважнија манифестација је традиционална књижевна манифестација „Борина недеља“, која се одржава сваке године, почев од 1967. г., увек од 23. до 29. марта, последње две деценије у организацији Књижевне заједнице „Борисав Станковић“, која је установила и додељује награду за најбољу књигу прозе објављену у претходној години, потом „Борини позоришни дани“, који представљају једну од најважнијих културних манифестација у Врању. Одржавају се од 1979. године последње недеље октобра, на којима се приказују најбоље представе претходне сезоне. Постоје и „Стари Дани“, раније под називом „Дани Врања“, културно-забавна манифестација која се одржава сваке године крајем лета у периоду од августа до септембра у организацији града Врања, такође и Етно сајам основан 2000. године који успоставља научно-стручне столове, из области очувања животне средине, етно марке, уметничке изложбе, концерте, излете, промотивне продаје занатских производа, као и дегустацију здраве еколошке хране. Од 1967. године, сваке године, последње недеље марта, одржава се [15]

Посебно треба споменути „Међународну радионицу анимираног филма“ која се одржава од 1997. године у организацији ШАФ-а - Школе анимираног филма, најстарије такве институције у Србији. Од ликовних се издвајају „Новогодишњи ликовни салон“ одржава се традиционално у галерији Народног музеја у Врању од 1997. у току новогодишњих празника, као и „Ликовна колонија Врање“ у организацији Народног универзитета у Врању. Од музичких манифестација најважнија је „Мај месец музике“ у организацији музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Врању, као и „Меморијал Бакије Бакића.“[15]

Културно-историјски споменици[уреди]

Марково кале
Бели мост - Мост љубави
Кућа Боре Станковића
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Листа зграда и споменика у Врању

Врање има бројне споменике које се сврставају по периоду настанка у три целине. Најзначајнији споменици средњег века су старо визнатијско утврђење Марково Кале које је постојало још у време цара Јустинијана и Крстата џамија, која је за време владавине Османлија претворена у џамију, а после ослобођења од Турака опет у цркву. Зграде које су Турци саградили јесу Амам, старо турско купатило саграђено око 1690. године, зграде Пашиног конака (у салемлуку се налази Народног музеја) саграђене 1765. године и симбол Врања - Бели мост саграђен 1844. године. После ослобођења од Турака изгрене су многе зграде и споменици. Најпознатије зграде пре Другог светског рата су: Зграда Начелства округа Врањског (грађена 1905—1907) и Дом војске саграђен 1932. године. Важна просторно културна целина је баба Златина улица. Налази се у некадашњем српском делу врањске чаршије. Име је добила по баки Боре Станковића. У улици се налази музеј кућа Боре Станковића, која је део Народног музеја у Врању. Већина споменика појединаца се налази у градском парку међу којима су споменик Борисаву Станковићу, Ђорђу Тасићу, Јустину Поповићу и други.

Образовне институције[уреди]

Последњих година много се више пажње обраћа на образовање у Врању. На територији града Врање 2008. године регистровано је 10.382 ученика који су похађали основну школу и 4.948 који су похађали средњу школу. Поред редовних школа постоји и две школе са двојним образовањем, а то су музичка школа „Стеван Мокрањац“ и Школа за основно и средње образовање „Вуле Антић“.[16]

Поред основних и средњих школа постоји једна виша школа и три факултета. Техничка-технолошка (основана 1974. године као виша школа за образовање металске струке) 2008. године имала је 354 студента, а има три смера: шумарски (обрада дрвета), машински (производно машинство) и технолошки (обућарски) смерови. После дипломирања студенти добијају звања инжењера шумарства, технологије и машинства.[16]

Основне школе[уреди]

ОШ Доситеј Обрадовић у Врању
  1. Доситеј Обрадовић
  2. Вук Караџић
  3. Јован Јовановић Змај
  4. Радоје Домановић
  5. Бранко Радичевић
  6. Светозар Марковић
  7. Школа за основно и средње образовање „Вуле Антић“
  8. Бора Станковић Тибужде
  9. Бранислав Нушић Ратаје
  10. 1. мај Вртогош
  11. Предраг Девеџић Врањска Бања
  12. Краљ Петар Први Ослободилац Корбевац
  13. 20. октобар Власе
  14. Музичка школа „Стеван Мокрањац“
  15. Школа за основно образовање одраслих

Средње школе[уреди]

  1. Гимназија „Бора Станковић“
  2. Медицинска школа „Др Изабел Хатон
  3. Техничка школа
  4. Хемијско-технолошка школа
  5. Пољопривредно-ветеринарска школа „Стеван Синђелић“
  6. Економско-трговинска школа
  7. Средња музичка школа „Стеван Мокрањац“
  8. ШОСО „Вуле Антић“

Празници, слава и ходочашћа[уреди]

  • 31. јануар - Дан ослобођења Врања 1878. године
  • 7. септембар - Дан ослобођења Врања 1944. године, дан када су јединице НОВ-а ушле у град, који је већ био напуштен од стране Бугара
  • Духови - Слава града
  • Велики петак - Ходочашће у цркву Свете Петке (Крстата џамија)
  • Велика Госпоина - Ходочашће у цркву Успења Пресвете Богородице у Собини

Симбол Врања[уреди]

Жуто цвеће је симболичан назив за Врање

Симбол Врања је жуто цвеће, а жута боја је традиционална боја Врања. Тако на пример многи спортски клубови у Врању имају жуте дресове (КК Југ, ФК Динамо Врање). Назив је настао крајем Првог светског рата, током проласка француске војске кроз Врање.

Викицитати

„Један од француских војника је баки која је уређивала башту наздравио са: - Бонжур (фр. Bon jour)

- Добар дан.

Бака која је разумела да је војник рекао божур је одговорила:

- Није то сине, божур, то је жуто цвеће!“
({{{2}}})

Музика врањског краја[уреди]

Споменик Бакији Бакићу у Горњој чаршији

Врањски меслос надалеко је познат. Њега је у Београд путем својих драма, а нарочито своје „Коштане“ и путем романа „Нечиста крв“, однео познати врањанац Борисав Станковић. Наиме драма „Коштана“ је драма са певањем, а њени најзанимњивији делови обилују песмом (сцена Миткета и Коштане). Музика је веома живописна и весела. Треба издвојити посебну игру која се игра у овим крајевима под називом чочек. Наравно најпознатији је врањски чочек. Сем ове игре постоји веома пуно песама, најчешће са љубавним и трагичним садржајем. Неке од ових песма су нашле своје место и у Мокрањчевим „Руковетима“.

Врањске песме су певали многи, од Василије Радојчић до Светлане Ражнатовић, а само се је на њима прославио Врањанац Станиша Стошић. Сем ових мелодија, трубачки оркестри су специфичност Врања. У самом граду (нарочито у Горњој чаршији) и оближњем селу Павловац постоји на десетине трубачких оркестара. Неколико њих освајало је бројне награде на Сабору трубача у Гучи. Најпознатији међу њима је био оркестар Бакије Бакића. Данас оркестар Ненада Младеновића наставља традицију Бакијиног оркестра. Милан Младеновић, трубач из оркестра, освојио је прву трубу на Сабору трубача у Гучи 2007. године, а сам оркестар је проглашен најбољим.

Врањски обичаји и веровања[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Врањски обичаји и веровања

Врањски обичаји и веровања су везани за обичаје градског и сеоског становништва у период пре и после ослобођења Врањског краја од Отоманског царства. Већина тих обичаја се је временом мењала и губила, а неки од њих су се сачували и до данас. Практиковали су се код свих слојева друштва, вероисповести и етничке припадности.

Постојали су обичаји о рођењу, свадбени обичаји, како код градског тако и код сеоског становништва врањског краја. Код сеоског становништва јављала се је и појава снохочења, која је до Другог светског рата у потпуности била искорењена. Постојао је низ обичаја приликом смрти неке особе, као и низ обичаја приликом сахране и годишњице смрти. Доста обичаја је било и приликом празника као што су Ђурђевдан, крсна слава и Божић. Постојио је и обичај по имену прочка, који је карактеристичан за јужну Србију и данашњу Вардарску Македонију.

За проучавање обичаја врањског краја врло су битни Јован Хаџи-Васиљевић и Борисав Станковић. Радови Јована Хаџи-Васиљевића, који су заосновани на теренским истраживања, су незаобилазан извор приликом проучавања Срба од ослобођења, па све до балканских ратова. Садржина књижевног дела Борисава Станковића, у многим етнографским и фолклористичким радовима идентификује се као неоспорена Врањска традиција тј. реалан опис живота и обичаја у Врању. Сања Златановић, истраживач сарадник Етнографског института САНУ, сматра да дела Борисава Станковића играју кључну улогу у томе како Врањанци конструишу свој идентитет. Она наводи: „Међутим, оно што се у Бориним делима представља уметничку транспозицију стварности доживљава се као права старина.“

Храна и пиће[уреди]

Има веома добрих специјалитета, као и у целој српској кухињи. Међутим ко типично врањско јело поменућемо самсу - празну питу, преливену киселим млеком уз додатак белог лука. Сем самсе, као типично врањско јело, можемо поменути и пропећ - неку врсту хлеба са сиром и јајима.

Жупска клима омогућава узгој добрих сорти грожђа, а самим тим и добрих вина.

Туризам[уреди]

Казанђол

Познати Врањанци[уреди]

Личности које су неко време живеле и радиле у Врању[уреди]

  • Радоје Домановић, књижевник, професор врањске гимназије
  • Јаша Продановић, политичар, професор врањске гимназије
  • Филип Филиповић, политичар, оснивач КПЈ, изабран за опсланика Народне скупштине Краљевине СХС за Врањски округ
  • Пајсије, митрополит скопски, неко време викарни епископ врањски, помагао народу у овим крајевима одмах по ослобођењу од турака 1878, по њему име носи Владичин Хан
  • др Фрања Копша
  • Платон Бањалучки, као дечак похађао школу у Врању, где му је отац службовао
  • Александар Давинић, новинар, сатиричар, рекордер у дужини воћења програма, дирекорт, главни и одговорни уредник Нове Слободне речи

Градови побратими/пријатељи[уреди]

Види још[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Вукановић, Татомир (1978). Врање - етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878.. Раднички универзитет у Врању. стр. 4-5. 
  2. ^ М. Костић (1969). Јужно Поморавље - Економско-географске одлике. Лесковачки зборник књ. 9. стр. 195-202. 
  3. ^ Ј. Ф. Трифуновски. Врањска котлина, књ. 1. стр. 11. 
  4. ^ О. Костић. Грделичка клисура и Врањска котлина. Природни услови, ерозија и шумска привреда. стр. 45. 
  5. ^ М. Костић (1968). Врањско-Бујановачка котлина, књ. 4. Врањски гласник. стр. 185-186. 
  6. ^ Ј. Ф. Трифуновски (1954). Врање. Годишен зборник на Филозовскитот факултет на Универзитетот во Скопје, кн. 7.. стр. 123. 
  7. ^ Ана Комнина 1093, Приступљено 5. 5. 2013.
  8. ^ [http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2009/0350-08610901051Z.pdf Књижевно дело Боре Станковића и Врање: идентитетске стратегије, дискурси и праксе Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд]
  9. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  10. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  11. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7
  12. ^ а б в Агенција за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА) - Град Врање, Приступљено 5. 5. 2013.
  13. ^ а б http://www.gradvranje.com/index_files/privreda.html Привреда града Врања
  14. ^ Агенција за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА)
  15. ^ а б в г д Завод за пручавање културног развитка, Приступљено 5. 5. 2013.
  16. ^ а б Званични сајт града Врања, Приступљено 5. 5. 2013.
  17. ^ „Врање и Лепосавић постали побратими“. Југмедиа. 19. 3. 2013 Приступљено 1. 12. 2013.. 
  18. ^ а б в г д ђ е ж з „ВИДЕЛИ ОД ЈАГОДИНЕ: Врање добија излаз на Егејско море“. Курир. 2. 10. 2013 Приступљено 1. 12. 2013.. 
  19. ^ Лазић, Никола (Октобар 2010). „Градоначелник на камили“ (на српски). Врањске (Врање) Приступљено 1. 12. 2013.. 
  20. ^ „Успостављени пријатељски односи између Врања и Велења“. Југмедиа. 19. 9. 2013 Приступљено 1. 12. 2013.. 
  21. ^ „Miasta partnerskie i zaprzyjaźnione Nowego Sącza“ (на пољски). Urząd Miasta Nowego Sącza. Archived from the original on 23. 5. 2013. Приступљено 1. 8. 2013.. 
  22. ^ а б „Побратимили се Врање и грчки град Трикала“. 19. 3. 2012. Приступљено 1. 12. 2013.. 
  23. ^ „Село Брјуховецко добило српског побратима“. 9tv.ru. Руска реч Приступљено 1. 12. 2013.. 

Литература[уреди]

  • Вукановић, Татомир (1978). Врање - етничка историја и културна баштина врањског гравитационог подручја у доба ослобођења од Турака 1878.. Раднички универзитет у Врању. стр. 4-5. 
  • М. Костић (1969). Јужно Поморавље - Економско-географске одлике. Лесковачки зборник књ. 9. стр. 195-202. 
  • Ј. Ф. Трифуновски. Врањска котлина, књ. 1. стр. 11. 
  • О. Костић. Грделичка клисура и Врањска котлина. Природни услови, ерозија и шумска привреда. стр. 45. 
  • М. Костић (1968). Врањско-Бујановачка котлина, књ. 4. Врањски гласник. стр. 185-186. 
  • Ј. Ф. Трифуновски (1954). Врање. Годишен зборник на Филозовскитот факултет на Универзитетот во Скопје, кн. 7.. стр. 123. 

Галерија слика[уреди]

Спољашње везе[уреди]