Врање

Врање
Панорама Врања
Опширније
Основни подаци
Држава	Србија
Покрајина	централна Србија
Округ	Пчињски округ
Становништво
Становништво	55.052
Агломерација	88.288
Густина становништва	103 ст./km²
Положај
Координате	42°33′15″N 21°53′50″E
Временска зона	UTC+1, лети UTC+2
Надморска висина	173 m
Врање Врање на мапи Србије
Остали подаци
Градоначелник	Мирољуб Стојчић (СПС)
Поштански код	17500
Позивни број	017
Регистарска ознака	VR
Веб-страна	www.vranje.org.rs

Врање је град на југу Србије, седиште Пчињског округа. Према попису из 2002. у граду Врању је било 55.052, а у целој општини 88.288 становника.

Врање се налази у Врањској котлини, на Врањској реци, недалеко од њеног ушћа у Јужну Мораву. Први се пут спомиње 1093, а у састав српске државе ушао је 1207. године. Турцима су га освојили 1455. У турско доба био је раскрсница путова из Србије према Македонији и Бугарској, важно место на моравско-вардарском друму, познат по производњи оружја и железних предмета и по квалитетној кудељи. Године 1878. ослобођен је од Турака. Врање је родно место Боре Станковића. Након Другог светског рата индустријско је средиште, са фабрикама обуће, текстила, металургије и покућства.

Географски положај

Градска река у Врању

Врање је економски, политички и културни центар Пчињског округа кога чине општине Босилеград, Бујановац, Владичин Хан, Прешево, Сурдулица, Трговиште и Врање. Град се налази у северозападном делу Врањске котлине, на левој обали Јужне Мораве. Реку и град деле магистрални пут и железничка пруга, који на северу воде ка: Лесковцу (70 km), Нишу (110 km) и Београду (347 km), а на југу ка: Куманову (56 km), Скопљу (91 km) и Солуну (354 km).

Смештен је у подножју планине Плачковице (1231 m), Крстиловице (1154 m) и Пржара (731 m). Од границе Бугарске је 70 km удаљен, а од Македоније 40 km.

Врање је седиште Епархије врањске. У Врању се налази седиште 4. бригаде Копнене Војске Србије.

Историја

Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставља се да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије, Грка или Словена који су ове просторе насељавали VI и VII веку. Међутим, једно је сасвим јасно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрштавали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио пут преко врањског поморавља.

Први писани траг о Врању оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у XI веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи "Алексијада" каже да је рашки жупан Вукан 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га. Не задуго, он се пред моћнијом Византијом морао повући. Она то описује овако:

„На то се Вукан осмели и, како није преостало никога да му се супротстави, поче да пљачка суседне градове и земље. И околину Скопља потпуно опустоши, а делом и попали. Али не само то, него, заузевши Полов и стигавши до Врања, уништи и опустоши све и одвуче отуда много плена па се врати у своју земљу. “

(Ана Комнина)

Други пут 1193. године, Врање је од Византије привремено преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у саставу српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани.

Интересантно је напоменути да је приликом распада српске средњевековне државе, Врање постало самостална област под управом кесара Угљеше, „Господара Врања, Прешева и Куманова“. Ова самостална област нестала је после Косовске битке, када је Врање ушло у састав државе деспота Стефана Лазаревића.

Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године, и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош освојила српска војска под командом генерала Јована Белимарковића. Врање је под турском влашћу било 422. година. Врање је под турском влашћу имао важан положај, што је привукло многе богате Турке да се насале у град и изграде џамије, конаке и хамам. Врањски трговци су у овом предиоду су знали арапски и турски језик и путовали преко границе да тргују. Град је у Кнежевини Србији дочекало слободу са нешто више од 8.000 становника.

У почетку 20. века, Врање је имало око 12.000 становника. Као погранични град Кнежевине/Краљевине Србије, служио је као полазно место за четнике (комите) у Стару Србију. У то време у граду се налазио и конзулат Османског царства.

У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај су поново били на мети освајача. У Првом балканском рату 1912. године операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар I Карађорђевић, председник владе Никола Пашић са више министара и генералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.

Но, ови простори су, посебно у новој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1918. године. Слобода је тада плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.

У Другом светском рату Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четири године, направили права зверства - стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године.

Демографија

У насељу Врање живи 42153 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 35,8 година (35,0 код мушкараца и 36,6 код жена). У насељу има 17196 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20.

Ово насеље је у значајној већини насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија Година Становника 1948. 11252 1953. 13465 1961. 17999 1971. 28613 1981. 44094 1991. 51818 51215 2002. 56458 55052

Етнички састав према попису из 2002.
Срби			51.418	93,39%
Роми			2.619	4,75%
Бугари			243	0,44%
Македонци			175	0,31%
Југословени			92	0,16%
Црногорци			68	0,12%
Хрвати			35	0,06%
Муслимани			22	0,03%
Албанци			9	0,01%
Горанци			8	0,01%
Мађари			6	0,01%
Словенци			5	0,00%
Чеси			3	0,00%
Словаци			2	0,00%
Бошњаци			2	0,00%
Руси			1	0,00%
Румуни			1	0,00%
непознато			133	0,24%

Становништво према полу и старости

	м			ж
?	126			148
80+	174			339
75-79	354			559
70-74	594			831
65-69	1086			1229
60-64	1245			1341
55-59	1401			1455
50-54	2108			2062
45-49	2307			2262
40-44	1991			2112
35-39	1980			2030
30-34	2042			2078
25-29	2111			2143
20-24	2118			2179
15-19	2134			2040
10-14	1982			1853
5-9	1808			1684
0-4	1642			1504
просек	35.0			36.6

Домаћинства

Број домаћинстава по пописима од 1948-2002. Година пописа 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. Број домаћинстава 2934 3510 5098 8269 12256 14516 17196

Домаћинства по броју чланова по попису од 2002. Број чланова 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 и више Просечан број чланова Број домаћинстава 2135 3707 3562 5385 1589 575 173 45 16 9 3.20

Становништво старо 15 и више година према брачном стању и полу

Пол	Укупно	Неожењен/ Неудата	Ожењен/ Удата	Удовац/ Удовица	Разведен/ Разведена	Непознато
Мушки	21771	6124	14497	738	371	41
Женски	22808	4880	14636	2431	814	47

Становништво према делатности коју обавља

Пол	Укупно	Пољопривреда, лов и шумарство	Рибарство	Вађење руде и камена	Прерађивачка индустрија	Производња и снабдевање...	Грађевинарство	Трговина	Хотели и ресторани	Саобраћај, складиштење и везе
Мушки	11280	248	1	88	4522	160	618	1239	299	791
Женски	9575	141	-	15	4554	29	93	970	212	154
Оба	20855	389	1	103	9076	189	711	2209	511	945
Пол	Финансијско посредовање	Некретнине	Државна управа и одбрана	Образовање	Здравствени и социјални рад	Остале услужне активности	Приватна домаћинства	Екстериторијалне организације и тела	Непознато
Мушки	135	204	969	510	436	289	-	2	769
Женски	180	191	379	738	1299	155	-	1	464
Оба	315	395	1348	1248	1735	444	-	3	1233

Привреда

До половине 20. века Врање је било занатлијска варош. Били су заступљени следећи занати: мутавџијски, воденичарски, асуфијски занат и фијакерски занат. Са почетком индустријализације 60-их година многи од ових заната нестали су многи занати. Тих година отворене су неколико фабрика:

• Дуванска индустрија Врање (ДИВ)
• СИМПО
• Фабрика обуће Коштана
• Памучни комбинат Јумко
• Индустрија техничке робе Алфа Плам
• СЗП Заваривач Врање

Са отварањем ноових фабрика расте и број запослених који је последњих година опао:

• 1961. године било је 1,525 запослених.
• 1971. године било је 4,374 запослених.
• 1998. године укупно има 32,758 од којих су 28,347 били у привреди, а 4,411. ван ње.

Култура

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. Чланак је означен овим шаблоном 17.01.2012. и налази се у категорији Географија. Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Културно-историјски споменици

Марково кале

Споменик ослободиоцима Врања (Чика Митке)

Бели мост - Мост љубави

Кућа Боре Станковића

Средњи век:

• Марково Кале - остаци средњовековног утврђења које је према легенди подигао Марко Краљевић, утврђено је да су темељи утврђења из периода цара Јустинијана, није било уређено све до 2010., али и дан данас није искоришћено за туризам.
• Црква Св. Николе (XIV век) - Метох манастира Хиландара, седиште епископа врањских, помиње се у Хиландарској повељи краља Душана, писаној између 1343 и 1345, којим краљ манастиру Хиландару поклања неколико села и ову цркву, обновљена почетком двехиљадитих, данас манастир.
• Црква Св. Петке (Крстата Џамија) - стара средњовековна црква, која је претворена у џамију за владавине Османлија, а после ослобођења поново претворена у православну цркву, од првобитне грађевине остао је један зид.
• Црква Успења Пресвете Богородице у Собини.

Период под Турцима:

• Хамам (или 'Амам) - старо турско купатило, саграђено отприлике 1690. године, обновљено, али недоступно посетиоцима.
• Пашин конак и Харемлук - зграде Селамлука и Харемлка у којима су становали турски паша и његове жене, данас зграде Народног музеја и елитног ресторана, саграђени 1765. године, од потомака турског паше купио их је и поклонио граду владика Пајсије.
• Саборни храм Св. Троице – велелепна црква у центру града, грађена са прекидима и рушењима између 1838 и 1858. године.
• Бели мост (XIX век) - мост подигнут у спомен несрећној љубави двоје младих, саграђен 1844. године од мајке Туркиње која га је, по легенди, подигла у спомен несрећне љубави своје кћери Ајше и српског пастира Стојана.
• Чесма Ђеренка - још једна успомена на несрећну љубав између Турчина и српске девојке, легенда каже да су је Турци подигли као споменик свом омиљеном Ђерделезу, који није успео да освоји срце лепе црнооке Српкиње.
• Шарена чесма – некада се у центру града налазила чесма која је опевана у једној врањској песми, давно је срушена, а обновљена је деведесетих, али је веома запуштена.

После ослобођења од Турака:

• Зграда Начелства округа Врањског – једна од најлепших зграда свога стила и свакако најлепша зграда у граду, грађена између 1905 и 1907. године.
• Споменик ослободиоцима Врања (Чика Митке) – Подигнут непосредно пред Мајски преврат 1903. године, рад је великог вајара Симеона Роксандића, рушили га два пута бугарски окупатори и поново дизан, и данас је тешко оштећен, али, иако без руке и пушке, поносно ломи турски барјак под ногама.
• Црква свете Петке у Шапранцу.
• Дом Војске - У Врању се налази велелепна зграда, најлепша градска кућа, зграда Дома Војске, која плени грандиозношћу и лепотом и представља споменичко добро културно - историјске вредности у урбанизацији града. Саграђена је 1932. а реновирана 2011. године.

Споменици, бисте, спомен плоче и спомен чесме:

• Споменик бугарским зверствима
• Спомен костурница из I светског рата
• Споменик Револуцији
• Споменик погинулима у оружаним акцијама и НАТО агресији од 1990. до 2003. године
• Споменик Борисаву Станковићу у Градском парку
• Споменик Бакији Бакићу у Горњој чаршији
• Биста оца Јустина Поповића у Градском парку
• Биста Ђорђу Тасићу у Градском парку
• Биста др Фрањи Копши у Градском парку
• Спомен соба Гарнизона Врање
• Спомен плоча Ђорђу Тасићу на згради Окружног Суда
• Спомен плоча Карађорђу
• Спомен плоча војводи Петру Бојовићу
• Спомен плоча генералу Дражи Михаиловићу

Културне институције

• Народни музеј Врање
• Музеј кућа Боре Станковића
• Свеправославни центар Отац Јустин Поповић са спомен кућом
• Позориште „Бора Станковић“
• Народна библиотека „Бора Станковић“
• Историјски архив „31. јануар“
• Галерија Народног музеја
• Галерија Народног универзитета
• Школа анимираног филма
• Књижевна заједница "Бора Станковић"

Образовне институције

Последњих година много се више пажње обраћа на образовање у Врању. На територији града Врање 2008. године регистровано је 10.382 ученика који су похађали основну школу и 4.948 који су похађали средњу школу. Поред редовних школа постоји и две школе са двојним образовањем, а то су музичка школа "Стеван Мокрањац" и Школа за основно и средње образовање "Вуле Антић".

Поред основних и средњих школа постоји једна виша школа и три факултета. Техничка-технолошка (основана 1974. године као виша школа за образовање металске струке) 2008. године имала је 354 студента, а има три смера: шумарски (обрада дрвета), машински (производно машинство) и технолошки (обућарски) смерови. После дипломирања студенти добијају звања инжењера шумарства, технологије и машинства.

Основне школе

ОШ Доситеј Обрадовић у Врању

1. Вук Караџић
2. Јован Јовановић Змај
3. Радоје Домановић
4. Бранко Радичевић
5. Светозар Марковић
6. Школа за основно и средње образовање "Вуле Антић"
7. Бора Станковић Тибужде
8. Бранислав Нушић Ратаје
9. 1. мај Вртогош
10. Предраг Девеџић Врањска Бања
11. Краљ Петар Први Ослободилац Корбевац
12. 20. октобар Власе
13. Музичка школа "Стеван Мокрањац"
14. Школа за основно образовање одраслих
15. Доситеј Обрадовић

Средње школе

1. Гимназија „Бора Станковић“
2. Медицинска школа
3. Техничка школа
4. Хемијско-технолошка школа
5. Пољопривредно-ветеринарска школа "Стеван Синђелић"
6. Економско-трговинска школа
7. Средња музичка школа "Стеван Мокрањац"
8. ШОСО "Вуле Антић"

О Врању и Врањанцима

Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање. Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Географија. Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Зграда Харемлука

„Врање - мала, некада погранична србијанска варош, била је до Станковићевог времена једва позната и по свом имену, а скроз непозната по свом људству. Откривши Врање, Борисав Станковић је одиста открио један наш потпуно нови морални континент.“

(Јован Дучић)

Језгро града је некако задржао свој изглед балканске касабе и веома је лошег урбанистичког решења. Горњи, старији делови града су чак задржали свој изглед из периода под турцима – тесни сокаци и густо збијене куће. Град је познат по својим четвртима – ма´алама (махалама). Па тако свако зна из које је ма´але. Постоје: Центар (старији назив: Чаршија или Варош), Горња чаршија (у чијем је саставу и Циганска ма´ала), Шандуд, Рудина, Топлик, Панађуриште, Шапранце, Оџинка, Собина, Доње Врање, Асанбаир, Рашка итд. Чак и новији делови града добијају своја специфична имена: Ледена стена, Палестина или Огледна станица.

Градска насеља

Насеља која чине град су:

• Шапраначки рид
• Доње Врање
• Оџинка
• Рашка
• Ледене Стене
• Собина
• Горња Чаршија
• Тулбе
• Доњи Асамбаир
• Горњи Асамбаир
• Огледна станица
• Палестина
• Панађуриште
• Рудина
• Ћошка

Стари мостови

На градској реци, налази се неколицина старих и интересантних мостова насталих у турском периоду:

• Бели мост – најпознатији врањски мост
• Мост код Мачкине чесме – архитектонски идентичан Белом мосту, пресвучен слојем асфалта, а додата му је и метална ограда, користе га само пешаци, неуређен и у веома лошем стању, грађани околних улица су предлагали његову обнову у стилу Белог моста и уређење зелене површине око Мачкине чесме
• Мост у улици Петог конгреса КПЈ – архитектонски идентичан Белом мосту, недоступан јавности јер је уграђен у конструкцију новог моста
• Мост у Нишкој улици – некада дрвени мост, кога је шездесетих година однела буица, сада је бетонски мост у веома лошем стању, поред њега је спомен плоча његовог ктитора на турском језику арапским писмом, која је закопана у шут и ђубре

Празници, слава и ходочашћа

• 31. јануар - Дан ослобођења Врања 1878. године
• 7. септембар - Дан ослобођења Врања 1944. године, дан када су јединице НОВ-а ушле у град, који је већ био напуштен од стране бугара
• Духови - Слава града
• Велики петак - Ходочашће у цркву Свете Петке (Крстата џамија)
• Велика Госпоина - Ходочашће у цркву Успења Пресвете Богородице у Собини

Жуто цвеће

жуто цвеће је симболичан назив за Врање

Врање често називају и жуто цвеће.

Назив је настао крајем Првог светског рата, током проласка француске војске кроз Врање. Један од француских војника је баки која је уређивала башту наздравио са:

- Бонжур (фр. Bon jour) - Добар дан.

Бака која је разумела да је војник рекао божур је одговорила:

- Није то сине, божур, то је жуто цвеће!

Од тада се Врање назива жуто цвеће, а постоји и песма "Врање, моје жуто цвеће". Такође, жута боја је постала традиционална боја за Врање, па на пример спортисти Врања носе жуте дресове (ФК Динамо Врање).

Врањски мелос

Споменик Бакији Бакићу у Горњој чаршији

Врањски меслос надалеко је познат. Њега је у Београд путем својих драма, а нарочито своје „Коштане“ и путем романа „Нечиста крв“, однео познати врањанац Борисав Станковић. Наиме драма „Коштана“ је драма са певањем, а њени најзанимњивији делови обилују песмом (сцена Миткета и Коштане). Музика је веома живописна и весела. Треба издвојити посебну игру која се игра у овим крајевима под називом чочек. Наравно најпознатији је врањски чочек. Сем ове игре постоји веома пуно песама, најчешће са љубавним и трагичним садржајем. Неке од ових песма су нашле своје место и у Мокрањчевим „Руковетима“.

Врањске песме су певали многи, од Василије Радојчић до Светлане Ражнатовић, а само се је на њима прославио Врањанац Станиша Стошић. Сем ових мелодија, трубачки оркестри су специфичност Врања. У самом граду (нарочито у Горњој чаршији) и оближњем селу Павловац постоји на десетине трубачких оркестара. Неколико њих освајало је бројне награде на Сабору трубача у Гучи. Најпознатији међу њима је био оркестар Бакије Бакића. Данас оркестар Ненада Младеновића наставља традицију Бакијиног оркестра. Милан Младеновић, трубач из оркестра, освојио је прву трубу на Сабору трубача у Гучи 2007. године, а сам оркестар је проглашен најбољим.

Храна и пиће

Има веома добрих специјалитета, као и у целој српској кухињи. Међутим ко типично врањско јело поменућемо самсу - празну питу, преливену киселим млеком уз додатак белог лука. Сем самсе, као типично врањско јело, можемо поменути и пропећ - неку врсту хлеба са сиром и јајима.

Жупска клима омогућава узгој добрих сорти грожђа, а самим тим и добрих вина.

Природне лепоте и излетишта

Казанђол

• Казанђол - Изузетан кањон који сече Градска река у стени између планина Пљачковице и Крстиловице, у њему има неколико великох вирова (казана) и на десетине слапова, терен је неприступачан и опасан
• Пржар
• Ћошка
• Александровачко језеро
• Девотин
• Борино брдо
• Добре воде

Манифестације

• Борина недеља
• Борини позоришни дани
• Стари дани
• Светосавска недеља

Познати Врањанци

• Борисав Станковић (1876-1927), књижевник, песник, драматург
• Јустин Поповић (1894-1979), архимандрит, филозоф, један од највећих теолога православља
• Јован Хаџи-Васиљевић (1866-1946), историчар, етнограф, књижевник
• Ђорђе Тасић (1892-1943), доктор права, декан Правног факултета у Београду, жртва Бањичког логора
• Оливера Верица Ђорђевић (1922-1942), учесница НОБ-а
• Сима Погачаревић (1908-1941), народни херој
• Милан Влајинац (1877-1964) професор универзитета, агроном, члан српске делегације на Мировној конференцији у Версају
• Драгомир Ђорђевић (1920-1987)
• Јован Стефановић Курсула (1900-1968), оперски певач
• Бакија Бакић (1923-1989), трубач, неколико година прва труба Сабора трубача у Гучи
• Радослав Радивојевић (1943 - 2009), редитељ, глумац, писац и управник Позоришта „Бора Станковић“ (1972 - 2009).
• Вера Ценић (1930-), књижевник и научни радник, њени романи говоре о Голом отоку и животу после њега.
• Вукашин Обрадовић, директор и главни и одговорни уредник "Врањских",
• Мирослав Цера Михаиловић, песник,
• Југ Радивојевић, позоришни редитељ,
• Ана Радивојевић, редитељ и глумица,
• Станиша Стошић (1945-2008), певач изворних врањских песама
• Пера Стојановић - Туман, новинар, глумац, легенда врањског хумора
• Љубиша Опачић (1968-2008), гитариста бенда Бајага и инструктори
• Димитрије Јовчић (1889~1973), први српски дечји хирург, академик САНУ, први управник дечје хируршке клинике у УДК Тиршова 10,
• Љубомир Бандовић, глумац,
• Зоран С. Николић, књижевник,
• Чедомир Марковић, певач народне музике,
• Вид Николић, рагбиста,

Личности које су неко време живеле и радиле у Врању

• Радоје Домановић, књижевник, професор врањске гиманзије
• Јаша Продановић, политичар, професор врањске гиманзије
• Филип Филиповић, политичар, оснивач КПЈ, изабран за опсланика Народне скупштине Краљевине СХС за Врањски округ
• Пајсије, митрополит скопски, неко време викарни епископ врањски, помагао народу у овим крајевима одмах по ослобођењу од турака 1878, по њему име носи Владичин Хан
• др Фрања Копша
• Платон Бањалучки, као дечак похађао школу у Врању, где му је отац службовао

Градови побратими/пријатељи

• Цетиње, Црна Гора
• Пожаревац, Србија

Галерија слика

• 

  Црква светог Николе

• 

  Споменик Бори Станковићу у Градском парку

• 

  Двориште куће Боре Станковића

• 

  Мапа града из 1975. године - мозаик на Тргу Републике

• 

  Пашин конак - Зграда Народног музеја

Види још

• Општина Врање
• Грб општине Врање
• Пчињски округ
• Епархија врањска
• Марково Кале
• Бели мост

Спољашње везе

• Званична презентација Општине Врање
• Туристичка организација Врање
• Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
• Сателитска мапа (Wikimapia)
• Гугл сателитска мапа (Maplandia)
• План насеља на мапи (Mapquest)