Вртни град

Из Википедије, слободне енциклопедије
Lorategi-hiriaren diagrama 1902.jpg

Вртни град је концепт у урбаном и просторном планирању који је први пут изложен 1898. године у књизи Ебенизера Хауарда Сутра: миран пут ка стварној реформи, да би 1902. године аутор објавио незнатно измењено издање ове књиге под називом Вртни градови сутрашњице. Вртни град представља насеље новог типа које треба да обједини предности живота у селу и живота у граду.[1]

Вртни градови су били замишљени и планирани као самодовољни градови за 32.000 становника, окружени зеленим појасом, са уравнотеженим распоредом стамбених, индустријских и пољопривредних зона. Принцип самодовољности омогућава да становништво вртног града у њему обавља већину својих активности.

Структура вртног града[уреди]

Према оригиналном Хауардовом плану, вртни град има површину од 6000 јутара и приближно га настањује 32.000 становника.[2][3] Просторна организација овог града је кружног облика - из централног градског дела (врт са тргом и јавним зградама, које окружује парк у облику прстена, и пет авенија) зракасто би се ширило шест булевара, делећи град на шест једнаких стамбених делова. Сваки стамбени део би имао по једну школу и око 5000 становника. Стамбени појас би окруживала авенија, одвајајући га од индустријског појаса, на који би се потом надовезивао појас намењен пољопривреди и рекреацији. Проблем прекомерног становништва би се решавао оснивањем нових вртних градова, али тако да се не угрози зона вртова. Повезивањем вртних градова предвиђено је стварање мреже градова у зеленилу за укупно 250.000 становника.

Радијална скица коју је Хауард предложио треба да буде прилагођена конфигурацији терена. Иницијални Хауардов концепт разрадио је и прилагодио регионалном планирању Фредерик Осборн.

Остварења вртног града[уреди]

Овај концепт је изузетно значајан јер је настао у време када је систематизовани развој урбанизма као научне дисциплине и праксе уређења градова био у зачетку. Концепт вртног града је претходио покрету нових градова који се развио после Другог светског рата, а значајан је и са аспекта развоја екологије и подизања еколошке свести крајем двадесетог века.

Први вртни градови су основани у Енглеској - Лечворт 1903. и Велвин 1919. године. Многе европске земље су примењивале варијације идеје вртног града. У Немачкој је, на пример, на тим принципима изграђено предграђе Хелерау у Дрездену 1909. године. Овај концепт је присутан, у целости или делимично, и у многим другим деловима света (у САД, Канади, Шведској, Јапану, Израелу итд.), а значајан је и због свог утицаја на концепте који су се појавили касније. Примена ове идеје је била најинтензивнија у првих 60 година двадесетог века.

Извори[уреди]

  1. ^ Мирков, Анђелка (2007) „Вртни градови Ебенезера Хауарда“, Социологија, Vol. XLIX, No. 4, стр. 313-332 видети овде
  2. ^ Howard, Ebenezer (1898) To-Morrow: A Peaceful Path to Real Reform, London, Swan Sonnenschein
  3. ^ Howard 1965

Литература[уреди]

  • Howard, Sir Ebenezer (1965). Garden Cities of To-morrow. MIT Press. ISBN 978-0-262-58002-1. 
  • Шое, Франсоаз (1978) Урбанизам, утопија и стварност, Београд, Грађевинска књига, стр. 240-251
  • Фишман, Роберт (1997) „Ебенизер Хауард и његов концепт вртног града“, у: Перовић, Милош (прир.) Историја модерне архитектуре, Књига 1, Београд, ИДЕА - Архитектонски факултет
  • Јовановић, Миомир (2005) Међузависност концепта урбаног развоја и саобраћајне стратегије, Београд, Географски факултет, стр. 86-89

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Вртни град