Вукашин Марковић
| др вукашин марковић | |
|---|---|
 Лењин и другови врше смотру Црвене гарде на Црвеном тргу у Москви 1919. Вукашин Марковић је трећи слева — брада и наполеонска поза. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. август 1874. |
| Место рођења | Стијена Пиперска, |
| Датум смрти | 1943. (68/69 год.) |
| Место смрти | Савез Совјетских Социјалистичких Република |
| Породица | |
| Супружник | Жана Лабурб |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1919. |
| Учешће у ратовима | Октобарска револуција Руски грађански рат Кинеска револуција |
Вукашин Марковић (1874 — 1943) био је црногорски револуционар, учесник Октобарске и Кинеске револуције.[1] Био је близак Лењинов саборац и пријатељ.[2] Рођен је 12. августа 1874. године у Стијенама Пиперским, код данашње Подгорице.[3]
Октобарска револуција[уреди | уреди извор]
Кад је избила Октобарска револуција, др Вукашин Марковић био је њен активни учесник. Са идејом Октобра наступило је за њега, како је говорио, „угодно и срећно време, као што је угодно и срећно време риби која воли да плива по узбурканим таласима мора“.[4]
По одлуци Лењина, др Марковић је послан на јужни фронт, где је организовао јединице црвених, у којима је имао улогу комесара батаљона, затим комесара бригаде, па комесара дивизије. У пролеће 1919. године прешао је на Источни фронт, а следеће 1920. године провео неколико месеци на северу Русије, као комесар дивизије. Због сукоба са Троцким Лењин га је повукао у Москву, где се борио на страни револуционара и истакао у борбама на Врапчијем брду и Сретењском булевару.
Поред војних, др Марковић је обављао и друге послове. Радио је у Југословенској комунистичкој групи (бољшевика), као један од њених руководилаца и редактор њеног гласила „Светска револуција“. Био је председник одељења јужних Словена у Комесаријату народности од средине 1918. године, а од следеће године радио у Коминтерни на балканским питањима.[4]
У Југославији[уреди | уреди извор]
Др Вукашин Марковић се 1921. године вратио у Црну Гору да диже устанак и да прогласи Совјетску Црну Гору.[5] У земљи је активно пропагирао идеје Октобарске револуције. Његов долазак био је од огромног утицаја на црногорски политички живот и ширење комунистичке идеје у Црној Гори, нарочито међу млађим комунистима. Убрзо је дошао у сукоб са властима, те бива принуђен да пређе у илегалу, у којој је провео пуне четири године (1921—1924).
Након хапшења, уз помоћ пријатеља-комуниста успео је да побегне из затвора, а потом и из земље, најпре у Аустрију, а потом назад у Русију.
Смрт у СССР[уреди | уреди извор]
Према сећањима савременика, др Вукашин Марковић се 1930-их година у емигрантском клубу током једне дискусије јавно супротставио схватањима Стаљина:
Он је у једној дискусији о реферату Стаљина имао храброст да каже да се не слаже са Стаљиновом оценом економске депресије у капиталистичком свету. Нама присутнима, говорила је Лепа Нешић, срце је сишло у пете. Било је то необично. Нашао се човек, нитко други до Југословен, који се не слаже за Стаљиновим поставкама.[6]
— Томо Никшић
Вукашин Марковић је крајем 1930-их, у време стаљинистичких чистки, доспео у логор. Пуштен је из логора почетком 1940-их. Околности његове смрти нису познате. Неки сматрају да је умро од исцрпљености 1943. године у Кујбишеву, а по другима у санаторијуму на Уралу.[4]
Његова жена је била Жана Лабурб. Син његове рођене сестре Стефе био је познати југословенски револуционар и народни херој Иван Милутиновић.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Banac 1988, стр. 286.
- ^ Vujačić 1978
- ^ Požar 1989, стр. 54–60
- ^ а б в http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/pavle_ljumovic_ivan_milutinovic_covjek_i_ratnik.htm Павле Љумовић: Иван Милутиновић, човјек и ратник
- ^ Иван Очак, Из повијести југославенске емиграције у СССР-у између два рата
- ^ Иван Очак, Југославенске ванпартијске емигрантске организације у СССР-у између два рата
Литература[уреди | уреди извор]
- Požar, Petar (1989). Jugosloveni žrtve staljinskih čistki. Beograd. стр. 54—60.
- Vujačić, Slobodan (1978). Crnogorska socijalna literatura. Pobjeda.
- Banac, Ivo (1988). The National Question in Yugoslavia: Origins, History, Politics. Cornell University Press. стр. 286. ISBN 978-0-8014-9493-2.