Вуколај Радоњић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вуколај Радоњић

Vukolaj Radonjic by Adam Stefanovic.jpg
Вуколај Радоњић, слика Адама Стефановића

Датум рођења: 1770.
Место рођења: Његуши
Датум смрти: 30. мај 1832.
Место смрти: Котор

Вуколај Јованов Радоњић (Његуши, око 1770Котор, 30. мај 1832) је био посљедњи црногорски гувернадур.

Живот[уреди]

Школовање је завршио у Племићкој академији у Шклову (данашња Белорусија) отвореној 1778. године, где је стекао и титулу кавалијер и добио Орден Свете Ане. Такође је био носилац ордена Св. Георга, као и неких наследних титула. Био је ожењен Станом Вуковом Петровић (Његуши, око 1775 — Котор 28. септембар 1855). Још за живота његовог оца гувернадура Јована Радоњића вршио је дужност гувернадура (1798—1799) и као гувернадур био члан црногорске Народне скупштине, као и његов брат од стрица — протопоп Станко Радоњић. Био је и нахијски судија од 23. септембра 1799. године. Такође, био је и председник Сената старих што је у том тренутку значило врховну власт са којом је имао право и да у сваком моменту може да распусти Сенат.

За гувернадура је формално изабран 15. маја 1804. године на општенародној скупштини, две године после смрти свога оца. На Уговору проглашења уједињења између Боке и Црне Горе у Доброти, 29. октобра 1813. године поред потписа владике Петра I стоји потпис гувернадура Вуколаја Радоњића у име целе Црне Горе и Брда, као и осталих главара других општина.

Вуколај је командовао са одредом од 3.000 људи у боју код утврде Тројице-Котор у протјеривању Наполеонових војника.

Под оптужбом да је са својим братом Марком чинио разне преступе и пркосио владики Петру II да врати општецрногорски печат који је припадао његовом оцу гувернадуру Јовану, дана 16. јануара 1832. године био је изведен пред суд и осуђен да се он и брат метну у окове и затворе у пећини Цетињског манастира (касније по њима названој Губернадурица), а 32 члана њихове породице протерају на аустријску територију (Котор), од којих је шесторо њих било убијено у својим кућама јер их нису хтели напустити. Имовина им је била заплењена и подељена, а куће запаљене и срушене до темеља. Од камена њихових кућа је и данас изграђена половина кућа на Његушима, као и школа. Од њих је још тражено да продају сву своју имовину и у Приморје, иначе све дотле Вуколај и Марко неће бити пуштени из тамнице (Писмо Његоша аустријским властима у Котор са захтевом да се присиле Радоњићи на продају своје имовине у Приморју, а на које которске власти шаљу негативан одговор на непримерен захтев владике). Пошто је се Вуколај разболео, 20. априла 1832. пуштен је у Котор, гдје је у ноћи између 29. и 30. маја у которској болници и умро од последица тамновања на Цетињу. Портрет Вуколаја Радоњића (уље на платну) налази се у Народном музеју Београд.

Занимљивости[уреди]

У књизи „Историјско и политичко путовање у Црну Гору“ Виале де Сомијера, може се сазнати о гувернадуру и гувернадурству из прве руке. Наиме, Виала де Сомијер пише:

  • Садашњи гувернадур (1813) зове се Богдан Радоњић. (У фусноти на страни 33, стоји објашњење како је ту то вријеме постојао само гувернадур Вукајле, који се потписивао још са Вуколај, Вуко, Вук, међутим, његови садашњи потомци знају да је то име Богдан — његово „друго“ црквено име — Ф. Р.). Потиче из врло старе породице у којој се већ дуго времена ова част преноси са оца на сина, изузимајући један период проузрокован унутрашњим немирима, али који је кратко трајао. Ту част ова породица је заслужила због изузетне храбрости и љубављу према отаџбини, због које су увијек били неустрашиви и у најопаснијим приликама.
  • Богдану (Вуколају) је четрдесета; мада није много висок он је наочит, правилних црта и пријатне спољашњости; код њега је племенитост спојена са финоћом и оставља утисак најдубље искрености; изражавање му је неусиљено, разборито, али не и китњасто. Углађен је, што веома одудара од суровости природе и једноставности осталих становника.

* О свечаној гувернадуровој ношњи: Она се састоји из некаквог кратког капута од свиле боје неба, проткане на предњем дијелу масивним златним токама које су тако распоређене да личи на жичану кошуљу, и из кратког огртача шпанског кроја од грубе црвене свиле; закопчава се на класичан начин, коплама или златним веома великим округлим дугмадима. Иста таква одјећа и у истој боји, носи се и зими, али је од сукна. На глави носи округлу капу која је прииком важнијих свечаности и зависно од њиховог значаја украшена бијелим или црним перима. Појас му је од тамно црвене свиле на којој је златом извевено ловорово и маслиново сплетено лишће. Његове кратке панталоне су врло широке, као код Турака. У струку су причвршћене каишем мјесто дугмадима. Носи свилене или памучне чарапе, зависно од разних пригода; појављује се час у чизмама, а час у закопчаним ципелама; често је и у опанцима, али још чешће у папучама, обући која је уобичајена код Турака, а које по свом облику, донекле, личе нашим (француским) папучама. Као и сви остали, гувернадур је стално наоружан пушком, ханџаром, ножем дугим око двије стопе или малом сабљом и са два револвера затакнута за појас. Његово оружје је лијепо и врло скупоцјено. Одликован је руским орденима Св. Ђорђа и орденом Св. Ане другог реда. Крстови ових ордена су неописивог савршенства, украшеним драгим, веома сјајним камењем, драгоцјени поклон великог монарха, који на тај начин потврђује своју дарежљивост. Све то скупа лијепо пристаје гувернадуру. Међутим, врло је чудно виђети обученог у шпањолску ношњу владара једног народа који носи сасвим другачију одјећу, нема никакве везе са Шпанијом и усвојио је правило да сви морају носити народну ношњу. Тражећи објашњење, питао сам да ли за ту околност треба захвалити неком политичком мотиву, да ли је узрок томе неки догађај везан за историју земље или је то слободан избор. Одговорили су ми да су, прије више од два вијека (дакле, крај XVI вијека или почетак XVII вијека ), Богданови (Вуколајеви) преци упутили из Которске луке у Шпанију једну лађу коју је израдио неки капетан – члан њихове породице, и да су је снабдјели поклонима за управитеља луке у којој је требало лађу крстити; у повратку на лађи су примили разне предмете, а међу њима и једну врло раскошну шпанску ношњу; та ношња се много допала, како због лијепих боја тако и због златом везене лијепе кошуље, па је ондашњи гувернадур, видјећи одушевљење народа, сматрао за корисно да је он прихвати. Отада се њена употреба и раширила. Очигледно, садашњи гувернадур је схватио да треба водити рачуна и о свом спољашњем изгледу да би се придобило поштовање народа. Гувернадур Богдан (Вуколај) поступа тако и из других разлога; лојалност и љубав према народу учвршћује му народну оданост. Било како било, мислим да сам открио и неке друге разлоге који су ме навели да закључим да постоје и други поводи за овакву гувернадурску ношњу. Познато је да су Шпанци дуго господарили далматинском обалом од Шибеника до Албаније, да су се населили на граници Влашке, Херцеговине и Црне Горе да би на тај начин осигурали своју побједу у свим нападима са тих страна; да су, између осталог, на територији Херцег Новог подигли једно важно утврђење које се и данас зове Спањола; а како нема сумње да су Црногорци, или бар њихови главари, имали везе са шпанским вођама, они су прихватали њихову ношњу, или им је послужила као модел. Све дотле црногорски гувернадури носили су гуњеве – кратке кабанице – који представљају праву националну ношњу без других украса сем појаса, однедавно познате под именом струка.

* О породици гувернадура: Гувернадурова браћа немају никакво обиљежје које би их издвајало од осталог свијета. Има их шест, сви су јунаци и у најважнијим догађајима улијевају народу страх и поштовање. Ово је најбројнија породица. Сам гувернадур има седморо дјеце која су подигнута у родитељском дому. Његова супруга брине о породици као добра господарица; браћа, сестре и јетрве живе сви заједно у гувернадуровој кући. (У фусноти на страни 36, Виала биљежи: Првог дана по доласку примјетио сам да сва дјеца у гувернадуровој кући на себи имају кратке капутиће или прслуке од свиленкасте тканине разних боја међу којима се истиче тамно-црвена. Међутим, дјеца су била босонога и гологлава, чучала су око огњишта покривеног пепелом. Сјутрадан су била другачије обучена). Не треба помислити да овај владар живи у раскошној палати, да има стражу и сјајан двор. Ништа од свега тога није потребно да би га народ поштовао; он влада својом правичношћу и држањем које свако цијени. Нема никакве разлике измедју овог једноставног управљања и владавине великих царева! Ипак, гувернадурова кућа је много пространија и удобнија од осталих кућа; више се имало разумијевања када је грађена; она, у ствари, подсјећа на кућу неког нашег (француског) богатог посједника; нијесам, ипак, могао да се обуздам и да не изразим своје чуђење због толике једноставности; он је то примијетио и једног дана ми љубазно рекао: „Желио бих да могу да те примим достојније. Истина је, мој дом нема ничега што подсјећа на палату владара једне земље. Али, то није важно, ја сам срећан због овог поретка“. - „У палатама не живе они најсрећнији“ - рекао сам. „Код вас сам се досад осјећао врло угодно; ваш однос према мени и ваша пажања одговарају мојим принципима и више ми се допадају од оне извјештачене љубазности којом вас обасипају у најбогатијим дворовима. Овдје сам спавао мирним сном јер сам вјеровао да је ваше добро расположење израз пријатног осјећања способности пружања гостопримства“. Гувернадур је похвалио мој одговор и рекао много љубазних ријечи које су показивале правичност и префињеност његових запажања, јер он је много путовао по Сјеверној и источној Европи, али ја о томе нећу овдје говорити јер то је ван мог домена. Као и владика, гувернадур живи од личних прихода. Они се састоје у земљишном посједу, бројном стаду и једним дијелом, приходу од риболова. Кажу да добија и годишњу ренту од Русије у износу од 6000 дуката. Ја не бих могао то да потврдим јер сам из једног разговора са гувернадуром, чини ми се, схватио, мада он није то потврдио, да ствари не стоје тако. Било је природно да искористим свој боравак на Његушима да бих прикупио податке о облику владавине у Црној Гори; најбоље је било да се обратим човјеку који је једна од првих личности и чија фамилија већ дуго вријемена обавља у земљи најодговорније дужности. Најтачнија обавјештења у том погледу дао ми је гувернадур.

*Виала де Сомијер је крстио гувернадуровог унука Дан мог поласка из Његуша већ је био одређен када га је догодила једна за мене врло ласкава околност. Тодица, једна од гувернадурових снаха, породила се у нашем одсуству. Чим је то сазнао, гувернадур је дошао у моју собу и узевши ме пријетељски за руку, рекао ми: „Дошао сам да ти кажем да смо добили још једног насљедника и да ти понудим да га крстиш“. „То је за мене велика част, која обавезује. Стога је прихватам од свег срца“. Захвалио ми је врло ласкавим ријечима:“За све нас то ће бити још једно задовољство, уз радовање што нам се фамилија повећава и лоза продужава“. То је предмет њихових најдубљих жеља. Позив да се дијете крсти овдје се много више цијеи него код нас и одбити га значило би велику увреду. Знао сам да је моје прихватање оставило добар утисак, а то је утицало на моје даље путовање и било повод за безброј пријатељских пажњи и пременитих поступака једног главара. Било је одређено да се свечаност одржи сјутрадан. Нема потребе да истичем да јој је присуствовао велики број људи; то се може замислити. Крштење се обавља, без разлике, у цркви или у кући. Ово је обављено у гувернадурвој кући. За кумове се позивају два мушкарца и то има исту ону снагу као када код нас кумују једна жена и један мушкарац. Одредили су ми колегу (Бјелића), или Бјеловог сина. Моја очекивања се нијесу испунила; понадао сам се да ће кума бити једна гувернадурова сестра која је заслуживала ту пажњу. Међутим, пристојност ми није дозвољавала да ту жељу саопштим. Чин крштења не разликује се много од нашег. На исти начин се крштавају оба пола, осим што се, док шкропљење отпочне, изнад женског дјетета држе један вео. Молитве трају тако дуго да искушавају стрпљење кумова. Најчудније од свега је учесталост и обилност шкропљења. Потпуно квасе новорођенче које вришти до изнемоглости. Међутим, то је вапај у пустињи; сваког тренутка, до посљедње капи, поп немилосрдном руком појачава шкропљење. Овом обреду, за вријеме којега гори тамјан, додају и вино сачувано искључиво за ову прилику. На једном столу налази се здјела пуна жита потопљеног у води и меду између четири свијеће. Када се заврши и посљедње шкропљење, поп даје свима присутнима по кашичицу жита, а остатак шаком просипа по цијелој одаји. Попу љубе руку, а затим се грле. Када смјесте дијете у кољевку поред њега стављају атрибуте пола. За мушку дјецу то су пушка, револвер, ханџар. Прије него што постави оружје пред сина, отац га показује присутнима, љуби и пружа га најугледнијим људима да га и они пољубе, указујући им, на тај начин, поштовање. Оружје приноси, такође устима свог младог насљедника, пушку и један револвер поставља у колијевку десно, а други револвер и ханџар лијево од дјетета. Озбиљност и важност са којима то изводе свједоче о значају који придају овоме обреду. Пуцњи из кубура и мушкета, као и звона, увијек се оглашавају, иако се обред врши у приватној кући. На крају, обред се завршава ручком или ужином, зависно од доба дана. За ову прилику, код гувернадура је био припремљен богат ручак. Било је веома весело и објед је често прекидан бројним здравицама. Могао бих да наведем неколико веома интересантних, како због личности које су их изговарале, тако и због особености изречених жеља. Навешћу неке од жеља упућених новорођенчету: „Нека мудрост буде његово једино насљедство. - Нека сјаји као јутарња звијезда. - Нека му душа буде блага као блага мјесечева свјетлост. - Нека буде меденог срца. - Нека увијек буде здрав, као најљепши храст наших шума. - Нека се никад не помири са Турцима. -Нека се бори као ја. - Нека не умре у постељи. - Нека буде увијек слободан“.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • Академик Радован Радоњић о студији "Гувернадурско-митрополитска контроверза у црногорској историографији"
  • Виала де Сомијер, “Историјско и политичко путовање у Црну Гору”
  • Бојан Драшковић - "Његош"
  • Милован Ђилас: Његош - пјесник, владар, владика. 1988. г.
  • Томица Никчевић "Гувернадурство као политичка струја Црне Горе
  • Чедомир Лучић: Власт и спонтани утицаји у Црној Гори 1499-1851, Српско Сарајево-Подгорица, 2002.

Спољашње везе[уреди]