Вукоман Арачић

Вукоман Арачић
Датум рођења:	10. мај 1850.
Место рођења:	Ланиште (Кнежевина Србија)
Датум смрти:	25. фебруар 1915.
Место смрти:	Ужице (Краљевина Србија)

Вукоман Арачић (Ланиште, 10. мај 1850 — Ужице, 12/25. фебруар 1915) је био српски дивизијски генерал.

Биографија

Рођен је у земљорадничкој породици од оца Петра и мајке Стеване. Завршио је четири разреда основне школе у Јагодини и шест разреда гимназије у Крагујевцу 1869. године. Потом је отишао на војну академију - Артиљеријску школу, као полазник њене девете класе, коју је завршио као седми у рангу 1874. године.

У рату против Турака две године касније је ађутант за генералштабне послове Тимочког корпуса. У продужетку рата (1877 — 1878) он је начелник штаба Јагодинске бригаде и учествује у борбама на Самокову. Тада на челу својих земљака улази на Нишку тврђаву.

Наредне две године он има чин капетана II класе и био је официр ордонанс Шумадијске дивизије. Као државни питомац Вукоман Арачић је отпутовао 1880. године у Беч ради студија инжењерије. Тамо је боравио до 1882. године. По повратку из Беча обављао је дужност начелника штаба инжењеријског пука. У генералштабну струку капетана I класе преведен је 1885. године и одмах у рату против Бугара постаје начелник штаба Дринске дивизије I позива.

После тога обављао је дужности у инжењеријском комитету и оперативном одељењу генералштаба. Од 1890. до 1903. године био је командант дунавске дивизијске области, командант IX пешадијског пука, начелник оперативног одељења Главног генералштаба и командант IV команде шумадијске дивизијске области, а од 1902. године и почасни ађутант краља Александра Обреновића.

У периоду 1893. до 1903. године, са мањим прекидима, био је и професор Војне академије. Предавао је као хонорарни и редовни професор војну географију и историју ратне вештине на њеном нижем, а тактику и генералштабну службу са ратном игром на њеном вижем курсу. Од октобра 1900. до октобра 1901. био је и уредник војног часописа Ратник. Кратко, током 1898, уређивао је и Службени војни лист. Године 1895. био је и члан војно-касационог суда.

Написао је књиге Ореографија око наше земље на Балканском полуострву (1898) и Ђенералштабна служба ратног доба (1899, (COBISS)), а 1914. године припремио је за издавање дело Ђенералштабна служба мирног доба, које због рата није одштампано.

Био је један од утемељивача првог коњичког клуба у Шумадији: Шумадијског обласног кола јахача Кнез Михајло 1898. године.

За инжењеријског потпоручника промовисан је 20. септембра 1874, за капетана II класе 1. априла 1880, за капетана I класе 1. јануара 1885, за мајора 16. априла 1887, за потпуковника 1894, а за пуковника 1. новембра 1897. У том чину је и пензионисан 2. јула 1903. из политичких разлога, као Обреновићевац, и преведен у резерву. Године 1912. активиран је као резервни генералштабни пуковник и постављен поново за команданта Тимочке дивизијске области.

Други балкански рат

Сјајне командантске вредности Арачића долазе до пуног изражаја у Другом балканском рату 1913. године, после јунског препада Бугара на Брегалници. Тада је он мобилисао Тимочане - обвезнике другог и трећег позива и Последњу одбрану (старце и младиће). С тако формираним јединицама 23. и 24. јуна разбио је налет Бугара и већ 2. јула прешао у напад. Они су заузели Кулу и Белграџик и зауставили су се код самог града Видина који су опсели. За ове успехе оперативне природе пуковник Вукоман Арачић унапређен је у чин генерала 1. новембра 1913. и враћен у активну службу, а град Зајечар га је прогласио својим почасним грађанином.

Први светски рат

У Првом светском рату Арачић је успешно командовао Тимочком дивизијом II позива и Шумадијском дивизијом I позива, при ослобађењу Шапца и у периоду Церске битке. За време битке на Дрини Тимочани су нанели тешке ударе противнику на крвавој Парашници.

Нешто касније, 29. септембра 1914. генерал Арачић је постављен за команданта Ужичке војске у време Битке на Дрини. Ове јединице су после продора у источну Босну и наношења великих губитака противнику биле принуђене да се из стратешких разлога повуку све до Овчарско-кабларске клисуре.

За време Колубарске битке (XI-XII 1914) командовао је борбама на линији: Варда - Велики Приседо - Кадињача - Поникве. Ужичка војска је солидно наслонила своје десно крило на лево крило I армије па је противофанзива српске војске на том делу фронта одлично напредовала.

После победоносне Колубарске битке генерал Арачић се предано ангажује на стварању што бољих услова за оздрављење и опоравак својих војника који су били заражени епидемијом пегавог тифуса. Борећи се против те болести и он се заразио од аустроугарских заробљеника и на крају преминуо. Дванаестог фебруара 1915. године, по старом календару, Генерал Арачић је умро и сахрањен у Ужицу, а његова породица га је двадесетих година 20. века пренела и сахранила у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

Потомци

Генерал Вукоман Арачић се оженио 15. априла 1879. Милицом рођеном Радојковић. Имали су четворо деце Петра (дивизијски генерал и сарадник Беле руке), Славку (удату за пуковника Војина Поповића), Миливоја (инжењер и између два светска рата један од вођа Земљорадничке странке као и народни посланик) и Бранислава (као капетан прве класе извршио самоубиство из части 1913. године јер је био оптужен за проневеру новца).

Занимљивост

Ново Ланиште је захваљујући генералу Вукоману Арачићу добило железничку станицу коју и данас користи. Сама станица је у периоду измађу два светска рата носила назив Арачићево.

Признања

Домаћа:

• Орден Милоша Великог II степена
• Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена
• Орден таковског крста са мачевима V реда
• Орден таковског крста II и III степена
• Орден Белог орла III и V степена
• Сребрна медаља за храброст
• Медаља за војничке врлине
• Сребрна медаља за ревносну службу
• Споменица ратова 1876-1878.

Страна:

• Руско - Орден Св. Станислава са мачевима З.реда
• Црногорско - Орден Данила 3. реда
• Француско - Орден Легије части 4. реда

Спољашње везе

• Значајне личности Новог Ланишта