Вукоман Арачић
Из Википедије, слободне енциклопедије
Генерал Вукоман Арачић (рођен у Ланишту 10. маја 1850, умро 25. фебруара 1915. у Ужицу) је био српски генерал. После завршене гимназије у Крагујевцу 1869. године, отишао је на војну академију - Артирељијску школу, као полазник њене девете класе, коју је завршио као седми у рангу 1874. године.
У рату против Турака две године касније је ађутант за генералштабне послове Тимочког корпуса. У продужетку рата (1877—1878) он је начелник штаба Јагодинске бригаде и учествује у борбама на Самокову. Тада на челу својих земљака улази на Нишку тврђаву.
Наредне две године он има чин капетана II класе и био је официр ордонанс Шумадијске дивизије. Као државни питомац Вукоман Арачић је отпутовао 1880. године у Беч ради студија инжењерије. Тамо је боравио до 1882. године. По повратку из Беча обављао је дужност начелника штаба инжењеријског пука. У генералштабну струку капетана I класе преведен је 1885. године и одмах у рату против Бугара постаје начелник штаба Дринске дивизије I позива.
После тога обављао је дужности у инжењеријском комитету и оперативном одељењу генералштаба. Од 1890. до 1903. године био је командант дунавске дивизијске области, командант IX пешадијског пука, начелник оперативног одељења Главног генералштаба и командант IV команде шумадијске дивизијске области, а од 1902. године и почасни ађутант краља Александра Обреновића.
У периоду 1893. до 1903. године, са мањим прекидима, био је и професор Војне академије. Предавао је као хонорарни и редовни професор војну географију и историју ратне вештине на њеном нижем, а тактику и генералштабну службу са ратном игром на њеном вижем курсу.
Написао је књиге Ореографија око наше земље на Балканском полуострву (1898) и Ђенералштабна служба ратног доба (1899), а 1914. године припремио је за издавање дело Ђенералштабна служба мирног доба, које због рата није одштампано.
Био је један од утемељивача првог коњичког клуба у Шумадији: Шумадијског обласног кола јахача Кнез Михајло 1898. године.
Пензионисан је из политичких разлога (као Обреновићевац 1903. године). Године 1912. активиран као резервни генералштабни пуковник и постављен поново за команданта Тимочке дивизијске области.
[уреди] Други балкански рат
Сјајне командантске вредности Арачића долазе до пуног изражаја у Другом балканском рату 1913. године, после јунског препада Бугара на Брегалници. Тада је он мобилисао Тимочане - обвезнике другог и трећег позива и Последњу одбрану (старце и младиће). С тако формираним јединицама 23. и 24. јуна разбио је налет Бугара и већ 2. јула прешао у напад. Они су заузели Кулу и Белграџик и зауставили су се код самог града Видина који су опсели. За ове успехе оперативне природе пуковник Вукоман Арачић унапређен је у чин генерала и враћен у активну службу, а град Зајечар га је прогласио својим почасним грађанином.
[уреди] Први светски рат
У Првом светском рату Арачић је успешно командовао Тимочком дивизијом II позива и Шумадијском дивизијом I позива, при ослобађењу Шапца и у периоду Церске битке. За време битке на Дрини Тимочани су нанели тешке ударе противнику на крвавој Парашници.
Нешто касније, 29. септембра 1914. генерал Арачић је постављен за команданта Ужичке војске у време битке на Дрини. Ове јединице су после продора у источну Босну и наношења великих губитака противнику биле принуђене да се из стратешких разлога повуку све до Овчарско-кабларске клисуре.
За време Колубарске битке (XI-XII 1914) командовао је борбама на линији: Варда - Велики Приседо - Кадињача - Поникве. Ужичка војска је солидно наслонила своје десно крило на лево крило I армије па је противофанзива српске војске на том делу фронта одлично напредовала.
После победоносне Колубарске битке генерал Арачић се предано ангажује на стварању што бољих услова за оздрављење и опоравак својих војника који су били заражени епидемијом пегавог тифуса. Борећи се против те болести и он се заразио од аустроугарских заробљеника - и на крају преминуо. Дванаестог фебруара 1915. године Генерал Арачић умро и сахрањен у Ужицу, а његова породица га је двадесетих година 20. века пренела и сахранила у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.
[уреди] Потомци
Генерал Вукоман Арачић је био ожењен Милицом, и имали су четворо деце Петра (армијски генерал и сарадник беле руке), Славку (удату за пуковника Војина Поповића), Миливоја (инжењер и између два светска рата један од вођа Земљорадничке странке као и народни посланик) и Бранислава (као капетан прве класе извршио самоубиство 1913. године јер је био оптужен за проневеру новца).
