Вук Драшковић
Из Википедије, слободне енциклопедије
Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946. године), српски књижевник и политичар, председник СПО. Рођен је у војвођанском селу Међа у породици колониста из Херцеговине. Основну школу завршио је у Фојници, гимназију у Гацку, а дипломирао на Правном факултету у Београду 1968. Ожењен је Даницом Драшковић. Говори енглески и руски језик.
Садржај |
[уреди] Новинарство
У периоду 1969 - 1980. био је новинар у националној агенцији Танјуг. Скоро три године радио је и као дописник из афричких земаља. У том периоду објављује и своје прве књижевне приче, као и есеј Ја, малограђанин.
[уреди] Књижевност
Новинарство је напустио 1980. и посветио се књижевности. Његови романи били су југословенски и балкански бестселери. Неки од њих преведени су на енглески, француски, руски, грчки, румунски, чешки и још многе језике.
- Судија (1982.)
- Нож (1982.), који је екранизован 1999. године (види чланак о филму)
- Молитва
- Молитва 2
- Руски конзул
- Ноћ генерала (1994.)
- Одговори
- Којекуде Србијо
Године 2001. објавио је књигу говора, интервјуа и писама под називом „Подсећања“.
На седму годишњицу демократских промена у Србији (5. октобар 2007), Вук Драшковић је објавио аутобиографску књигу „Мета“ која садржи нека ауторова сведочанства о догађајима у периоду 1990-2000.
[уреди] Политички ангажман
[уреди] До 2000.
1989. године, заједно са Мирком Јовићем и Војиславом Шешељем, основао је политичку странку СНО, али због супростављених ставова та се странка распада на три партије. Са Војиславом Шешељем је у кумовском односу.
По распаду СНО, Драшковић је 1990. основао странку Српски покрет обнове, која је била у опозицији режиму Слободана Милошевића. У том периоду, два пута је хапшен. Први пут после деветомартовских демонстрација 1991. године, када је провео три дана у затвору. Други пут је ухапшен са супругом Даницом, јуна 1993. године, када су осуђени на два месеца затвора и када су преживели најсуровију полицијску тортуру. Обоје су ослобођени захваљујући притиску водећих државника и органа међународне заједнице. Између осталих, за слободу Вука Драшковића и његове супруге најодлучније су се заложили амерички председник Бил Клинтон, руски председник Борис Јељцин, француски председник Франсоа Митеран и његова супруга Данијела, грчки премијер Константин Мицотакис, британски премијер Џон Мејџор и други.[1]
У јесен 1990, у време већ распламсалих оружаних сукоба у Хрватској, Драшковић организује добровољну војну формацију под називом Српска Гарда и шаље је на ратиште. Формација је на терену била под командом Ђорђа Божовића-Гишке. Драшковић и СПО у том периоду нису крили директну везу са овом формацијом. Хашки трибунал није ову формацију нити њене припаднике теретио за ратне злочине. (јул 2008.)
У периоду 1996 - 1997, заједно са Зораном Ђинђићем и Весном Пешић, предводио је коалицију Заједно која је у другом кругу локалних избора освојила апсолутну победу. Међутим, Милошевићев режим то није признао па су настали тромесечни протести по целој Србији. Најзад је, фебруара 1997, Милошевић признао победу опозицији.
3. октобра 1999. године, на Ибарској магистрали организован је први атентат на Драшковића, и том приликом погинула су четири његова блиска сарадника. Други покушај атентата догодио се 15. јуна 2000. године у Будви, када је сам Драшковић лакше повређен.
[уреди] 2000. и после
У међувремену Драшковић је учествовао у формирању нове, велике, опозиционе коалиције против Милошевића која је названа Демократска опозиција Србије - ДОС. У лето 2000, Драшковић у име странке одлучује иступити из калиције и СПО самостално наступа на превременим изборима за председника СРЈ, које је Милошевић расписао за 24. септембар те године. Драшковићев кандидат Драгослав Михаиловић осваја мали број гласова, а Војислав Коштуница (кандидат ДОС-а) побеђује Милошевића који најпре није хтео признати пораз. Почињу демонстрације широм Србије, који су завршени 5. октобра када је ДОС најпре насилним упадом у Савезну скупштину, али и координираном сарадњом са незадовољним деловима Војске и Полиције преузео власт и избегао крвопролиће. Драшковић је подржавао протесте и поздравио смену власти. На ванредним изборима за Скупштину Србије, 23. јануара 2001, Драшковићев СПО није успео прећи изборни цензус од 5% и постаје ванпарламентарна странка. Три године касније, СПО улази у коалицију са странком Нова Србија Велимира Илића и осваја 22 посланичка места (око 13%). Остало је забележено да по свим истраживањима у време предизборне камапање овој коалицији није предвиђан улазак у парламент. Две недеље пре избора Синод српске православне Цркве се без икаквог утемељења у актуелним друштвеним јавним расправама оглашава саопштењем да је за монархију. Политички аналитичари су пре и после изборних резултата ово саопштење протумачили као позив Цркве да се гласа за ову коалцију. Нема забележених случајева да је свештенство агитовало за ову каолицију. Драшковић не заузима положај у новој Влади Србије под вођством Војислава Коштунице, у априлу 2004. године бива постављен за министра спољних послова Државне Заједнице Србија и Црна Гора.
Након престанка постојања Државне Заједнице 2006. године, Драшковић остаје на истој дужности на нивоу Србије. На тој функцији остаје до избора нове Владе у мају 2007. године.
Пред ванредне парламентарне изборе који су одржани 11. маја 2008. године, Драшковић и његов СПО приступили су каолицији За европску Србију - Борис Тадић, коју сачињавају Демократска странка (Борис Тадић), Г17+ (Млађан Динкић), и Лига социјалдемократа Војводине (Ненад Чанак).
Листа је на овим изборима освојила 38,42% гласова (1.590.200 гласова, 102 мандата) и која је почетком јула 2008. формирала коалициону Владу са коалицијим СПС-ПУПС-ЈС. СПО је добио 4 посланичка мандата и место министра дијаспоре.
[уреди] Политички ставови
- Заговорник је увођења монархије у Србију
- Инсистира на кантонизацији Косова, још од 1990.
- Заговорао је приступање Србије и Црне Горе „Партнерству за мир“ и НАТО-у, као и укључење државе у борбу против глобалног тероризма.
- За свестране је односе сарадње са САД, Европском унијом, Русијом, Јапаном, Кином, земљама "трећег света" и балканским суседима.
- Још 1996. године, Вук Драшковић се изјаснио за испуњавање свих обавеза према Трибуналу у Хагу и на томе стално инсистира.
- Политички супарници верују да његова супруга Даница има превелики утицај на њега.
[уреди] Државне функције
- Посланик у Скупштини Србије у три мандата (први пут изабран 1990, последњи пут 2003)
- Потпредседник Владе СР Југославије (јануар - април 1999)
- Министар спољних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе (16. април 2004 - 5. јун 2006)
- Министар спољних послова Србије (5. јун 2006 - 15. мај 2007)
[уреди] Галерија
 Вук Драшковић и ЊКВ Престолонаследник Александар II Карађорђевић |
