Вјекослав Лубурић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Макс Лубурић

Vjekoslav Luburić.jpg

Датум рођења: 6. март 1914.
Место рођења: Хумац (Аустроугарска)
Датум смрти: 20. април 1969.
Место смрти: Каркахенте (Шпанија)

Вјекослав „Макс“ Лубурић (Хумац крај Љубушког, 6. март 1914Каркахенте, 20. април 1969) је био усташки официр и готово цео рат заповедник система концентрационих логора међу којима је највећи концентрациони логор Јасеновац.[1] Због своје умешаности у бројне ратне злочине стекао је репутацију најбруталнијег међу усташким заповедницима.[2]

После рата командовао је крижарима који су водили герилски рат против нове југословенске државе, пре него што је емигрирао у Франкову Шпанију. Лубурић је 1957. године основао емигрантску терористичку организацију Хрватски народни одпор.

Биографија[уреди]

О Лубурићевом детињству и младости нема пуно података. Зна се да му је отац умро непосредно после Првог светског рата и да је Вјекослав одрастао у сиромаштву.[3]

Прије рата Лубурић је био познат као обични криминалац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског листа, а који је пронађен код загребачке полиције, види се, да је Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305. динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дјела проневјере[4]. Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побјегао у емиграцију, пошао је он за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској.[5]

Име „Макс“ Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста.

Други светски рат[уреди]

Након инвазије сила Осовине на Краљевину Југославију у априлу, Лубурић је на своју иницијативу допутовао у новопроглашену Независну Државу Хрватску, да би се придружио усташком режим и постао је део Павелићевог ужег круга.[6] Иако није поседовао никакво војничко образовање, као члан ужег Павелићевог круга постављен је за пуковника Усташке војнице. Предводио је усташке нападе на српска села у Славонији и Крајини у априлу и мају 1941. и проузроковао крвопролиће огромних размера које је довело до тога да чак Немци и Италијани интервенишу поводом „понашања према цивилима“. Групе Усташке војнице под његовим заповедништвом су биле одговорне за прва масовна убиства почињена над Србима, у Гудовцу, Вељуну и Глини.[7]

Лубурић је био оснивач, а после погибије Мије Бабића, и командант концентрационих логора у НДХ, а од краја 1941. је заповедао Усташком одбраном, који је био III одсек Усташке надзорне службе. Усташка одбрама, касније преименована у Усташки обрамбени струг је учествовао у операција против четника и партизана, и такође је управљао концентрационим логорима и спроводио масован терор. Пројектовао је систем концентрационих логора Јасеновац, сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у септембру 1941. Био је његов први командант. Нада Танић Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића. Због те улоге Лубурић је стекао репутацију најкрволочнијег и најбруталнијег од свих усташких заповедника.[2][8]

Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је повјерио Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо цијенио његове усташке способности, да га је коначно именовао усташким генералом. Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесец и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули да је „навратио“ у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтио да сазна зашто поједини заточеник долази у Јасеновац.

Страшни су били његови први „рапорти“, кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине"; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.

Po nalogu Pavelića početkom 1942. otišao je u Hercegovinu. 9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду „за заслуге“. На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови „дужносници“, одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово:

Викицитати „.. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“
(Макс Лубурић)

[9]

Макс Лубурић у логору Стара Градишка

Немачки посматрачи су га окарактерисали као „великог садисту“ и „живчаног болесника“.[10][11] Немци су се жалили да Лубурућ омета у Херцеговини активности њихових јединица и затражили од Павелића Лубурићево изручење. Због тога је Лубурић у лето 1943. на сопствени захтев упућен у интернацију у Шумце код Лепоглаве.

Поново се појавио у јавности у августу 1944. када је учествовао у заустављању завере Вокић-Лорковић. Након обједињавања Усташке војнице и Хрватског домобранства у Хрватске оружане снаге, Лубурић је средином децембра унапређен у чин генерала.[12] Половином фебруара 1945. Павелић је послао Лубурића у Сарајево са налогом да угуши покрет отпора. Послератна комисија за ратне зличине је идентификовала 323 жртвава Лубурићевог терора у Сарајеву.[13] У марту 1945. Лубурић је постао заповедник 2. усташког збога (корпуса).[14]

7. маја, дан пред улазак јединица Југословенске армије у Загреб, постављен за заповедника оружаних снага НДХ и водио је водио војску НДХ и цивиле до аустријске границе у нади да ће успети се предају Британцима. Након неуспјелих преговора, Лубурић је напустио војску и народ у Блајбургу и отишао у Ватикан[тражи се извор од 08. 2014.] заједно с осталим челницима НДХ. Није се предао западним савезниима, већ се вратио у Хрватску био је задужен за позадинске акције крижара против нове југославовенске државе у Билогори и Славонији. Побегао је из Хрватске преко Аустрије завршишви у Шпанији.

Након рата[уреди]

У мају 1945. заједно са Антом Павелићем, У августу 1950. Лубурић је објавио прокламацију у неким хрватским емигрантским новинама у Чикагу у којој захтијева да ни један Хрват не смије да буде војник туђе, не-хрватске армије. Након тога је отпутовао у Хамбург да би основао регрутни центар Павелићевих усташа.[тражи се извор од 08. 2014.] Лубурић је био активан на западу у разним емигрантским организацијама у Шпанији, Шведској, Њемачкој, Канади као и у многим другим земљама. У борби за превласт у емиграцији разишао се са Павелићем 1955. и искључен је из усташког покрета. Према изворима ЦИА из Буенос Ајреса, Лубурићев посао у Њемачкој је добио благослов британских власти.[15] Био је веза између усташа у НДХ и препорода усташког покрета као терористичке организације у послератном добу, стварајући 1957. godine организацију Хрватски народни одпор или ХНО. Одпор је касније прерастао у „Хрватски државотворни покрет“, коме је између осталих припадао Миро Барешић.

У Шпанији се крио под именом Висенте Перес Гарсија.[16] Био је координатор терористичких напада широм Европе, са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Немачкој, Шпанији и неколико мистериозних улазака у саму Југославију. Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и југословенске тајне службе која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је агент Удбе Илија Станић, након што се успјешно инфилтрирао у ХНО. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969, убодом ножем у срце.[тражи се извор од 08. 2014.]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Tomasevich (2002), стр. 399.
  2. ^ а б Tomasevich (2002), стр. 422.
  3. ^ Totalitarian Movements and Political Religions Volume 7, Issue 4, 2006 Special Issue: The Independent State of Croatia (NDH), 1941–45, publisher Francis & Taylor, 2006
  4. ^ Zločini u logoru Jasenovac. Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Besjeda, Banja Luka 2000 стр. 59
  5. ^ Баста (1986), стр. 27.
  6. ^ Tomasevich (2002), стр. 336.
  7. ^ Goldstein (2007), стр. 22–24.
  8. ^ Баста (1986), стр. 125.
  9. ^ Levene (2013), стр. 278.
  10. ^ Kostić (1981), стр. 145.
  11. ^ Баста (1986), стр. 273.
  12. ^ Tomasevich (2002), стр. 426.
  13. ^ Donia (2006), стр. 197.
  14. ^ Tomasevich (2002), стр. 466.
  15. ^ Walters (2010), стр. 257.
  16. ^ Ličina, Vavić & Pavlovski (1985), стр. 103.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]