Вјекослав Лубурић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 17.01.2012. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Макс Лубурић

Vjekoslav Luburić.jpg

Датум рођења: 6. март 1914.
Место рођења: Хумац (Аустроугарска)
Датум смрти: 20. април 1969.
Место смрти: Каркахенте (Шпанија)

Вјекослав „Макс“ Лубурић (Хумац крај Љубушког, 6. март 1914Каркахенте, 20. април 1969) је био усташки официр и заповедник система концентрационих логора међу којима је највећи концентрациони логор Јасеновац.

Биографија[уреди]

О Лубурићевом детињству и младости нема пуно података. Зна се да му је отац умро непосредно после првог светског рата и да је Вјекослав одрастао у сиромаштву.[1]

Прије рата Лубурић је био познат као обични криминалац и кажњаван ради разних кривичних дјела. Из оригиналног темељног полицијског листа, а који је пронађен код загребачке полиције, види се, да је Лубурић пресудом од 7. септембра 1929. био кажњен са 2 дана затвора ради скитње, а пресудом Окружног суда у Мостару од 5. децембра 1931. са 5 мјесеци строгог затвора ради проневјерења своте од 8.305. динара на штету Јавне берзе рада у Мостару, па још једном хапшен ради поновног дјела проневјере[2]. Лубурић је био обична скитница и зазирао од сваког поштеног рада, па кад је Анте Павелић побјегао у емиграцију, пошао је он за њим и прошао обуку у разним усташким логорима у Мађарској и Италији.

Име „Макс“ Вјекослав Лубурић добио је од свог дугогодишњег пријатеља Јуре Францетића приликом боравка у усташком кампу Јанка Пуста.

Други светски рат[уреди]

Врховни је надзор над свим логорима Јасеновца Анте Павелић је повјерио Вјекославу Лубурићу. За сав свој рад Лубурић је био само њему одговоран. Павелић је високо цијенио његове усташке способности, да га је коначно именовао усташким генералом. Лубурић је долазио у Јасеновац 2-3 пута на мјесец и задржао се тамо само неколико дана, но и у то кратко вријеме почињао је толико злочина, да су заточеници стрепили, кад су чули да је „навратио“ у Јасеновац. Он је знао када ће стићи нови транспорти заточеника, па је хтио да сазна зашто поједини заточеник долази у Јасеновац.

Страшни су били његови први „рапорти“, кад је преузимао заточенике у логор, његово урликање и клетве, које је попраћивао шамарима, кундачењем, мецима из револвера или резањем гркљана. Обилазећи логором вребао је, не би ли открио какав прекршај „логорске дисциплине"; не би ли опазио да који заточеник куња од слабости, старости или болести, те ради тога на час застаје на раду; не би ли опазио да који гладан заточеник тражи какав отпадак хране или не врши према њему прописани усташки поздрав. Одмах би се на том блесавом лицу зацаклиле разбојничке очи, а револвер или нож ступили у акцију.

9. октобра 1942. приредио је Лубурић у Јасеновцу свечаност, те је усташама подијелио златне и сребрне медаље, које им је Павелић намијенио као награду „за заслуге“.

На том је банкету Лубурић, пијан као и остали његови „дужносници“, одржао говор и према исказу једнога свједока рекао дословно ово:

Викицитати „.. и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи.“
(Макс Лубурић)

[3]

Немачки посматрачи су га окарактерисали као „екстремног садисту“ и „менталног болесника“.[4] Био је веза између усташа у НДХ и препорода усташког покрета као терористичке организације у послератном добу. Дизајнирао је систем Концентрационих логора Јасеновац, сопственом иницијативом док је био у егзилу, онда је објавио свој план у септембру 1941. Био је његов први командант. Нада Танић Лубурић, његова полусестра, је била задужена за женски логор Нова Градишка. Касније се удала за Лубурићевог штићеника Динка Шакића.

Предводио је усташке нападе на српска села у Славонији и Крајини у априлу и мају 1941. и проузроковао крвопролиће огромних размера које је довело до тога да чак Немци и Италијани интервенишу поводом „понашања према цивилима“. Након повлачења из Загреба у априлу 1945, био је задужен за позадинске акције против партизана. Побегао је из Хрватске преко Аустрије завршавајући у Шпанији. Претпоставља се да је он координисао терористичке акције „Крижара“, непосредни након рата.

Након рата[уреди]

У мају 1945. заједно са Антом Павелићем, Лубурић је водио војску НДХ и цивиле до аустријске границе у нади да ће успети се предају Британцима. Након неуспјелих преговора, Лубурић је напустио војску и народ у Блајбургу и отишао у Ватикан заједно с осталим челницима НДХ. У августу 1950 Лубурић је објавио прокламацију у неким хрватским емигрантским новинама у Чикагу у којој захтијева да ни један Хрват не смије да буде војник туђе, не-хрватске армије. Након тога је отпутовао у Хамбург да би основао регрутни центар Павелићевих усташа. Према изворима ЦИА из Буенос Ајреса, Лубурићев посао у Њемачкој је добио благослов британских власти.[5] Лубурић је био активан на западу у разним емигрантским организацијама у Шпанији, Шведској, Њемачкој, Канади као и у многим другим земљама стварајући организацију Хрватски народни одпор или ХНО. Одпор је касније прерастао у „Хрватски државотворни покрет“, коме је између осталих припадао Миро Барешић.

У Шпанији се крио под именом Висенте Перес.[6] Био је координатор терористичких напада широм Европе, са ћелијама у Швајцарској, Аустрији, Шведској, Немачкој, Шпанији и неколико мистериозних улазака у саму Југославију. Због своје активности, Лубурић је на себе привукао пажњу и југословенске тајне службе која је настојала да га убије. Макса Лубурића убио је агент Удбе Илија Станић, након што се успјешно инфилтрирао у ХНО. Убијен је у својој вили у Шпанији 20. априла 1969, убодом ножем у срце.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Totalitarian Movements and Political Religions Volume 7, Issue 4, 2006 Special Issue: The Independent State of Croatia (NDH), 1941–45, publisher Francis & Taylor, 2006
  2. ^ Zločini u logoru Jasenovac. Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača Besjeda, Banja Luka 2000 стр. 59
  3. ^ Фељтон Скривена историја: холокауст у Југославији (28) - Главни усташки кољачи, Приступљено 20. 4. 2013.
  4. ^ The holocaust in the independent state of Croatia : an account based on German, Italian and the other sources by Lazo M Kostić, Liberty, Chicago 1981. стр. 145
  5. ^ Guy Walters: Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice, Random House Digital, Inc., 2010 - стр. 257
  6. ^ „Извињење ТВЕ због прилога у Јасеновцу“ (на ср). Јадовно (Удружење потомака и поштовалаца жртава комплекса усташких логора Госпић 1941). 7. 11. 2011. Приступљено 16. 4. 2012.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Вјекослав Лубурић