Газиводе (Зубин Поток)
Газиводе | |
|---|---|
 Језеро Газиводе, вештачко језеро настало 1977. године преграђивањем реке Ибра у њеном горњем току | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
| Управни округ | Косовскомитровачки |
| Општина | Зубин Поток |
| УНМИК | Зубин Поток |
| Становништво | |
| — 2011. |  319 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 56′ 15″ С; 20° 40′ 16″ И / 42.9375° С; 20.6711° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 716 m |
.svg)  Газиводе Газиводе на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 40650 |
| Позивни број | +381 (0)28 |
| Регистарска ознака | КМ |
Газиводе (алб. Gazivodë или Gazivoda) је насеље у општини Зубин Поток на Косову и Метохији. Положај села је врло повољан јер се налази на магистралном путу Рибариће — Косовска Митровица. У селу постоји и минихидроцентрала ХЕ Газиводе.
Географија[уреди | уреди извор]
Атар насеља се налази на територији катастарске општине Вељи Брег. Насеље је на десној речној тераси Ибра у речној окуци, где се јавља веће проширење, непосредно испод језера Газиводе које је по селу и добило име. Од овог села низводно поред ибра почиње Радичпољска котлина. Због тога што је на том месту Ибар плитак и што се може прегазити настао је и назив села. На левој страни Ибра на месту где утиче Лучка река у Ибар се налазе на брду рушевине неког старијег града, око којег се уочава и заштитни зид. Село је поглавито на терасама Ибра у речној окуци, где се Јавља веће проширење. Ибар се користи за појила, а за пиће у доњем равном делу села служе бунари, а у горњем извори: Шљивак, Јанића и Стружничка Вода. Називи појединих крајева су: Лазов Бријег, Доње Ливаде, Братуша, Лукин Вир, Протука, Ледина, Лаз, Стружница (шума).[1]
Историја[уреди | уреди извор]
У овом селу има трагова ранијег становништва, који су сачувани у топографским називима (Јанића Вода) и гробљима. У Ливадама остало је још 5—6 гробова покривених великим плочама. На другој страни Ибра, на месту где у овај утиче Лучка Ријека, уздиже се купасто брдо, на чијем се врху виде трагови града и око њега заштитни зид. После ослобађања од турске власти место је у саставу Звечанског округа, у срезу митровичком, у општини лучко-речкој и 1912. године има 102 становника.
Газиводе током Другог светског рата[уреди | уреди извор]
За време Другог светског рата тј. окупације од 1941. до 1944. године по колашинским селима је пуно Срба настрадало од Албанаца. Кад су Албанци први пут дошли у Газиводе на Крстовдан 1941. године, дошло је преко сто Албанаца. Тад су палили Газиводе и отерали сву стоку коју су нашли. Што су видели, ништа оставили нису ни говеда, ни овце, ни козе, чак ни кокошке. Све су однели за Дреницу и Метохију[2]. У Газиводама су убили Милоја Милића, а оца су му убили неколико дана пре њега, кад се враћао из Ђуровића, па су га бацили у Ибар. Из Газивода је у Гаљицу код Вучитрна погинуо један Кошанин. Отишао је у тазбину и тамо су га убили Албанци. Његова жена Лепосава је до пре пар година живела у Газиводама, а син му је био познати музичар Благоје Кошанин, који је деведесетих година избегао из Сарајева у току рата у Босни.
Ново Стевановић је пошао да сије коломбоћ, у зору, не би ли уграбио да га не виде Албанци, а они су направили заседу и убили су га, а волове му узели. Убили су га Албанци Дреничани у пролеће 1942. године. Албанске банде су често долазиле у Газиводе, а нарочито након освајања и похара српских села на Мокрој Гори. Хтели су из Газивода да отму много српских девојака, али их је једна баба која је знала албански и која је чула од Албанаца, који су прошли кроз Коваче и Горњи Јасеновик према Газиводу шта планирају, послала је свога мужа и поручила мајци од једне девојке да не пушта ћерку ноћас, но да је пребаци где год зна. Јер ови Албанци знају за њу и хоће да је одведу. То је било 1941. године уочи Петковдана.[3]
Порекло становништва по родовима[уреди | уреди извор]
Становништво овога села се смењивало последњих 100 година. Овде су раније живели Стучићи и Ломигоре, Јанићи и други, па су се сви иселили у Србију.
Родови су:[1]
- Јакшићи (6 кућа., Петковдан), досељени из Доњег Јасеновика.
- Кошани (4 кућа., Петковдан), дошли из Витакова.
- Шиљковићи (Трифуновићи и Васиљевићи) (3 кућа., Св. Јован), досељени пре 70 година, а пре тога су били у Виткојевићу, Ћешеновићу и Резалима. Рођаци су им Бубљани у Бубама и Ломигоре у Лучкој Ријеци.
- Стевановићи (2 кућа., Св. Јован), дошли су из Заграђа после 1878. године. У саставу Газивода је и заселак Мало Штуоце, с леве стране Ибра. У њему су настањени исти родови као и у Газиводама: Кошани (1 кућа.) и Шиљковићи (1 кућа.).
Демографија[уреди | уреди извор]
Насеље има српску етничку већину.[4][5]
| Година | 1912 | 1948 | 1953 | 1961 | 1971 | 1981 | 1991 | 2011 |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Становништво | 102 | 112 | 119 | 111 | 99 | 136 | 142 | 319 |
 |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Др Милосав Лутовац: Ибарски Колашин– издање 1954. године.
- ^ Јовановић 2009, стр. 132.
- ^ Јовановић 2009, стр. 131.
- ^ „Composition ethnique 2009”. Приступљено 10. 04. 2018.
- ^ На основу представљених података (ажурирање 2009) који су стварни и који су врло приближни са подацима који су произишли из пописа становништва 2011. као и са подацима из осталих извора, АСК је употребила податке из ажурирања 2009. године као званичне податке о процени становништва општина: Лепосавић,Зубин Поток, Звечан и северни део Митровице.
Литература[уреди | уреди извор]
- Јовановић, Радојко (2009). Бело светло на митровачке црвене записе. Косовска Митровица: Градска библиотека "Вук Караџић" ; Исток : Дом културе "Свети Сава"-Хвосно. стр. 259. ISBN 978-86-82907-31-12 Проверите вредност параметра
|isbn=: length (помоћ). COBISS.SR 167452428 COBISS.RS 167452428
