Гама-распад

Гама распад је за разлику од алфа и бета распада мало специфичнији. Овде не долази до правог распада језгра на друго језгро, већ је гама распад неке врсте емисија гама зрака. При томе језгро прелази из побуђеног стања у коначно стање са емисијом гама честица, које зовемо фотони.

Гама зраци добијају се и приликом анихилације.

---

Примјер записа у физици :

${}^{60}\hbox{Ni*}\;\to\;^{60}\hbox{Ni}\;+\;\gamma$

Звездица означава побуђени атом никла, који резултује зрачењем гама честице. Она има енергију тачно онолику колико је разлика енергије атома никла пре и после реакције. У овом примјеру фотон одлети енергијом око 1,3 MeV (мегаелектронволта).

Историја

Гама честице открио је 1900. године француски физичар Пол Урлих Вилар (Paul Ulrich Villard) приликом проматрања уранијума. Тада је и открио, да се гама честице не отклањају у електромагнетском пољу, што значи да немају електрични набој. По де Брољевом моделу из 1923. године, гама честице можемо схватати као материју.

Име им је дао Ернест Радерфорд, по грчком алфабету, јер су откривени након алфа и бета честица.

Физиолошки ефект Гама честица

Иако је ред енергије гама честица сличан алфа и бета честицама, фотони немају електрични набој. Зато их одликује огромна продирност кроз већину материјала. Интензитет гама честице експоненцијално пада док путује кроз неки материјал - и ваздух.

Интензитет : $I(d) = I_0 \cdot e ^{-\mu d}$

$\mu$ - располовна ширина материјала

d - ширина материјала

$I_0$ - почетни интензитет (почетна енергија гама честице)

Гама честице су најштетније честице, јер имају и највећу фреквенцију и тако леже у крајњом (левом) дијелу ЕМ спектра. Најефикаснија заштита су тешки метали, рецимо олово. Тек неколико центиметара олова зауставља гама честицу.

Види још

• Алфа-распад
• Бета-распад
• Спонтани распад
• Радиоактивност