Гао
| Гао фр. Gao |
|
|---|---|
| Основни подаци | |
| Држава | |
| Регион | Гао |
| Становништво | |
| Становништво (2009) | 86.633 |
| Положај | |
| Координате | |
| Остали подаци | |
Гао (фр. Gao) је град у западноафричкој држави Мали. Главни је град истоименог региона Гао. Град се налази на левој обали реке Нигер око 320 km југоисточно од Тимбуктуа. Према попису из 2009. у граду је живело 86.633 становника.[1]
Гао је у прошлости био важан трговачки центар. Арапски писци из 9. века описују га као важну регионалну силу. У 13. веку град је био део Малијског царства, да би у 15. веку постао престоница Сонгајског царства. Мароканци су 1591. заузели Сонгајско царство и преместили престоницу у Тимбукту и од тада Гао почиње да губи значај који је имао.
Након избијања Туарешке побуне 2012. град су заузеле снаге Националног покрета за ослобођење Азавада. Побуњеници су прогласили државу Азавад,[2] а Гао је постао њена престоница.[3] Међутим, након Битке за Гао 26. и 27. јуна 2012. град су заузели исламисти који се боре за стварање исламистичке државе и увођење Шеријата у Малију.
Референце [уреди]
- ^ Resultats Provisoires RGPH 2009 (Région de Gao), République de Mali: Institut National de la Statistique
- ^ „Tuareg rebels declare the independence of Azawad, north of Mali“. Al Arabiya. 6. 4. 2012 Приступљено 6. 4. 2012.
- ^ „Tuaregs claim 'independence' from Mali“. Al Jazeera. 6. 4. 2012 Приступљено 6. 4. 2012.
Додатна литература [уреди]
- Cornevin, R. (1991), „Gao“, Encyclopaedia of Islam Volume 2 (2nd ed.), Leiden: Brill, pp. 976–978, ISBN 90-04-07026-5
- Mauny, Raymond (1951), „Notes d'archéologie au sujet de Gao“ (на француском), Bulletin de l'Institut Français d'Afrique Noire (B) 13: 837–852
- Moraes Farias, P.F. de (2003), Arabic medieval inscriptions from the Republic of Mali : Epigraphy, chronicles and Songhay-Tuareg history, Oxford: Oxford University Press, ISBN 0-19-726222-8
- Hunwick, John (1994), „Gao and the Almoravids revisited: ethnicity, political change and the limits of interpretation“, Journal of African History 35: 251–273, JSTOR 183219