Гасификација

Из Википедије, слободне енциклопедије

Гасификација је процес који конвертује органске или фосилне базне угљеничне материјала у угљен-моноксид, водоник и угљен диоксид. То се постиже реакцијом материјала на високим температурама (> 700 °C), без сагоревања, са контролисаном количином кисеоника и / или паре. Добијена смеша гаса се зове сингас (од синтезе гаса или синтетичког гаса). Снага добијена из гасификације и сагоревања добијеног гаса сматра се извором обновљиве енергије ако је гасификовано једињење добијено из биомасе.[1][2][3][4]

Историја[уреди]

Адлер Дипломат 3 са гасним генератором (1941)

Процес производње енергије коришћењем методе гасификације је у употреби већ више од 180 година. Првобитно је развијен за производњу гаса за градску расвету и кување 1800тих година. Такође је коришћен у високим пећима, али већи улогу игра у производњи синтетичких хемикалија где је у употреби од 1920.

Хемијске реакције[уреди]

У гасификацији, карбонатни материјал пролази кроз неколико различитих процеса:

Гасификација чађи
  1. Дехидрација или сушења се јавља на око 100 °C
  2. Процес пиролизе се јавља на око 200-300 °C.
  3. Процес сагоревања се огледа у испарљивим производима и производима чађи који реагују са кисеоником и формирају угљен-диоксид и мале количине угљен-моноксида, који даје топлоту за наредне реакције гасификације. {\rm C} + {\rm O}_2 \rarr {\rm CO}_2
  4. {\rm C} + {\rm H}_2 {\rm O} \rarr {\rm H}_2 + {\rm CO}
  5. {\rm CO} + {\rm H}_2 {\rm O} \lrarr {\rm CO}_2 + {\rm H}_2

Процес гасификације[уреди]

Неколико врста гасифиера је тренутно доступано за комерцијалну употребу: контра-струјни фиксни лежај, флуидизовани лежај, увучени проток, плазма и слободни радикали.

Референце[уреди]