Геоморфолошки процес
Геоморфолошки процес (енгл. geomorphological proces или енгл. geomorphic proces) представља низ збивања која се дешавају у време дејства скупа сила (агенс) на стенску масу одређене геолошке грађе (пацијенс). Та збивања се увек догађају законито, по утврђеном редоследу и са унапред познатим последицама.
Агенс је скуп антагонистичких сила двојаког порекла. То су ендогене и егзогене силе. Њихово дејство, последице и утицај на образовање рељефа веома су различити.
Ендогене силе утичу на обликовање рељефа, али се под њиховим утицајем мења и геолошка грађа знатно дубље од непосредне површине Земље. Стога се ендогене силе дефинишу као геолошки агенс, а процес који настаје под њиховим дејством назива се геолошки процес.
У рељефу Земље дејство ендогених сила изаива првенствено крупне, регионалне промене, образујући најкрупније геолошке и морфолошке целине. Овакве целине, које настају удруженим дејством ендогених и егзогених сила, при чему је ендогени фактор доминантан, називају се морфоструктуре. У геоморфологији се ендогене силе дефинишу и као морфоструктурни агенс, а процес који настаје под њиховим дејством као морфоструктурни процес.
Дејство егзогених сила обликује рељеф. Оно модификује само површину стенске масе, не мењајући у значајнијој мери ни њен састав, ни склоп. Због тога је геоморфолошки процес скуп збивања која настају у време дејства егзогених сила на стенску масу одређене геолошке грађе.
Садржај процеса[уреди | уреди извор]
Збивања у оквиру геоморфолошког процеса своде се на три елемента. То су ерозија, транспорт и акумулација материјала. Њихова појава и међусобни односи показују јасно утврђене законитости.
Ерозија[уреди | уреди извор]
У време дејства једне егзогене силе, или више удружених егзогених сила на стенску масу одређеног литолошког састава и склопа, настаје разарање постојећих облика, које носи општи назив ерозија.
По својој суштини ерозија може бити механичка или хемијска. Најраспрострањенији вид је механичка ерозија, када сила делује на стенску масу својом кинетичком енергијом. Хемијска ерозија везује се за дејство воде на растворљиве стенске масе. Уместо механичког разарања, овде се обавља растварање, дакле хемијска реакција.
Ерозија под дејством једног агенса скоро по правилу изазива активирање другог агенса и нове појаве ерозије. Таква ерозија се означава термином изазвана ерозија, а настале појаве називају се изазване и пратеће појаве.
Ерозија, као један од елемената геоморфолошког процеса, зависи од три основна геоморфолошка чиниоца: силе (агенс), геолошке грађе (пацијенс) и дужине деловања агенса на пацијенс.
Транспорт[уреди | уреди извор]
Материјал који настаје приликом разарања постојећег облика бива покренут, транспортован и премештен на друго место. Премештање, тј. транспорт материјала, тесно је повезано са разарањем, ерозијом облика. Све док је материјал на месту, док је износ транспорта занемарљиво мали, измене облика или ерозије заправо нема. Тек када је материјал покренут мења се облик. Ерозија и транспорт материјала чине, на тај начин, јединствену целину.
Премештање, или транспорт материјала може се обавити на два начина. Први, распрострањенији вид је пренос механичке дробине, тј. транспорт одломака стенске масе веома различите крупноће. Транспортна средина у овом случају може бити вода, ветар, или покренута чврста маса као што је лед или стенска маса. Други вид, пренос материјала у виду раствора, јавља се када се ради о хемијској ерозији, каква се одвија у крашком процесу. Транспортну средину ту чини искључиво вода.
Количина покренутог материјала условљена је интензитетом ерозије, тј. кинетичком енергијом силе, или растварачком снагом средине која обавља ерозију. Други битан елемент је геолошка грађа стенске масе на којој се обавља ерозија. Коначно, колико ће материјала бити еродовано и припремљено за транспорт зависиће и од дужине времена у којем једна сила или скуп сила делују на стенски материјал.
Акумулација[уреди | уреди извор]
Са опадањем кинетичке енергије транспортног средства почиње одлагање, тј. акумулација материјала. При транспорту материјала у виду раствора акумулација почиње засићењем раствора. Одложени материјал у оба случаја гради нови облик. Акумулација, дакле, представља конструкцију нових облика рељефа.
Кинетичка енергија опада, а раствор се засићује, постепено. Сагласно томе и акумулација се обавља градуирано. При преносу механичке дробине прво се одлаже најкрупнији, па затим све ситнији материјал. Обавља се, дакле, селекција или класификација материјала по крупноћи.
Селекција материјала по крупноћи и степен заобљености појединих одломака зависе првенствено од медијума, тј. средине у којој се транспорт обавља. Гранулометријска класификација је најпотпунија у воденој средини.
Класификација, а нарочито обрада материјала, тј. степен заобљености, умногоме зависе и од времена трајања транспорта, односно од пређеног пута током преноса материјала.