Георгије Богић
Георгије Богић | |
|---|---|
 Георгије Богић | |
| Датум рођења | 6. фебруар 1911. |
| Место рођења | Пакрац, Аустроугарска |
| Датум смрти | 17. јун 1941. (30 год.) |
| Место смрти | Нашице, НДХ |
Георгије Богић (Субоцка, код Пакраца,[1] 6. фебруар 1911 — 17. јун 1941) био је јереј СПЦ и парох у Нашицама.
Биографија[уреди | уреди извор]
Нижу гимназију је похађао у Новој Градишки, а Богословију је завршио у Сарајеву. За православног свештеника рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Пре доласка у парохију Нашице, служио је у парохијама Мајар и Болмача. Ступио је у српску православну парохију у Нашицама пред Други светски рат, 1940. године.
Страдање[уреди | уреди извор]
О убиству[2] Георгија Богића пише Виктор Новак у својој књизи Магнум Кримен, да је за његову смрт крив католички фратар Сидоније Шолц.[3] Виктор Новак наводи да је Сидоније Шолц „на најзверскији начин наредио убиство месног пароха Ђорђа Богића".[4] Нашички млекар Феликс Лахнер са још двојицом наоружаних усташа били су егзекутори зверства. "Извели су га из стана у пола ноћи, одвели ван места и искасапили га - одрезали су му нос, језик, очупали браду, распорили стомак и замотали црева око врата“.
Поп Богић је убијен да би се месни православни Срби присилили, да пређу у католичку веру.[5]
Свештеника Богића су усташе 17. јуна 1941. године одвеле на један пашњак у селу Мартин код Нашица, и ту га „везале за једно дрво, па му онда одсекли уши, нос, језик, браду заједно са кожом. Несретни свештеник је урликао од бола, али пошто је био јак и млад држао се усправно за све време док је мучен“. Затим су му ископали очи, уз најпогрдније речи против Српства и православља. Кад су видели да још стоји усправно, ножем су му распорили груди и он се тек тада нагао да падне. Један усташа је тада узвикнуо: „Мајку му влашку још му куца срце, још је жив“. Тада су му пресекли конопац којим је био везан, и он је пао на земљу. Усташама и то није било довољно, па су га најзад кундацима претукли. Богићев леш остао је на месту убиства целе те ноћи и сутрадан, до четири часа поподне, када су га Цигани којима је било заповеђено да леш сахране, однели колима у колонији Брезик на гробље, и ту га укопали.[6]
Српска православна црква га је прогласила за свештеномученика, и његов дан се обележава 4/17. јуна. У Славонском Броду се гради црква посвећена овом новомученику на темељу срушене (1991.) цркве св. мученика Ђорђа.[7]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Душан Штрбац: "Споменица православних свештеника, жртава фашистичког терора...", ? 1960.
- ^ Милан Булајић: "Усташки злочини геноцида и суђење Андрији Артуковићу 1986. године", Београд 1988.
- ^ Wiliam Dorich: "Јасеновац: Онда и сада; урота тишине", Њујорк 1997.
- ^ Владимир Дедијер, Антун Милетић: "Против заборава и табуа: Јасеновац 1941-1991", Београд 1991.
- ^ Смиља Аврамов: "Геноцид у Југославији у светлу међународног права", Београд 1992.
- ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 159
- ^ Архијерејска намјесништва.
Литература[уреди | уреди извор]
- Из књиге Велибор Џомић „Усташки злочини над српским свештеницима“, Издавач: Светигора, http://www.mitropolija.me/istbibl/dzomic-uzlocini/uzlocini-svestenstvo.html#sv115[мртва веза]
- Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
